Razgovori sa predsednicima pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji

Da li i zašto opada sindikalno organizovanje u Srbiji? Koliko su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života? Mogu li sindikati da ozbiljnije sarađuju i tako osnaže svoju društvenu i političku poziciju? Zašto socijalni dijalog slabo funkcioniše na svim nivoima, od preduzeća do nacionalnog nivoa? Da li sindikati u nedostatku saveznika među partijama treba da se repolitizuju i izađu na izbore?

Zoran Stojiljković je rođen 1953. godine u Požegi.

Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde je redovni profesor političke sociologije.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” je od novembra 2016. godine.

Nemoguće zaustaviti globalizaciju ali je možemo omekšati

Klasična teza da su sindikati i socijaldemokratske partije saveznici ili čak braća blizanci u svetu je prošlost od 80-ih godina i zato sindikati u Srbiji moraju da se dodatno autonomizuju jer deo stranaka takozvane levice služe vlasti samo zato da se predstavi kao socijalno odgovorna

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– Prema poslednjima istraživačkim nalazima sindikatima u Srbiji u većoj ili manjoj meri veruje tri puta manji broj ispitanika od onih koji im ne veruju. To je odraz višedecenijskog propadanja zaposlenih i nemogućnosti sindikata da zaustave, prvo rat i raspad nekadašnje Jugoslavije a zatim i tranzicione promene u veoma nepovoljnim ekonomskim i socijalnim situacijama.

Smatram da je prvi razlog niskog poverenja što tu neku vrstu autonomnog uticaja i poverenja sindikati nisu nikad imali, pa čak ni u ono ravolucionarno vreme Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića. Uvek su oni bili iza partija. Razlog za nepoverenje je i u tome što sindikati artikulišu, ili bi trebalo da artikulišu interese vrlo različitih grupacija koje često jedva da imaju zajednički imenitelj, pa je to ponekad nemoguća misija. Treći od ključnih razloga je što se situacija stalno pogoršavala u dominaciji neoliberalne paradigme. Moramo reći i da je ovakvo siromašno društvo sklono klijentelizmu i političkoj korupciji, kao i to da zaposleni, u stalnom strahu od gubitka posla i previše orjentisani na strategiju preživljavanja, ne pokazuju naročitu borbenost.

Sindikati su i institucionalno hendikepirani jer mogu da brane samo interese stalno zaposlenih a ne i svih drugih radno angažovanih što onda prepolovljuje potencijalnu sindikalnu klijentelu. Efekat je da smo od devedesetih kada je polovina radništva bila sindikalno organizovana danas pali na jedva četvrtinu, pri čemu oni mobilni i aktivni članovi predstavljaju tek desetinu ukupnog sindikalnog članstva. Kada je reč o uticaju na izbore treba reći da danas svi sindikati zajedno imaju jedva 500.000 članova što je manje od vladajuće stranke.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilniji za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

– Moguće je govoriti o nekoliko strategija za sindikalno delovanje koje treba maksimalno uvezati kako bi se skromni potencijali sindikata optimalno iskoristili. To bi značilo da istovremeno sindikati pokušavaju da što jedinstvenije i upornije pregovaraju. Jer, uprkos svim rezervama prema socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, zaposleni i građani to vide kao najpoželjnije i najefikasnije sredstvo sindikalnog delovanja. Pregovore treba kombinovati sa efikasnijim lobiranjem u zastupanju sindikalnih stavova oslanjajući se na medije i civilno društvo. A kada nema druge, sindikati moraju biti spremni i sposobni za organizovanje upornih protesta i štrajkova, pa i onih političkih koji su usmereni protiv vladinih mera.

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Jesu odgovorni, jer bez obzira na dobre namere i rezultate u izveštajima o radu, uspeh sindikata zavisi od toga u kojoj meri je popravljen položaj zaposlenih, da li su realno porasle zarade, da li je povećan broj zaposlenih i da li su istovremeno porasli poverenje u sindikate i broj njihovih članova. Ako pogledamo unazad nekoliko decenija malo od toga je postignuto. Dakle, objektivno sindikati vuku krivicu i moraju da preuzmu odgovornost ali i da iz nepovoljnih okolnosti izvuku što više pouka kako da se stvari učine nešto povoljnijim. Sindikati moraju i da se bolje profiliraju, da postignu autonomniju poziciju, da povećaju uticaj među zaposlenima i građanima a da krajnji rezultat bude povoljnija pozicija u pregovaranju. Sve to je jako teško. Svuda u svetu sindikatima pada uticaj najmanje četiri decenije, otprilike u meri u kojoj je globalni korporativni kapital postao dominanatan sa većim uticajem i od značajnijih država nego što je to Srbija. Taj kapital igra na planetarnom terenu dok sindikati, bez obzira na nekakvu međunarodnu uvezanost, uglavnom igraju na nacionalnim igralištima gde ni njihovi moćniji partneri vlade i poslodavci nemaju previše prostora za nekakvu autonomnu poziciju.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– Sindikati postoje zato da obezbede društvo pristojnog života, pristup kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim uslugama, socijalnim servisima, a u užem smislu, kada je reč o zaposlenima, misija sindikata se može poistovetiti sa svetom dostojanstvenog rada. Dostojanstvo rada u elementarnom smislu znači da je taj rad ugovoren, odnosno da nije u zoni sive ekonomije ili privremenog, nesigurnog zapošljavanja. To je, takođe, rad koji je fizički ali i mentalno bezbedan, što znači da radite u situaciji da niko ne gužva vaš karakter i ne podcenjuje vas. I naravno, dostojanstvo rada znači da je on na vreme i pristojno plaćen.

Sada imamo situaciju da se vlast hvali da je postigla makroekonomsku stabilnost, da kako tako raste društveni proizvod, da raste zaposlenost, pre svega nekvalitetna i teško održiva, da imamo kontrolisanu inflaciju i obaranje deficit. Međutim, istovremeno nije obezbeđena socijalna kohezija ili društvo socijalne pravičnosti. Suprotno tome, imamo najveću nejednakost u Evropi, prosečnu zaradu koja je jedva iznad minimalne potrošačke korpe, i niskokvalitetnu, nesigurnu ili prekarnu zaposlenost.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Kultura dijaloga ne postoji ni u društvu a onda ni u socijalnoj sferi. Ta kultura bi značila da ste tolerantni, da uvažavate snagu argumenata a ne argument snage, sile i moći. U takvoj argumentativnoj raspravi treba omogućiti nekakav konsenzus jer, recimo, nekakva prevelika očekivanja od Socijalno-ekonomskog saveta samo su posledica nerazumevanja njegove prirode. Tamo važi samo ono oko čega ste postigli saglasnost. Ako ste slabiji partner a nema kulture dijaloga onda se druge strane, posebno vlast koja je i najveći poslodavac, ponašaju kao kadija koji i tuži i presuđuje. Sindikat može samo da jasno kaže da se ne slaže sa nekim rešenjem a da to rešenje voljom vlade i parlamentarne većine ipak bude usvojeno. Pri tome, većina zakona i ne dođe na Socijalno-ekonomski savet pa tako sindikati i nemaju mogućnost da javnosti i parlamentu saopšte svoju argumentaciju i poziciju.

