Vesna Bajić
P(R)EKARNI HLEB NAŠ NASUŠNI
Već duži niz godina reči „prekarnost“ i „prekarni rad“ često su pominjane u diskusijama koje se vode u okviru sindikalnih i nevladinih organizacija, sažimajući u tu jednu reč sve promene koje se ubrzano dešavaju oduzimajući radu ljudsko lice i svodeći ga na trošak poslovanja. Istovremeno, sa stanovišta poslovne i političke elite reč „prekarnost“ ne postoji, a nove forme rada definišu se kao nužnost koju nameće tehnološki razvoj i novi način organizacije poslovanja u globalnim okvirima, a koju postojeći, navodno suviše kruti, radni odnosi guše i postaju kočnica daljeg razvoja. Štaviše, „promenjena priroda rada“ predstavljena je kao riznica neslućenih mogućnosti za lični i profesionalni rast i razvoj pojedinca, a kao poseban kvalitet navodi se mogućnost usklađivanja profesionalnog i privatnog života.
Potpuno suprotna mišljenja o novim (a starim!) formama rada samo naizgled unose zabunu prilikom tumačenja njegove prirode. Prekarno je, u Rečniku stranih reči i izraza Milana Vujaklije, definisana kao: „izmoljeno, isprošeno, dato privremeno, zavisno od nečije volje ili milosti; opozivljivo, privremeno, nestalno, nesigurno, prolazno“. Ova definicija na savršen način opisuje suštinu svih fleksibilnih oblika zapošljavanja kojima je zajednički imenitelj potplaćenost, privremenost i nesigurnost, bez obzira na formu u kojoj se pojavljuju. Rad na određeno vreme, privremeni i povremeni poslovi, nepuno radno vreme, samozaposlenost, rad preko agencija za zapošljavanje, omladinsko-studentskih zadruga, lizing radnika i još čitav niz radnog angažovanja, staje u reč „prekarnost“ čija je posledica suženost, ili češće – nepostojanje prava po osnovu rada, nemogućnost ostvarivanja zdravstvene i socijalne zaštite, narušavanje psiho-fizičkog zdravlja i nemogućnost planiranja privatnog života.
Definicijom prekarnosti započeta je i radionica Fondacije Centar za demokratiju pod nazivom „Protiv prekarnog rada, za dostojanstven rad“ koja je održana 19. novembra u Beogradu, u kojoj su učestvovali predstavnici više sindikalnih centrala. Tokom radionice, vođena je diskusija o pojmu prekarnosti, rezultatima istraživanja Fondacije Centar za demokratiju o raširenosti i karakteristikama ove pojave u Srbiji, a predstavljen je i Vodič za sindikalne predstavnike i aktiviste koji je pripremljen u cilju razvoja strategija sindikata za borbu protiv prekarne zaposlenosti koji su predstavili Sarita Bradaš i Luka Petrović.
Vodič sadrži niz zanimljivih podataka koji su od koristi za bolje razumevanje vrste i obima prekarnosti u Srbiji. Tako, prema podacima iz Vodiča, ovakav vid angažovanja radnika ima tendenciju rasta u globalnim okvirima, u Evropskoj uniji je situacija nešto povoljnija, dok je u Srbiji prekarnost, ne samo oberučke prihvaćena, već i podignuta na mnogo viši nivo. Naime, podaci iz istraživanja „Prekarnost na tržištu rada Srbije, Fondacije Centar za demokratiju iz 2018. godine, pokazuju da je ugovore na neodređeno vreme 2018. godine imalo 73% zaposlenih u EU, naspram 58% zaposlenih u Srbiji. Iste godine, u nestandardnim oblicima rada bilo je 38% zaposlenih u Srbiji, od kojih je 17% imalo ugovore na određeno vreme ili o privremenim i povremenim poslovima, dok je u EU ovakve ugovore imalo 12% od ukupno 23% zaposlenih u nestandardnim oblicima zapošljavanja. Vodič donosi i podatak da je u periodu od 2011. do 2018. godine, za razliku od Evropske unije, u Srbiji prisutan trend smanjenja zaposlenosti na neodređeno vreme i rasta zaposlenosti na određeno vreme za 10,5% i to u svim starosnim grupama.
Da prekarni rad polako postaje standard dokazuje činjenica da oblik svojine nije od presudnog značaja za ovakav vid zapošljavanja. Super jeftina i zavisna (poslušna) radna snaga podjednako je privlačna svima – privatnom i državnom kapitalu, ali i preduzetnicima, što upućuje na pretpostavku da, kada je prekarni rad u pitanju, ne postoji velika razlika između „krupnog“ i „sitnog“ kapitala.
