Piše: Bojan Bosiljčić
Čuveni su stihovi nemačkog pastora Martina Nimelera koji u pesmi Prvo su došli… u par strofa sažima suštinu moralnog sloma koji je njegova zemlja doživela tokom nacističkog perioda svoje istorije. To su oni stihovi gde se govori o „njima“ koji su prvo došli po komuniste, pa po Jevreje, pa po sindikalce a pesnik se nije bunio jer nije bio ni komunist, ni Jevrej a ni sindikalac, pa kad su jednog dana došli po njega – onda više nije bilo nikoga da se buni. Najjača slika te pesme je upravo ono što u pesmi nije posebno opisivano: ta tišina koja ostane kad jedan etički konstrukt potone a umesto njega ne bude stvoreno ništa novo. Tišina okeana u kom je do juče stajala Atlantida, tako nekako.
U praznom okeanu u kom obitavamo živeći pretposlednju godinu druge decenije 21. veka, u mehuru preostalog vazduha koji brbori iz potonule podmornice koja nam je nekad bila dom, oni koji pokušavaju da još uvek budu delatne jedinke jednog zdravog kolektiva – što je osnovna pretpostavka organizma koji se zove društvo – suočavaju se danas i ovde sa žestokim otporom sredine koja svaki napor u tom smislu izvrgava ruglu. Na poslu se borim za svoju platu, i za njeno povećanje pod bilo kojim uslovima; kolege me se ne tiču, neka se svako bori za sebe. Ako me šef kinji biću jako ljut na njega, i zameraću mu hiljadu stvari, ali ako mi da i najmanju povišicu glorifikovaću ga istog časa i svih hiljadu sumnji u njega proglasiću za jeres.
Kad, dakle, radnici novootvorene fabrike stranog investitora moraju da nose pelene: šta da im radim, mene šef još pušta na malu nuždu, nek oni sami probiju svoj put do WC-a. Kad veliku staru fabriku tajkuni upropašćavaju da bi je rastrgli kao lešinari mrtvu srnu, okrećem glavu: pa ja ne radim tamo, neka se ti radnici izbore za sebe i svoju fabriku. Kad investitori podmetnutim požarima raseljavaju pitomi stari kraj da bi na svetom tlu grada podigli svoje nebodere, okrećem glavu: ja ne živim tamo. I tako jednog dana investitor pokuca na tvoja vrata. Posle toga sledi tišina Atlantide.
Tako se danas potreba za solidarnošću, onom elementarnom, ljudskom vrlinom koja nas je izdigla iznad životinjskog carstva, iskazuje kao krucijalna potreba savremenog sveta i čoveka. Solidarnost dakle više nije uzvišena, viteška osobina plemenitaškog soja koji takvim gestovima ispisuje neku paralelnu istoriju sveta i unapređuje svoju vrlinu; sada je reč o pukom preživljavanju. Nešto kao bujična poplava na rečnim ostrvima kada se divlji prasići penju na leđa jelena koji ih potom plivajući nose do sigurne obale.
Među poslednjim Mohikancima solidarnosti, kao smešni ostaci nekog zaboravljenog sveta, prepoznaju se tako aktivisti sindikata koji još veruju u tu ideju; ideju da radnička solidarnost još nešto znači u ovom svetu, da ljudi koji su se prepoznali međusobno mogu da, ujedinjeni, prevaziđu okolnosti i životu nametnu svoju volju, a ne da se povinavaju okolnostima i pred gazdom puze za povišicu, povišicu posle koje bi se smatrali uspešnima, povišicu posle koje bi se smatrali nekakvim pobednicima iako su tu povišicu zaslužili radom od 12 sati a potom drhtanjem uz telefon kad će se gazda javiti sa nekim vanrednim zadatkom koji se ima izvršiti u narednih pola sata sa privatnog kompjutera, iz voza, aviona, sa plaže i godišnjeg odmora koji si dobio u trajanju od četiri i po radna dana.
Ti će se, dakle, Mohikanci još truditi da u preostalom okeanu izolovanih jedinki probude umrtvljenu ideju zajedničke borbe, ideju koju neoliberalni kapitalizam, ostvaren u Srbiji u svom najsurovijem i najprimitivnijem obliku, smišljeno ubija u pojam. Od poslodavaca koji čak u ugovor o radu ubacuju klauzulu da tu nema nikakvog sindikalnog organizovanja, do onih koji uz prividno tolerisanje sindikalnog organizovanja perfidno podvajaju radnike budeći u njima najniže strasti plaćajući ih nejednako, mobingujući jedne a promovišući druge, stvorena je široka lepeza nepravde koja se prostrla i bacila senku preko čitave zemlje: sami ste i ostavljeni na moju milost i nemilost, čuje se duboki glas iz te senke, i ne pokušavajte ništa što bi vas moglo pomeriti iz kala u koji vas je smestio poredak koji meni donosi profit a vama mizeriju.
I zato poslušajte Mohikanca koji vam u nekoj situaciji bude počeo da objašnjava zašto bi možda trebalo izaći na štrajk upozorenja; možda je taj Mohikanac čovek koji još uvek na prvom mestu svog etičkog kodeksa drži dobrobit svih kao preduslov svoje dobrobiti. Jer ta situacija, kada svi mislimo na one pored nas, obećava da ćemo možda, kao društvo, u poslednji čas, obezbediti za budućnost legitimaciju onog pokoljenja koje se ipak nije udavilo nego je na vreme uspelo da pita gde to odvode njihove komšije.