* Zašto Socijalno-ekonomski savet Srbije ni posle decenije i po postojanja nije postao instrument kreiranja ekonomske i socijalne politike, radnog i socijalnog zakonodavstva, regulisanja konflikta i usmeravanja razvoja?

– Zato što se socijalni dijalog i pozicija Socijalno-ekonomskog saveta različito interpretira i doživljava. Pre svega, on je reprezentativna i važna poluga. Za Uniju poslodavaca Savet jeste neki prostor koji oni uvažavaju jer se manje pitaju od Saveta stranih investitora. Problem Socijalno-ekonomskog saveta je što u njemu ne sede svi oni koji bitno odlučuju, a onda ne odlučuje se ni o svemu onome što je važno, više je to neki sporedni kolosek. Jer, za vlast je socijalni dijalog kao nužno gubljenje vremena ili nužno zlo. S obzirom da je to evropski institut u vezi sa Evropskom socijalnom poveljom kao stub socijalnih prava ne može se potpuno zanemariti ali se može gurnuti u zapećak.

Najbolji dokaz toga je što Nezavisnost od 2003. godine nudi socijalni pakt ili društveni ugovor za koji stranke pokazuju nekakav interes samo dok su u opoziciji ali ne i kada dođu na vlast. Taj ugovor podrazumeva da se vlada obaveže oko markoekonomskih veličina, kao što su stopa rasta, kretanje inflacije, udeo javnih investicija, a onda da se sa poslodavcima i sindikatima dogovara o rastu zarada, prosečnim i minimalnim zaradama i penzijama. Takav ugovor je neka vrsta lampice koja signalizira ukoliko nemate više goriva ili vozite u suprotnom smeru.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Deo tradicije ne bog zna kako uljudnih i dobrih odnosa između sindikata vezana je za 90-te godine i poziciju tada oficijelnog Samostalnog sindikata kao mlađeg poslušnog brata Miloševićeve vlasti. Nakon promena 2000. godine među sindikatima se vode sporovi oko imovine i statusa reprezentativnog sindikata. Trebalo je da prođe dosta vremena da dođemo u situaciju međusobnog prijateljskog nerazumevanja. To je načelno shvaćena potreba saradnje a i ostvarena je saradnja onda kada konkretan interes zaposlenih na to prinudio sindikate, kao što se to dogodilo u Republičkom geodetskom zavodu i u još nekim situacijama.

Problem je što je struktura zaposlenih i njihovih interesa vrlo raznovrsna. Imamo sindikate čija pozicija je granski kako tako stabilizovana a kojima je država poslodavac i gde ima smisla pregovarati, a postoje i sindikati, pogotovu u privatnom sektoru pod uticajem korporativnog kapitala, koji tu mogućnost pregovaranja nemaju. U takvoj situaciji jedni bi se motkom i protestima obračunavali, dok drugima to ne pada na pamet, a to nije lako usaglasiti.

Najveći problem je neka vrsta fragmentacije koja je vezana i za programe i za konkretnu orijentaciju. Pokazalo se da sindikati teško mogu jedinstveno nastupati ako nemaju otvoreni razgovor i koordinaciju i oko odnosa prema političkoj izbornoj areni. Tu su tradicionalne pozicije krajnje različite. Recimo, tradicija Nezavisnosti je da ima autonoman, kritički stav prema svakoj vlasti, posebno 90-tih kada je bila direktno protiv režima, što je retka situacija, i da ostvari uticaj do parlamenta ali da u njega ne ulazi. Pozicija Samostalnog sindikata je da od mlađeg saveznika vlasti evoluira u neutralni odnos da bi kasnije našao načina da se uđe u parlament. Imamo i sindikate koji svoj ograničeni uticaj pokušavaju da naslone na političko prisustvo u parlamentu i tako kompenziraju svoju nereprezentativnost. S tim što neki od tih sindikata menjaju političke partnere od izbora do izbora pa čak dođu u čudnu poziciju bliske saradnje sa strankama sa naglašenom liberalnom orijentacijom. Kad se to sve uzme u obzir pitanje je šta može zajedno da se uradi.

Generalno, većina zaposlenih pa i građana je za veću jednakost, manje siromaštvo i manje ekonomske i socijalne razlike, što bi trebalo da bude pozicija levice. Međutim, u Srbiji na svim izborima, osim možda 2012., dominiraju vrednosna pitanja nacionalnih, konfensionalnih i nekih drugih identiteta koji se nedovoljno dobro ugrađuju u klasni identitet. Onda imaš, pomalo surovo da kažem, zaposlene koji su ekonomski na levici a vrednosno pripadaju sklopu autoritaraca koji misle da Srbija ne može da bude perfektna demokratija, nego demokratija sa vođom koga treba slediti bez pogovora.

Ipak, lično očekujem da sednemo i analiziramo ta različita iskustva, da se saradnja programski utemelji, odnosno da se dogovore akcioni prioriteti a onda, i ako se ne nađe jedinstveni operativni model, da se ipak ne radi po principu – ko u klin, ko u ploču.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Apsolutno se slažem s kolegom Mihailovićem ali i sa višedecenijskom praksom. Nekada je bila dominantna praksa da se postojeći sindikati dovedu u zavisnu poziciju a danas se osnivaju novi privatni, kućni, direktorski sindikati. Sindikat nije neka maglovita ali ni prosta organizacija koju osniva i registruje nekoliko pojedinaca, pa tako u javnim preduzećima kao što su Železnice Srbije ili GSP postoji više desetina sindikata. Zato smo definisali šta jesu sindikati sa kojima Nezavisnost može sarađivati. Elementarni uslov je da sindikat bude autonoman i da misli svojom glavom, odnosno da odluke donose isključivo njegovi organi. Druga važna pretpostavka je da sindikat koji ne živi pretežno od članarine teško može da očuva svoju autonomiju. Treća stvar je da sindikat ima infrastrukturu, kapilarnu mrežu od povereništava preko grane do centrala, sa kadrovskim, materijalnim i stručnim resursima.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– U Nezavisnosti stalno analiziramo modele pozicije sindikata u politici sa stanovišta zaposlenih. Građani najlakše nalaze opravdanje za to da se sindikati bave politkom jer im je jasno da će se u suprotnom politika baviti njima. U tom smislu politika je i pregovaranje i lobiranje i učešće u institucijama socijalnog dijaloga. Da to funkcioniše dobro apsolutno ne bismo razmišljali o nekoj aktivnoj poziciji na izborima, ali pošto ne funkcioniše i nemate pouzdanog partnera onda se razmišlja o tome da sindikati koaliciono podrže neku stranku ili da izađu samostalno na izbore. To je prema istraživanju manjinsko opredeljenje ali jeste razlog za ozbiljno razmišljanje.

