Da li i zašto i dalje opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?
Na ova i druga slična pitanja za portal Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” odgovaraju predsednici pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji.
Ovo je treći nastavak razgovora sa Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije), Zoranom Stojiljkovićem (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”), Rankom Savić (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), Ivicom Cvetanovićem (Konfederacija slobodnih sindikata) i Željkom Veselinovićem (Udruženi sindikati “Sloga”).
Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?
Ljubisav Orbović:
Često kažem da je socijalni dijalog za sindikate slatki otrov. Slatko zato što pregovarate, svejedno da li u preduzeću, na nivou grane ili Republike, uvaženi ste kao pregovarač a često na kraju ništa ne rešavate. Po principu, može ali ne mora. To je otupilo oštricu sindikalne borbe.
Kod nas se tu pojavljuje i dodatna otežavajuća okolnost. Naime, dešava se da se u pregovorima postigne dogovor, čak zadivljujući, ali se kasnije to što je dogovoreno ne realizuje i ne poštuje. To u Srbiji postaje ozbiljan problem i to na svim nivoima, od preduzeća do Socijalno-ekonomskog saveta. Jedna od takvih inicijativa je bila u vezi sa kaznenim poenima prilikom penzionisanja, odnosno neispunjenosti oba uslova za penziju, o kojoj smo dva puta postizali saglasnost na Socijalno-ekonomskom savetu, gde sede predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata. Međutim, ni danas od toga nema ništa tako da i dalje čovek koji je radio 40 godina, dakle pun radni staž, ako nema i 65 godina života praktično bude kažnjen tako što mu se penzija značajno umanjuje.
Zoran Stojiljković:
Kultura dijaloga ne postoji ni u društvu a onda ni u socijalnoj sferi. Ta kultura bi značila da ste tolerantni, da uvažavate snagu argumenata a ne argument snage, sile i moći.
U takvoj argumentativnoj raspravi treba omogućiti nekakav konsenzus jer, recimo, nekakva prevelika očekivanja od Socijalno-ekonomskog saveta samo su posledica nerazumevanja njegove prirode. Tamo važi samo ono oko čega ste postigli saglasnost. Ako ste slabiji partner a nema kulture dijaloga onda se druge strane, posebno vlast koja je i najveći poslodavac, ponašaju kao kadija koji i tuži i presuđuje. Sindikat može samo da jasno kaže da se ne slaže sa nekim rešenjem a da to rešenje voljom vlade i parlamentarne većine ipak bude usvojeno. Pri tome, većina zakona i ne dođe na Socijalno-ekonomski savet pa tako sindikati i nemaju mogućnost da javnosti i parlamentu saopšte svoju argumentaciju i poziciju.
Ranka Savić:
Ta kultura je izuzetno loša mada tu nemam neke preterane zamerke, jer imamo jedan državni sistem koji vam nameće nekulturu dijaloga. Ta nekultura dolazi iz samih vrhova vlasti i iz parlamenta i koju prosečan građanin nesvesno prihvata. U Asocijaciji se trudimo da edukujemo naše sindikalne aktiviste o tome kako se javno nastupa, kako se pregovara i tome slično. Za nekulturu socijalnog dijaloga su krive sve strane, ali sigurno najviše strana koja ima vlast i moć, a to je država. Kad imate takvu moć onda udarite rukom o sto i kažete – dosta. Sindikalnim partnerima zameram što pristaju na takav odnos.
Ivica Cvetanović:
Veoma često se dešava da se socijalni dijalog svodi na formu i da se donose odluke koje nisu u interesu sindikata i njihovog članstva jer nema razumevanja druge strane, bilo da je reč o državi ili poslodavcima. Dakle ta kultura je na veoma niskom nivou. Ali to nefunkcionisanje socijalnog dijaloga je povezano sa opštom atmosferom u celom društvu, recimo sa nefunkcionisanjem parlamenta koji se ponaša kao da je agencija Vlade, itd.
