Decenije aktivizna u sindikatu Nezavisnost ali i istraživanja i analize sindikata na Fakultetu političkih nauka utvrdili su me u uverenju da inače popularna priča o tome da sindikati, bar ovi u Srbiji, više ni čemu ne služe, sem možda interesima i sitnim privilegijana sopstvenih rukovodstava, nije ključna za razumevanje položaja, uloge i (ne)moći sindikata. Svoje temeljne razloge oni imaju u već četiri decenije primenjivanoj neoliberalnoj strategiji potiskivanja sindikata i uvećanja nejednakosti i egistencijalne nesigurnosti zaposlenih i građana. Uostalom, i eksperti međunarodnih finansijskih organizacija su konstatovali da se između rasta nejednakosti, prekarnosti rada i opadanja moći sindikata može staviti znak jednakosti.
Istovremeno, “blamiranje“ sindikata i, još pre, njihovo uzajamno optuživanje je izuzetno važna karta i putokaz za razumevanje mentaliteta i ponašanja na javnoj sceni na kojoj važi pravilo: javne vrline i privatni interesi i poroci.
Posledično, raširena u Srbiji svest o nemoći sindikata i gubitak poverenja u njih – a poverenje imate ako vam veruju da govorite istinu, da ste u stanju da ispunite data obećanja i da se ponašate u skladu sa razumevanjem pravde i solidarnosti za koje se zalažete ima razorne vidljive posledice.
Upravo zato, ako nam je do profesionalnog integriteta, istine i socijalne pravde stalo, krajnje je vreme da o sindikatima i njihovim rukovodstvima progovorimo na bazi proverljivih argumenata i indikatora.
Polazna dilema je da li imamo javno dostupme podatke o strukturi prihoda i troškova sindikata na različtim nivoima njihovog organizovanja na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da li oni zavise samo od sopstvenog članstva ili postoje osnovane sumnje da su posredno finansirani od poslodavačkih i državnih struktura?
Primera radi, da li se iz činjenice da lavovski deo prihoda od članarine Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost ide na zakup skromnih prostora može zaključiti da je ovaj sindikat od svog osnivanja 1991. godine bio ikada „ kućno mezimče vlasti „. I to koje – Miloševićeve, one demokrata u različtim koalicionim aranžmanima ili ove Vučićeve?
Da li su možda mezimčići slali svoje na funkcije u vladi i ministarstvima ili su neki drugi na raznim listama sedeli u poslaničkim klupama i direktorskim mestima?
Ako smo bili ludi i glupi pa nismo ko jeste i sa kojom polzom po zaposlene i građane?
Koje su to onda „ brojne i dobro plaćene „ funkcije u tripartitnim forumima i njihovim odborima okupirane od predstavnika ovog i drugih sindikata?
Da li je to članstvo i u kojim slučajevima vodilo izdaji unteresa zaposlenih i prihvatanju nametnutih antiradničkih zakonskih projekata i praksi?
Drugi set pitanja je da li sindikat , Nezavisnost recimo, ima demokratske procedure izbora svojih rukovodstava i mogućnost priespitivanja donetih odluka uključiv i određivanja zarada i nadoknada? Je li recimo statutarno usvojeno rešenje o ograničenju na dva mandata na jednoj funkciji nešto što koliko toliko ograničava tendenciju večitog kruženja istih.
Koje to još organizacije i udruženja imaju ovo rešenje u svojoj praksi?
Koje to onda privilegije i sinekure može očekivati , za razliku od partijskog članstva, sindikalno članstvo ako podrži izbor određenog sindikalnog vođstva?
Naredni, dublji političkokulturni set dilema vezan je za pitanja poput onog može li neko koje je obrazovan i imućan i uspešan u svojoj profesiji biti dobar sindikalist i iskreno se zalagati za dostojanstven rad i redukovanje siromaštva i u Srbiji već drastičnih socijalnih nejednakosti?
Ili su takvi unapred sumnjivi i nemaju pravo i na sindikalnu nadoknadu koja bitnije ne prelazi vrednost prosečne zarade?
Je li politički unapred sumnjivo i svako isticanje od strane sindikata elementarne činjenice da se ispunjenje socijalnih zahteva ne da razdvojiti od njihovih demokratskih političkih pretpostavki, uključiv pristup javnosti? Ili je to poziv svim nosiocima vlasti na odstrel sindikata i optužbe za političku manipulaciju?
Naredni krug pitanja vezan je za odgovor na dilemu imamo li mi na delu zaista podelu na klijentelizmu sklona sindikalna vođstva i borbenu bazu ili su decenije bede i straha od nezaposlenosti disciplinovali i same zaposlene i okrenuli ih ka skupljanju knjižica stranaka aktuelne vlasti?
Najzad, da li je odbrana radnih i sindikalnih prava samo stvar „profesionalnih“sindikalaca?
U koloni onih koje smo sa kolegama iz Saveza samostalnih sindikata izveli na prvomajski protest gotovo da nije bilo „selebritija“ – profesora, umetnika, novinara …
Ili borba za veće zarade i manje nejednakosti nije i njihova borba. Što bi rekli ljudi sa Peščanika – ako vam je dobro, onda ništa.
Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih grnskih sindikata Nezavisnost