Moj prethodnik na mestu predsednika Nezavisnosti Branislav Čanak kreirao je jednu vrlo interesantnu i empirijski tačnu rečenicu da u političkom i društvenom prostoru Srbije daleko više utiče i najmanja patuljasta strančica ulaskom u neku koaliciju a onda tako i u vlast, nego što utiču sindikati, profesionalna udruženja, mediji. I to saznanje malo tera na razmišljanje o repolitizaciji sindikata. U Srbiji nema sindikata, nije to ni Nezavisnost, koji je na poziciji antikapitalizma blisko levičarskim pokretima. Ovde je dominantna pozicija Evropske konfederacije sindikata a to je socijalno partnerstvo. To je socijalno liberalna pozicija sa koje ne možeš zaustaviti globalizaciju ali možeš uticati da bude socijalno mekša i prihvatljivija.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– U meri u kojoj država pokazuje servilan odnos prema kapitalu sindikati su u prilično defanzivnoj poziciji, ali treba stvarati i koristiti mogućnosti. Nezavisnost vidi svoju poziciju na polju politike tako što će pokušati da kontroliše vlasti i da ih učini odgovornim, da partije istera iz zona koje im ne pripadaju – od privrede do akademske zajednice. Kad bi još funkcionisao socijalni dijalog to bi bilo ono o čemu bismo jedino razmišljali.

Sa druge strane, mi jesmo predstavnici civilnog društva pa je najprirodnije da sa drugim građanskim organizacijama zajedno razmišljamo i o polju politike. Kad pitate građane o ključnim problemima svako će reći da su to beda, nezaposlenost, niske zarade, odlazak mladih, korupcija… O svemu tom postoji jedinstvena slatkorečivost svih stranaka ali bez ikakvih garancija da će se kada dođu na vlast time ozbiljno baviti.

Klasična fama o tome da su sindikati i socijaldemokratske partije saveznici ili čak i braća blizanci i u svetu je prošlost od 80-ih godina i iskustva sa strankama Šredera i Blera. Zato sindikati moraju da se dodatno autonomizuju jer, na primer, ono što se u Srbiji danas formalno zove levicom delom je u opoziciji a delom u vlasti gde služi za to da se kaže da su socijalno odgovorni. To su danas SPS, Lajićeva SDP i PUPS. Zato sindikati moraju da ozbiljno analiziraju situaciju, ukazuju svojim članovima gde je šta i ako nema druge razmisle da se pojave na nekim budućim izborima.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Ne bih mogao da budem predsednik organizacije sa ovakvom tradicijom a da kažem da sam zadovoljan s obzirom na realne ekonomske i socijalne parametre. Nezavisnost nije stabilizovala svoju poziciju i biće na velikom iskušenju ukoliko se ovako visoko određena reprezentativnost bude tražila u odnosu na ukupan broj radno angažovanih. To bi značilo da na dva miliona ljudi moramo imati najmanje 200.000 članova. To bi bilo kao kada bi u parlament ulazile stranke koje imaju najmanje 25 odsto biračke podrške.

Zadovoljan sam jer, kako to kažu neke moje kolege u rukovodstvu naše organizacije, odlično je jer nismo propali, odnosno što smo zaustavili neku vrstu pada i što smo u obaveštenoj javnosti prepoznati po identitetu a ne po nekom našminkanom imidžu. Očuvali smo reprezentativnost kao jedna od dve sindikalne centrale u Srbiji i na međunarodnom planu. Bije nas glas da se samofinansiramo, da smo svoji i svojeglavi, ali i da imamo stručni kapacitet. Ukratko, svakako nismo idealni ali smo kritični i autonomni.

Socijalni dijalog je slatki otrov za sindikate

Ljubisav Orbović je rođen 1960. godine u Beogradu.

Po profesiji je ekonomski tehničar.

Za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije izabran je 2007. a zatim ponovo 2010. i 2015. godine.

Sindikati nisu odgovorni za prekarizaciju rada jer nisu donosili ili menjali zakone, naprotiv svi su bili protiv sistematskog umanjivanja radnih i sindikalnih prava koje traje već 20-ak godina a u čemu su učestvovale sve, pa i levo orijentisane političke stranke

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– Takav trend ne postoji i ako je to nalaz nekog istraživanja postavlja se pitanje ko je naručilac. Ali možemo da govorimo o tome da u sadašnjim oblicima zapošljavanja veliki broj ljudi ne može da se sindikalno organizuje. To su uglavnom mladi koji i ne znaju šta je sindikat.

Sindikat u svom izvornom smislu postoji u fabrikama i velikim ustanovama gde ljudi rade na istim ili sličnim poslovima i gde svoje zahteve artikulišu tako što ulaze u sindikat. Sada u situaciji kada neko danas radi a sutra ne, ili radi kod kuće po određenom ugovoru na kraće vreme, on malo zna o sindikatu. Veliki je problem da sindikati dođu do tih ljudi i da im ponude da uđu u sindikat. Nedavno sam dobio informaciju da pojedine grupacije traže da razgovaramo o tome kako bi oni mogli da se organizuju. Znači, vreme je učinilo svoje, oni vide da tu ne funkcioniše sve kako bi trebalo, da su maksimalno eksploatisani i da sami ništa ne mogu da urade. I mislim da će toga biti sve više.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

– Trend rasta fleksibilnog zapošljavanja će se nastaviti i to je problem koji muči svetski sindikalni pokret. O tome se raspravlja na kongresima Evropske i Svetske konfederacije sindikata gde se predlažu različita rešenja. To je težak problem ali verujem da će se doći do rešenja kako bi se sindikati približili tim ljudima.

U naše organizacije ulaze mladi ljudi. I na sindikalnoj sceni postoji međugeneracijska razlika ali primetno je da raste broj mladih članova spremnih da se angažuju u sindikatima. To je najbolji način i za rešavanje problema u vezi sa sindikalnim organizovanjem zaposlenih na određeno vreme. Pored toga, ti ljudi treba da imaju još neke spone sa sindikatima što pretpostavlja da sindikati šire svoje delovanje tako što bi im pored radnopravne zaštite, nudili, recimo, i mogućnost nalaženja stalnog posla.