Željko Veselinović:
Lično kao predsednik sindikata koji je nekako uvek na drugoj strani nemam nikakvo pozitivno iskustvo ni sa jednom vladom u proteklih 12 godina koliko Sloga postoji. S tim što je aktuelna Vlada potpuno autistična, jer ne želi da razgovara ili da bilo kako komunicira sa sindikatima. Za osam godina ove vlasti imali smo samo nekoliko sastanaka u nekim ministarstvima, ali redovno sa nižim činovnicima, i nikada nismo dobili odgovor na neki naš dopis. To dokazuje da vlast obesmišljava bilo kakav socijalni dijalog. A kada strani poslodavci dobiju takvo zeleno svetlo od predstavnika naše države onda nema govora o uspostavljanju dijaloga ni u preduzeću. Naravno, postoje i dobri primeri sa firmama koje dolaze iz Amerike, Nemačke, Švedske, Norveške… Ali to je veoma mali broj firmi, jer ovde dominiraju turske i kineske firme u kojima je nemoguće formirati sindikate kako bi se uopšte moglo i razmišljati o nekom socijalnom dijalogu.
Zašto Socijalno-ekonomski savet Srbije ni posle decenije i po postojanja nije postao instrument kreiranja ekonomske i socijalne politike, radnog i socijalnog zakonodavstva, regulisanja konflikta i usmeravanja razvoja?
Ljubisav Orbović:
Sa svakom promenom Vlade menjaju se i njeni predstavnici u Socijalno-ekonomskom savetu, a njihovo ponašanje zavisi od mnogo faktora, recimo, od poimanja socijalnog dijaloga, pregovaračkog iskustva i sličnog. Često se ti novi ljudi ponašaju kao da su glavni i treba puno vremena da shvate da su u Savetu svi ravnopravni partneri. Osim toga, na ponašanje predstavnika države utiču i neki drugi nevidljivi faktori, lobiranja raznih interesnih grupa i institucija, poput NALED-a i sličnih organizacija.
Takva praksa nije u vezi samo sa Socijalno-ekonomskim savetom već se širi i na druge mehanizme odlučivanja, pa se, na primer, javne rasprave o nekom zakonu sve češće svode na puku formalnost. Tako se dogodilo da smo u seriji javnih debata o jednom zakonu svi sindikati bili na istoj strani. Onda su na jedan takav skup došli predstavnici jedne poslodavačke asocijacije sa svojim stavovima koji su na kraju prihvaćeni a svi naši odbačeni. Postavlja se pitanje gde su tu interesi građana i zaposlenih? To nisu srećna rešenja.
Zoran Stojiljković:
Zato što se socijalni dijalog i pozicija Socijalno-ekonomskog saveta različito interpretira i doživljava. Pre svega, on je reprezentativna i važna poluga. Za Uniju poslodavaca Savet jeste neki prostor koji oni uvažavaju jer se manje pitaju od Saveta stranih investitora. Problem Socijalno-ekonomskog saveta je što u njemu ne sede svi oni koji bitno odlučuju, a onda ne odlučuje se ni o svemu onome što je važno, više je to neki sporedni kolosek. Jer, za vlast je socijalni dijalog kao nužno gubljenje vremena ili nužno zlo. S obzirom da je to evropski institut u vezi sa Evropskom socijalnom poveljom kao stub socijalnih prava ne može se potpuno zanemariti ali se može gurnuti u zapećak.
Najbolji dokaz toga je što Nezavisnost od 2003. godine nudi socijalni pakt ili društveni ugovor za koji stranke pokazuju nekakav interes samo dok su u opoziciji ali ne i kada dođu na vlast. Taj ugovor podrazumeva da se vlada obaveže oko markoekonomskih veličina, kao što su stopa rasta, kretanje inflacije, udeo javnih investicija, a onda da se sa poslodavcima i sindikatima dogovara o rastu zarada, prosečnim i minimalnim zaradama i penzijama. Takav ugovor je neka vrsta lampice koja signalizira ukoliko nemate više goriva ili vozite u suprotnom smeru.
Ranka Savić:
Kada nešto ne funkcioniše toliko dugo valjda su potrebne neke promene. Razumem kada se zalažete za nešto lično ali to ne sme biti na štetu opšteg. Tu krivim i Samostalni sindikat i Nezavisnost jer treba da traže da se u tom neuspešnom mehanizmu socijalnog dijaloga nešto menja. Te promene podrazumevaju normativno uređenje a za početak treba zahtevati da se donese zakon o sindikatima, za šta se Asocijacija jako dugo zalaže. Taj zakon treba zajedno da napišemo mi sindikati i ponudimo državi, jer se on najviše tiče naše unutrašnje organizacije i delovanja. Vlada tu nema šta da traži. Međutim, to znači gubitak privilegija, od finansijskih do organizacionih i drugih.