Podaci govore da ove tvrdnje nisu bez osnova. Pomažući članovi domaćinstva koji za svoj rad najčešće nisu uopšte plaćeni, imaju veći broj nedeljnih časova rada u odnosu na sve ostale vidove zaposlenosti. U većim privrednim sistemima, javnim preduzećima, ali i u sistemu državne uprave veliki broj radnika zaposlen je na određeno vreme ili je privremeno angažovan, iako poslovi na kojima rade imaju karakter stalnih poslova. Ilustracije radi, u II kvartalu 2019. godine u kompaniji NIS a.d. iz Novog Sada skoro 50% radnika bilo je zaposleno na lizing. Zabranom zapošljavanja u javnom sektoru, od 2014. do 2018. godine smanjen je broj zaposlenih na neodređeno vreme, ali je zato povećan broj zaposlenih na određeno vreme i radno angažovanih na privremenim i povremenim poslovima. Od ovog vida zapošljavanja nisu izuzete ni ustanove socijalne zaštite, gde 35% ukupnog broja čine privremeno zaposleni, dok je u sudstvu 30%.
Imajući u vidu trend povećanja globalne stope prekarne zaposlenosti, posledice koje takav rad ostavlja na pojedince, društvo i ekonomiju jedne zemlje, kao i njegove razmere u Srbiji, jasno je da problem sve veće fleksibilizacije rada predstavlja veliki izazov za sindikate. Pad stepena sindikalizovanosti i oslabljena društvena moć sindikata u direktnoj je korelaciji sa porastom učešća fleksibilnih oblika rada u ukupnoj zaposlenosti. Za razliku od evropskih, srpski sindikati deluju u okruženju sa brojnim preprekama i ograničenjima, počevši od neprimenjivanja zakona, do nemogućnosti učlanjivanja radnika koji nemaju tradicionalne ugovore o radu.
Ukoliko se izuzmu postojeće dileme da li bi sindikati trebalo da predstavljaju i štite interese isključivo svojih članova, ili bi njihovo delovanje trebalo da se proširi na sve zaposlene, ostaje nerešeno pitanje najefikasnijeg načina za zaštitu prekarnih radnika. Jedna od mogućnosti je stvaranje uslova za njihovo sindikalizovanje, čime bi se prećutno dao legitimitet prekarnom radu u postojećem i budućem obimu, dok druga mogućnost koja bi donela trajno rešenje – prednost daje aktivnostima čiji je cilj suzbijanje nepotrebnih oblika fleksibilnog rada, uspostavljanje čvrstih standarda i ujednačavanje uslova za sve učesnike na tržištu rada.
Evropski sindikati razvijaju različite strategije u borbi protiv prekarizacije rada i, uzimajući u obzir višegodišnji stabilan broj zaposlenih sa ugovorima o radu na neodređeno vreme, kao i opadanje broja zaposlenih u fleksibilnim oblicima rada – čini se da su metodi i instrumenti koje primenjuju efikasni. Ovim se neizbežno nameće pitanje da li bi primena istih ili sličnih strategija u Srbiji dala iste rezultate i u kojoj meri bi prilagođavanje sindikata takozvanim nacionalnim specifičnostima ubrzalo promene. Međutim, postojeće dileme u pogledu toga koga bi sindikati i na koji način trebalo da štite, obuhvat zaposlenih u kolektivnim ugovorima i zakonska ograničenja u regrutovanju članstva zajednička je i evropskim i srpskim sindikatima, tako da se cela priča vraća na normativna rešenja i doslednost u njihovoj primeni. Upravo ove okolnosti čine razliku između većine zemalja Evropske unije i Srbije. Loša zakonska rešenja, sa jedne strane i nepoštovanje zakona, sa druge strane – nisu i ne bi smeli da budu smatrani kao nacionalna specifičnost.
U ovakvim okolnostima, napori reprezentativnih sindikata u Srbiji, koristeći instrumenate socijalnog dijaloga, usmereni su u pravcu stvaranja zakonskog okvira za suzbijanje prekarnog rada, proširenju obuhvata sindikalnog članstva, podizanju nivoa minimalne zarade na pristojan nivo i insistiranju na doslednoj primeni zakona. Takođe, uzimajući u obzir da posledice prekarizacije rada ne pogađaju samo pojedince, već društvo u celini, jasno je i da borba protiv nje mora da uključi, ne samo sindikate već i druge društvene aktere.