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Kada se tako postavi pitanje kao da se podrazumeva da su i sindikati krivi. A zapravo sindikati sigurno nisu za to odgovorni jer nisu donosili ili menjali zakone, naprotiv svi su bili protiv sistematskog umanjivanja radnih i sindikalnih prava što se nastavlja već dvadesetak godina. U tome se nisu razlikovale ni različite političke opcije, pa ni one koje su levo orijentisane.

Nijedan od novih zakona, na primer Zakon o agencijskom zapošljavanju, nije dobio podršku sindikata. Zbog mnogih od njih protestovali smo i štrajkovali mada odziv nije bio dovoljan jer ljudi tada nisu mogli da shvate kakve će biti posledice takvih zakonskih rešenja. Nisu razumeli da će to potpuno promeniti njihov život.

S druge strane, iako su to promene koje dolaze spolja zajedno s kapitalom, ipak smo mogli da izdejstvujemo bolja pravna rešenja.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– Ta definicija dostojanstvenog rada je dosta uopštena pa nije najjasnije šta praktično znači. Do sada smo imali one tri čuvene osmice – po osam sati rada, kulture i zabave, i odmora. I to je bila potpuno jasna poruka. Međunarodna organizacija rada to tako ne definiše već govori uopšteno o dostojanstvu rada i života.

Kada to primenimo na Srbiju koja je siromašna, prolazila kroz ratove i druge ozbiljne krize, pa kroz tešku i beskonačnu privatizaciju i tranziciju, lako zaključimo da tom dostojanstvu nismo ni prišli. Polako se pomeramo u tom pravcu ali je danas u Srbiji teško govoriti o dostojanstvenom radu. Posebno u sektoru industrije. O kakvom dostojanstvu da govorimo ako 350.000 radnika prima minimalne zarade. Ili ako je još približno toliko radno angažovanih na određeno vreme, što znači da su neposredno u prekarnom radu, ili modernom robovlasništvu.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Često kažem da je socijalni dijalog za sindikate slatki otrov. Slatko zato što pregovarate, svejedno da li u preduzeću, na nivou grane ili Republike, uvaženi ste kao pregovarač a često na kraju ništa ne rešavate. Po principu, može ali ne mora. To je otupilo oštricu sindikalne borbe.

Kod nas se tu pojavljuje i dodatna otežavajuća okolnost. Naime, dešava se da se u pregovorima postigne dogovor, čak zadivljujući, ali se kasnije to što je dogovoreno ne realizuje i ne poštuje. To u Srbiji postaje ozbiljan problem i to na svim nivoima, od preduzeća do Socijalno-ekonomskog saveta. Jedna od takvih inicijativa je bila u vezi sa kaznenim poenima prilikom penzionisanja, odnosno neispunjenosti oba uslova za penziju, o kojoj smo dva puta postizali saglasnost na Socijalno-ekonomskom savetu, gde sede predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata. Međutim, ni danas od toga nema ništa tako da i dalje čovek koji je radio 40 godina, dakle pun radni staž, ako nema i 65 godina života praktično bude kažnjen tako što mu se penzija značajno umanjuje.

– Sa svakom promenom Vlade menjaju se i njeni predstavnici u Socijalno-ekonomskom savetu, a njihovo ponašanje zavisi od mnogo faktora, recimo, od poimanja socijalnog dijaloga, pregovaračkog iskustva i sličnog. Često se ti novi ljudi ponašaju kao da su glavni i treba puno vremena da shvate da su u Savetu svi ravnopravni partneri. Osim toga, na ponašanje predstavnika države utiču i neki drugi nevidljivi faktori, lobiranja raznih interesnih grupa i institucija, poput NALED-a i sličnih organizacija.

Takva praksa nije u vezi samo sa Socijalno-ekonomskim savetom već se širi i na druge mehanizme odlučivanja, pa se, na primer, javne rasprave o nekom zakonu sve češće svode na puku formalnost. Tako se dogodilo da smo u seriji javnih debata o jednom zakonu svi sindikati bili na istoj strani. Onda su na jedan takav skup došli predstavnici jedne poslodavačke asocijacije sa svojim stavovima koji su na kraju prihvaćeni a svi naši odbačeni. Postavlja se pitanje gde su tu interesi građana i zaposlenih? To nisu srećna rešenja.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Što se tiče odnosa dva reprezentativna sindikata mogu reći da se ne sećam da li je bilo nekog važnog pitanja oko kojeg smo se razlikovali ili da nismo usaglasili zajednički stav. Nikada se, recimo, na Socijalno-ekonomskom savetu nije dogodilo da predstavnici Saveza samostalnih sindikata i Nezavisnosti glasaju drugačije. Dakle, to je veoma korektna saradnja.

Drugi sindikati nemaju kapacitete da uđu u Socijalno-ekonomski savet i to nema nikakve veze sa našom željom za saradnju. Nismo mi kočnica već zakonski kriterijum da morate imati najmanje 10 odsto članova od ukupnog broja zaposlenih. Na žalost, sve naše konsultacije o nekim zajedničkim temama završavaju tom njihovom namerom da uđu u Savet i nekakvim nerealnim podacima o broju članova. Ponekad kada čujete takve preterane podatke pomislite da ima više članova sindikata nego zaposlenih.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Takvih sindikata ima i u privatnom sektoru ali mnogo manje, jer privatnog poslodavca zanima da kako tako uredi pravila igre, sa kojim sindikatima će pregovarati i tome slično.

U državnom ili javnom sektoru to je daleko izraženiji problem. Primera radi, rekorder po broju sindikata je državno preduzeće Železnice Srbije u kojem postoji više od 30 različitih sindikalnih organizacija. Nešto manje ih je u beogradskom Gradskom saobraćaju preduzeću. Do toga dolazi tako što svaka politička opcija kada dođe na vlast postavlja svoje ekipe direktora a oni formiraju svoje sindikate. U svim tim firmama naš sindikat je najbrojniji. U beogradskom GSP, na primer, u našem članstvu je polovina zaposlenih. S druge strane, ima sindikata sa samo nekoliko članova koji služe za neke ad hoc situacije, recimo da napadnu neku inicijativu našeg sindikata u interesu direktora ili da se dodvore direktoru ili drugoj upravljačkoj strukturi. I to je tako od 2000. godine, čak i nešto ranije.