Zato kada pričamo o tome da li se osećam lično odgovornom kažem da, ali neuporedivo manje od onih koji sede u Socijalno-ekonomskom savetu. Savet nije ono što je trebalo da postane jer nema snagu, a nje nema jer neće ništa da menjaju. Recimo, jedan od mojih predloga je da se spusti cenzus za utvrđivanje reprezentativnosti jer ni nesporno najveći među nama Savez samostalih sindikata danas nema 220.000 članova koliko tvrde. Ni Nezavisnost nema zakonom propisanu reprezentativnost. Ali tu nije kraj priče, jer ni druga strana – Unija poslodavaca nije reprezentativna poslodavačka organizacija.
Pri tome znam koliko je teško pregovarati u Savetu. Uzmimo za primer inicijativu sindikata za zabranu rada nedeljom. Sve je išlo svojim tokom, već smo se i ponadali da nešto može da se uradi, ako ne zabrana onda da se izbormo za neko fleksibilno rešenje. Ali, pred kamere je izašao predsednik Vučić i na tu temu stavio tačku rekavši da je on protiv zabrane rada nedeljom. Živimo u autoritativnoj državi u kojoj je reč jednog čoveka sve, ali mi sa tim ne treba da se pomirimo. Zato i kada je on stavio tačku mi moramo da nastavimo da se borimo.
Ivica Cvetanović:
Od osnivanja 2005. sastav Socijalno-ekonomskog saveta se nije menjao. U početku je bila praksa da Savet raspravlja o nekom nacrtu zakona ali poslednjih 10-ak godina on je postao ikebana. Čak je Zakon radu donesen bez saglasnosti Saveta. Ništa manje ilustrativan je potez predsednika Republike kada je javno saopštio novi iznos minimalne cene rada pre nego što je o tome raspravljao Savet u čijoj je to ingerenciji. O kulturi socijalnog dijaloga govori i praksa ministra rada da ne odgovara na dopise sindikati. Uskoro treba da se menja i Zakon o socijalno-ekonomskom savetu a nisam siguran da će u njegovom kreiranju učestvovati svi sindikati što može značiti da se ništa suštinski neće promeniti. Naredne godine treba da se donese novi Zakon o radu zbog čega nismo srećni jer ne očekujemo bolja rešenja. Sve to pokazuje kakvu kulturu socijalnog dijaloga imamo danas u Srbiji.
Željko Veselinović:
Mislim da je taj tripartitni dijalog uspostavljen samo formalno zbog pravila koja nalaže Evropska unija, ali da nikada nije stvarno zaživeo. Vlast je formirala Socijalno-ekonomski savet i to tako što svakog člana tog tela plaća država, a pored toga sindikati koji su u Savetu dobiju pride i takođe plaćena mesta u upravnim i nadzornim odborima. Kada te kao suparnika u dijalogu plaća država onda nemaš mogućnost da nekada preduzmeš neki radikalniji korak koji bi mogao da donese boljitak radnicima. Tim sindikalnim predstavnicima koji sede u tim odborima i za to su plaćeni ni lično ne odgovara da se bilo šta menja. Ni Unija poslodavaca nema reprezentativnost pa ni ta poslodavačka strana u dijalogu nema kapacitet. Zbog toga se obesmislila i institucija Socijalno-ekonomskog saveta.
Mislim da je upravo to najveći kamen spoticanja za saradnju jer tamo sede predstavnici reprezentativnih sindikata koji tu reprezentativnost nisu dokazivali punih 15 godina, a ima i sindikata koji bi jedva čekali da uđu na njihova mesta. Tako da i kada bi Samostalni sindikat i Nezavisnost napustili Savet, vlast bi vrlo brzo našla partnere u sindikatima koji jedva čekaju da tamo uđu. Naš sindikat za to nije zainteresovan ali bih predložio da primenimo hrvatski model – ukinuti sve državne nadoknade predstavnicima sindikata. Uostalom, sindikati u Srbiji ni po svojim statutima ne smeju da se finansiraju iz državnih izvora, već isključivo od članarine i donacija. Dakle, kada je to urađeno u Hrvatskoj dva njihova reprezentativna sindikata više nisu želela da dele odgovornost jer nisu za to plaćeni, već su pozvali sve sindikate da učestvuju u socijalnom dijalogu. Mislim da je to dobar recept i za Srbiju.
S.Raković