Takvi lažni sindikati umnogome remete atmosferu socijalnog dijaloga. Žuti sindikati su istorijski poznati kao štetočine koje se uvredjivo i potcenjivački ponašaju prema pravim sindikatima ali i zaposlenima uopšte. Na žalost, često im država daje legitimitet, kao na primer u Republičkom geodetskom zavodu gde je samo nekoliko dana posle osnivanja novog sindikata njihovog predstavnika prima ministar za rad. To je presedan.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– Takvih pokušaja je bilo ranije, kada su sindikalni predstavnici postajali i poslanici, ali ja nisam video da su napravili ama baš ikakvu korist za sindikat. Ti pojedinci kada su ulazili u politiku, iako su pre toga bili dobri sindikalci, menjali su svoje stavove. Imamo neka iskustva iz perioda socijalizma kada je sindikat bio deo vlasti i kada se, treba reći istinu, živelo daleko bolje nego danas. Ali, veliki je to rizik za sindikat. Pitanje je da li sindikati treba da na izbore izađu sami tako što će prvo napraviti političku partiju, a zatim i da li sindikati pojedinačno ili zajedno? Mislim da bi pojedini sindikati mogli da napravimo takvu koaliciju.

Pored toga, novi izbori su veoma blizu pa je takav pokušaj danas neizvodljiv. Potrebno je vreme da se donesu odgovarajuće odluke a o tako krupnoj stvari ne mogu da odlučuju pojedinci ili uži organi.

Postoji jedna anegdota o tome kako je posle drugog svetskog rata Tito rekao da treba osnovati sindikat. Njegovi najbliži saradnici su pitali – zašto sindikat kada su radnici na vlasti? Tito je odgovorio – pa da čuva radnike od vas.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– Partije koje danas nemaju kapaciteta i uticaj da pređu cenzus na izborima pokazuju interes za saradnju sa sindikatima, a iskustvo nas uči da je to tako sve dok ne postanu deo vlasti.

Sa druge strane, kao najveća i reprezentativna organizacija Savez samostalnih sindikata ima i pravo i obavezu da pregovara sa onima koji su na vlasti, i mi to na jedan organizovan način i radimo, sa manje ili više uspeha. Međutim, na političkoj sceni ne vidimo saveznike. Uzmimo samo tu podelu na one koji su za bojkot i protiv bojkota. Lično nikada nisam ispuštao to svoje aktivno biračko pravo i uvek sam izlazio na izbore, a bilo je i ranije poziva na bojkot. Naravno, svako ima legitimno pravo da o tome razmišlja svojom glavom.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Prirodno je da čovek uvek traži više i bolje. Nisam i ne mogu da budem zadovoljan jer su plate u Srbiji vrlo niske. Pored toga, sve više ljudi je, kako smo već rekli, radno angažovano na određeno vreme, bez pravne zaštite, što prirodno izaziva veliko nezadovoljstvo. Posebno boli to što veliki broj radnika i stručnjaka, naročito mladih odlazi u druge, bogatije zemlje gde onda pokazuju svoju sposobnost i kreativnost. Ovde je sve manje kvalitetnih, dobro plaćenih poslova. Na primer, Srbija je svojevremeno imala jednu fabriku kablova koja je odlično poslovala. Nju su uništili a doveli desetine stranih firmi koje se bave time sa desetinama hiljada radnih mesta ali i niskim zaradama.

Nije lako pregovarati, posebno u privatnim preduzećima. Bolja su iskustva sa poslodavcima sa kapitalom iz evropskih zemalja koji pokazuju spremnost za uređen socijalni dijalog. Potpuno je druga, krajnje negativna priča sa firmama iz drugih krajeva sveta, kao recim sa kompanijom “Jura” u kojoj zabranjuju da se radnici sindikalno organizuju. Različita su i iskustva sa domaćim kapitalistima, od onih koji potpuno negiraju potrebu postojanja sindikata do onih koji razumeju obostranu korist od socijalnog dijaloga.

Normalno, ima razloga i za zadovoljstvo. Mislim da se uprkos svim teškoćama o kojima pričamo, ipak, stvari polako kreću u boljem pravcu. Pomaka ima i ako se on nastavi i zadovoljstvo će biti veće. Posebno sam zadovoljan što je u sindikatu sve više mladih, odlučnih i kreativnih ljudi.

Razjedinjeni sindikati nemaju snage za promene

Ranka Savić je rođena 1958. godine u Visokom (Bosna i Hercegovina).

Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sidindikata bila je od 2002. do 2006. godine a od kraja 2014. ponovo je na toj funkciji.

Zalažem se da sindikati aktivno učestvuju u politici, na primer tako što bismo formirali grupe građana i učestvovali na lokalnim izborima u gradovima u kojima imamo značajan broj sindikalno organizovanog radništva i gde bismo sigurno ušli u vlast

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– Činjenica je da poslednjih desetak godina traje trend opadanja sindikalnog organizovanja. Danas i ne znamo preciznije koliki je broj sindikalno organizovanog radništva. Neke pretpostavke su da je to 30-ak procenata od ukupnog broja zaposlenih, a lično mislim da je taj procenat i niži.

Kada govorimo o ovoj temi moram da se vratim malo u istoriju, tačnije do 2000. godine i demokratskih promena u Srbiji kada smo mi sindikalci ali i političari pogrešili zato što nismo raskrstili sa nasleđem iz prethodnog socijalističkog perioda. Tako smo posle formiranja prve demokratske vlade upali u jednu zamku koju nam je postavio Savez samostalnih sindikata tako što se nametnuo kao vodeća sindikalna snaga. Mi drugi sindikati, u strahu od gubitka članstva i opstanka, prihvatili smo njihova pravila igre. Prihvatili smo istu organizacionu strukturu i način delovanja sindikata iz perioda samoupravljanja – fabrički sindikat koji se registruje u Ministarstvu rada kao posebno pravno lice sa svojim računom i pečatom i članarinom u tom fabričkom sindikatu. Kažu da danas ima 30.000 registrovanih sindikata… Ta finansijska rascepkanost onemogućava efikasnije i snažnije delovanje, na primer, da imate fond solidarnosti ili štrajkački fond. Tako razjedinjeni nismo imali moć i snagu da bilo šta promenimo ili uradimo.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

– Kako tako razjedinjeni da prikupimo snagu i zapretimo poslodavcima ili državi, recimo, štrajkom? Da su glavne finansije u granskim sindikatima a manji deo u centralama, kao što se to radi u Evropi, zahvaljujući štrajkačkom fondu mogli bi da planiramo štrajk koji bi trajao 30 ili 40 dana.

Za neefikasnu organizovanost krivim Samostalni sindikat, ali i ondašnju vlast koja je dozvolila jednom sindikatu da kontroliše celokupnu imovinu i da tako svi mi u drugim sindikatima budemo diskriminisani. Oni raspolažu kompletnom sindikalnom imovinom a kako se čuje 90 odsto te imovine izdaju u zakup državnim institucijama i tako zarađuju ogroman profit. Nasuprot tome, Sindikat Nezavisnost koji se takođe zvanično smatra reprezentativnim kao i Samostalni sindikat, plaća kiriju. Šta tek reći o poziciji naše Asocijacije koja svoje troškove plaća isključivo iz članarine i projektnih aktivnosti.

Pad poverenja prouzrokovao je i rad dva reprezentativna sindikata koji su članovi Socijalno-ekonomskog saveta. Nedavno sam u jednoj tv emisiji tražila od predsednika Nezavisnosti da navede jedan jedini konkretan rezultat Saveta, ali kolega Stojiljković nije mogao da se seti. Nije mi bila namera da ga iznerviram već sam htela da ukažem koliko je sve to bespredmetno i da na taj način dajemo državi jedan paravan. Na primer, u nadležnosti Saveta je da utvrđuje minimalnu cenu rada, ali pre nego što se Savet i sastane da o tome razgovara predsednik Republike na pres konferenciji saopšti tačan iznos buduće minimalne cene rada. Dakle, Savet ne određuje ništa. Tačno je da nema snagu obavezujućih odluka ali može i mora da ima snagu pritiska. Očigledno je da dva reprezentativna sindikata tu snagu nemaju, zato bih da sam na njihovom mestu napustila Savet.

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Imamo potpuno urušavanje svih a ne samo radnih prava, u našem društvu je zavladao strah a to je veoma loš ambijent za rad sindikata. Nije problem samo prekarni rad, ili rad na određeno vreme. Mi smo na Aerodromu “Nikola Tesla” imali slučaj da čovek 17 godina radi na određeno vreme. Šta smo preduzeli: tri reprezentativna sindikata u kompaniji su se saglasila i organizovala višednevni protest i u pregovorima sa poslodavcem obezbedili da svi koji su radili na određeno vreme dobiju ugovore o stalnom radu. Sada pokušavamo da se reši još veći problem u Krušiku u kojem 2.036 radnika ima ugovore na određeno vreme. Znam da se i Nezavisnost angažovala oko tog problema. Nedavno sam u Ministarstvu odbrane ponovo pokrenula to pitanje jer je reč o državnom preduzeću.

Dakle, država ne poštuje zakone koje je sama donela. Pored toga, gotovo da je apsolutno pravilo da se prekovremeni rad ne plaća. U sektoru trgovine radi 200 hiljada ljudi i tu radiš koliko ti šef naredi, pogotovu sada kada je sve manje radne snage. Dakle toliko je takvih i sličnih kršenja prava radnika a mi razmišljamo da li treba da budemo solidarni i da sarađujemo. Ponekad me zbog toga sramota.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– U ovakvim okolnostima nema govora o dostojanstvenom radu u smislu preporuka Međunarodne organizacije rada. O kom dostojanstvu da govorimo ako je zapošljavanje stoprocentno partijsko, a isto je i sa napredovanjem na poslu. Ako se, kako što rekoh, osnovna radna prava svakodnevno krše. Ako veliki broj radnika živi i radi u stalnom strahu za golu egistenciju. Sada smo nemoćni, ali moramo da se borimo, jer danas nemamo ni d od dostojanstva rada.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Ta kultura je izuzetno loša mada tu nemam neke preterane zamerke, jer imamo jedan državni sistem koji vam nameće nekulturu dijaloga. Ta nekultura dolazi iz samih vrhova vlasti i iz parlamenta i koju prosečan građanin nesvesno prihvata. U Asocijaciji se trudimo da edukujemo naše sindikalne aktiviste o tome kako se javno nastupa, kako se pregovara i tome slično. Za nekulturu socijalnog dijaloga su krive sve strane, ali sigurno najviše strana koja ima vlast i moć, a to je država. Kad imate takvu moć onda udarite rukom o sto i kažete – dosta. Sindikalnim partnerima zameram što pristaju na takav odnos.

– Kada nešto ne funkcioniše toliko dugo valjda su potrebne neke promene. Razumem kada se zalažete za nešto lično ali to ne sme biti na štetu opšteg. Tu krivim i Samostalni sindikat i Nezavisnost jer treba da traže da se u tom neuspešnom mehanizmu socijalnog dijaloga nešto menja. Te promene podrazumevaju normativno uređenje a za početak treba zahtevati da se donese zakon o sindikatima, za šta se Asocijacija jako dugo zalaže. Taj zakon treba zajedno da napišemo mi sindikati i ponudimo državi, jer se on najviše tiče naše unutrašnje organizacije i delovanja. Vlada tu nema šta da traži. Međutim, to znači gubitak privilegija, od finansijskih do organizacionih i drugih.

Zato kada pričamo o tome da li se osećam lično odgovornom kažem da, ali neuporedivo manje od onih koji sede u Socijalno-ekonomskom savetu. Savet nije ono što je trebalo da postane jer nema snagu, a nje nema jer neće ništa da menjaju. Recimo, jedan od mojih predloga je da se spusti cenzus za utvrđivanje reprezentativnosti jer ni nesporno najveći među nama Savez samostalih sindikata danas nema 220.000 članova koliko tvrde. Ni Nezavisnost nema zakonom propisanu reprezentativnost. Ali tu nije kraj priče, jer ni druga strana – Unija poslodavaca nije reprezentativna poslodavačka organizacija.

Pri tome znam koliko je teško pregovarati u Savetu. Uzmimo za primer inicijativu sindikata za zabranu rada nedeljom. Sve je išlo svojim tokom, već smo se i ponadali da nešto može da se uradi, ako ne zabrana onda da se izbormo za neko fleksibilno rešenje. Ali, pred kamere je izašao predsednik Vučić i na tu temu stavio tačku rekavši da je on protiv zabrane rada nedeljom. Živimo u autoritativnoj državi u kojoj je reč jednog čoveka sve, ali mi sa tim ne treba da se pomirimo. Zato i kada je on stavio tačku mi moramo da nastavimo da se borimo.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Koji god sindikat da to pitate odgovoriće vam da je otvoren za saradnju. Međutim, ponovo se vraćam na to da nam treba rekonstrukcija temelja koji treba da bude ozakonjen. Budi reprezentativan po slovu zakona i ja ću te uvažavati i sarađivaću s tobom, ali ne dozvoli da učestvuješ u farsi. Ovako imamo sledeću situaciju: Savez samostalnih sindikata je najveća i finansijski najača organizacija, dok je Nezavisnost, iako brojčan i finansijski slabiji sindikat, po svojim kadrovskim, idejnim i akcionim kapacitetima daleko jasniji i iskreniji u zalaganjima za promene. Međutim, u toj kombinaciji Samostalni sindikat drži na uzici Nezavisnost jer uvek može da pokrene pitanje dokazivanja reprezentativnosti.

Sve strane u Socijalno-ekonomskom savetu međusobno se drže tako što jedni diktiraju a drugi na to pristaju. Asocijaciju slobodnih sindikata svi oni doživljavaju kao pretnju toj idili. U takvim okolnostima nema realnih mogućnosti za jaku i efikasnu međusindikalnu saradnju.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Formiranje “žutih sindikata” jeste rasprostranjeno mada ne u meri o kojoj to povremeno piše štampa. Neki od takvih sindikata su poznati, na primer u fabrici “Milan Blagojević” čiji radnici dolaze da pred sudom podrže direktora nasuprot porodici kolege stradalog na radnom mestu.

Postoji mnogo kompanija u kojim ne možete ni da osnujete pravi sindikat, jer već postoji nekakva sindikalna organizacija čiji predsednik diluje sa poslovodstvom. Danas i ministar Vulin ima svoje sindikate. Na žalost, sve sindikalne centrale, računajući i Asocijaciju, neko češće neko ređe, srećemo se sa takvom praksom i u svojim redovima. I to je još jedan krupan razlog gubljenja poverenja u sindikate.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– Asocijacija nikada nije bila protiv političkog angažmana sindikata ali kada smo to radili bili smo na meti oštrih osuda i pritisaka drugih sindikata. Tako sam i ja dok sam bila poslanica imala dosta problema sa kolegama iz tzv. reprezentativnih sindikata.

Za učestvovanje sindikata na izborima postoji instutucionalni problem jer bi morali da formiramo nekakav pokret. Veliki sam zagovornik aktivnog učešća sindikata na lokalnim izborima, posebno u gradovima u kojima imamo značajan broj sindikalno organizovanog radništva. Tamo bi mogli da formiramo grupe građana koji bi na izborima, uverena sam u to, dobile dovoljnu podršku da uđu u lokalne parlamente i uprave.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– Ja takvu partiju još nisam pronašla. Po prirodi stvari to bi trebalo da bude neka socijaldemokratska stranka kakvih po nazivu ima nekoliko ali koje se u praktičnoj politici tako ne ponašaju. Njihovi programi sadrže ciljeve i vrednosti socijaldemokratije ali to u praksi ništa ne znači.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Mislim da mogu da budem zadovoljna pre svega zato što je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata koja postoji 27 godina uspela da opstane. Ovaj sindikat nikada nije bio ljubimac vlasti. Iskreno, u jednom kratkom periodu mogli smo lakše da dišemo jer je ministar bio naš član Dragan Milovanović, a Asocijacija je učestvovala u Socijalno-ekonomskom savetu, ali ni tada nismo imali nikakvu finansijsku pomoć države. Kasnije smo uvek bili neomiljeni jer smo bili oštri kritičari svake vlasti, i Borisa Tadića, i Tomislava Nikolića i aktuelne vlasti.

Uprkos velikim problemima, blokadama i pritiscima danas smo jedna velika sindikalna centrala koja se sama izdržava i to, slobodno mogu da kažem, dobro. Uspeli smo to jer smo prestali da gubimo energiju u stalnim bezuspešnim pokušajima da uspostavimo čvršću saradnju sa drugim sindikatima i posvetili se jačanju i širenju mreže naše organizacije. Naravno, to ne znači da smo zatvorili vrata saradnji. Ukoliko Samostalni sindikat i Nezavisnost pokažu iskrenost i odlučnost da zajednički nastupamo spremni smo da o tome krajnje otvoreno i dobronamerno razgovaramo. Tim pre što sam uverena da bez takve saradnje sindikatima preti još gora situacija.

Primorajmo državu da stane na stranu radnika

Ivica Cvetanović je rođen 1965. godine u Nišu.

Po profesiji je inženjer elektrotehnike.

Za predsednika Konfederacije slobodnih sindkata izabran je 2007. godine a istu funkciju obavlja i danas.

Veoma često se socijalni dijalog svodi na formu i donose odluke koje nisu u interesu sindikata i zaposlenih jer nema razumevanja države ili poslodavaca. To nefunkcionisanje socijalnog dijaloga povezano je sa opštom atmosferom u društvu, recimo sa nefunkcionisanjem parlamenta

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– Postoji to nezadovoljstvo i opravdano je, ali moram reći da smo i mi nezadovoljni pozicijom našeg sindikata. Prvo, Konfederacija treba da bude u Socijalno-ekonomskom savetu i drugim institucijama kao što je Nacionalni okvir kvalifikacija Srbije gde se kvalifikacije definišu na osnovu lista novih radnih mesta u Evropskoj uniji. Država nas sporadično uključuje u neka tela kao što je Fond zdravstvenog osiguranja ali ne i u Socijalno-ekonomski savet i to zato to za to nemamo podršku sindikalnih partnera koji sede u Savetu. To je šteta jer bi našim uključenjem pozicija sindikalne strane bila mnogo jača.

Krupan problem je i na planu kolektivnog pregovaranja, mi hoćemo granske ugovore ali nemamo s kim da ih potpišemo. Naime, većina preduzeća u kojima imamo brojno članstvo nisu u takozvanoj reprezentativnoj poslodavačkoj asocijaciji Uniji poslodavaca Srbije. Kada je reč o prekarnom radu i neorganizovanosti sindikata takvi problemi su posebno izraženi u trgovini, velikim tržnim centrima. Sindikalno organizovanje tamo sprečavaju poslodavci iako je to pravo garantovano međunarodnim poveljama. Šire gledano, prekarizacija je posledica generalnog položaja radnika u Srbiji koji se od nekakvog početka tranzicije sistemski sve nepovoljnije reguliše. Problem je i što sindikati nemaju konkretne i pravovremeno informacije, jer radnici ćute i trpe.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade i druge građane?

– Naš posao je da ohrabrimo radnike da ne trpe obespravljivanje ali i da vršimo pritisak na državu da stane na stranu radnika kad su upitanju njegova osnovna radna prava u koja spada i pravo na sindikalno organizovanje.

Potrebno je što više aktivirati mlađe radnike da se sindikalno angažuju, oni nose društvenu energiju ali i nove ideje. Naravno, treba im omogućiti odgovarajuću edukaciju

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Odgovornost je svačija, odgovorni su i država i poslodavci i sindikati. Godinama smo slušali poruke koje je država slala stranom kapitalu – dođite i investirajte kod nas jer imamo jeftinu radnu snagu. Sada se to polako menja jer 50.000 ljudi godišnje odlazi iz zemlje i to postaje ozbiljan nacionalni problem. Danas na tržištu rada imamo deficit mnogih zanimanja, od medicinskog osoblja do zanatlija. Zato, kako čujem, neke ozbiljne građevinske firme plaćaju svojim majstorima dnevnicu od 70 evra što je bezmalo kao u Nemačkoj, jer bi mogli da ostanu bez njih.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– Sve teškoće i ograničenja o kojima govorimo predstavljaju velike smetnje za dostojanstvo rada koje podrazumeva da zaposleni ima garantovan posao, definisano radno vreme i odgovarajuću i sigurnu zaradu. To su uslovi da on može da organizuje svoj rad i privatan život. Samom prekarizacijom rada, pre svega ozakonjenjem fleksibilnog rada u kojem je prema nekim procenama oko 100.000 ljudi, ugroženo je dostojanstvo rada. Zakon o agencijskom zapošljavanju koji stupa na snagu 1. marta jeste u procesu kreiranja poboljšan ali je to svejedno ogroman izazov za sve socijalne partnere, pa i za sindikate.

U kompanijama u kojima Konfederacija ima sindikalno članstvo približno 10 odsto od ukupno zaposlenih je angažovano preko agencija i na određeno vreme. Velika opasnost je i zato što zakon dozvoljava stalno zapošljavanje u agenciji. Tako bi, na primer, neki poslodavac mogao da preko agencije angažuje sve radnike i da njegova firma praktično nema nijednog zaposlenog. Ukazivali smo na tu nelogičnost – ako je privremeno zapošljavanje zašto ga onda agencija prima za stalno? Tražili smo i da agencije obezbede veće bankarske garancije ali ni to nije prihvaćeno. S druge strane, pozitivno je to što će tako angažovani moći da se sindikalno organizuju i što će imati sva prava po kolektivnom ugovoru kao i stalno zaposleni. Videćemo kako će to funkcionisati.

Inače, u izradi Zakona o agencijama mimo svih pravila učestvovala je strana firma “Adeko”. Naravno da su takva lobiranja dosta uticajna. Postoji direktno mešanje stranih komora, Američke, Nemačke… U redu je kada to rade na javnim raspravama gde se otvoreno iznose ideje i primedbe o zakonskim rešenjima i slobodno raspravlja. Međutim, svedoci smo da se posle takvih rasprava donose gora rešenja od onih koja su predlagana. Tako je bilo i sa nekim rešenjima u Zakonu o radu protiv kojih smo se javno bunili.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Veoma često se dešava da se socijalni dijalog svodi na formu i da se donose odluke koje nisu u interesu sindikata i njihovog članstva jer nema razumevanja druge strane, bilo da je reč o državi ili poslodavcima. Dakle ta kultura je na veoma niskom nivou. Ali to nefunkcionisanje socijalnog dijaloga je povezano sa opštom atmosferom u celom društvu, recimo sa nefunkcionisanjem parlamenta koji se ponaša kao da je agencija Vlade, itd.

– Od osnivanja 2005. sastav Socijalno-ekonomskog saveta se nije menjao. U početku je bila praksa da Savet raspravlja o nekom nacrtu zakona ali poslednjih 10-ak godina on je postao ikebana. Čak je Zakon radu donesen bez saglasnosti Saveta. Ništa manje ilustrativan je potez predsednika Republike kada je javno saopštio novi iznos minimalne cene rada pre nego što je o tome raspravljao Savet u čijoj je to ingerenciji. O kulturi socijalnog dijaloga govori i praksa ministra rada da ne odgovara na dopise sindikati. Uskoro treba da se menja i Zakon o socijalno-ekonomskom savetu a nisam siguran da će u njegovom kreiranju učestvovati svi sindikati što može značiti da se ništa suštinski neće promeniti. Naredne godine treba da se donese novi Zakon o radu zbog čega nismo srećni jer ne očekujemo bolja rešenja. Sve to pokazuje kakvu kulturu socijalnog dijaloga imamo danas u Srbiji.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Međusindikalna saradnja je bolja nego što je bila ali je potrebno da se ona utemelji nekim principijelnim dogovorom ili sporazumom. Još 2003. godine tri najveće sindikalne centrale, koje su to i danas, potpisale su jedan takav sporazum kojim je tačno definisano šta i kako centrale rade zajedno. Potrebno je da sednemo i ponovo razgovaramo o saradnji i koordinaciji na principima formulisanim jednim takvim dokumentom.

Konfederacija slobodnih sindikata je za saradnju ali tražimo i da aktivno učestvujemo u socijalnom dijalogu jer nas ima dosta i jer smo bitni. U toj saradnji, pre svega i za početak, ne sme biti međusobnih napada. Inače, sindikati u preduzećima i u okviru grana bolje sarađuju što treba da bude putokaz i sindikalnim centralama.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Pojedine kolege iz drugih sindikata ponekad mi prebace kako poslodavci direktno finansiraju sindikate u velikim javnim preduzećima koji su u sastavu naše Konfederacije. To je tačno, ali nikako ne bi smelo da bude sporno ili da nekome smeta, jer je i evropska praksa da poslodavci u svojim kompanijama finansijski pomažu nesmetan rad sindikata. To nisu žuti sindikati o kojima govori Mihailović, jer njima rukovode ljudi koji uživaju poverenje svojih kolega i članova upravo zato što ne dozvoljavaju da direktori utiču na njihov sindikalni angažman.

Žuti sindikati su osnovani u Železnicama Srbije, Republičkom geodetskom zavodu i još nekim preduzećim gde su takve organizacije osnivali direktori. Međutim, dobro je što među njima nema nekih velikih, snažnih organizacija.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu u borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– Saglasan sam. Konfederacija je imala jedan predlog da predstavnici velikih sindikalnih centrala treba da imaju mesta u Skupštini Srbije kako bi mogli da predlažu i da lobiraju za neke javne politike i rešenja koja su u interesu zaposlenih građana. Ako nam onemogućavaju da utičemo na kreiranje nacrta zakona onda da u Skupštini lobiramo za svoje amandmane.

Samo nefunkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta ukazuje da je sindikatima potrebna ta aktivnija politička pozicija. Mi smo u vreme priprema za donošenje Zakona o radu formirali Sindikalni front, doduše bez Samostalnog sindikata i Nezavisnosti koji nisu želeli da učestvuju. Taj front je trebalo da preraste u jedan socijalno-ekonomski pokret. Stvar je propala jer su pojedini sindikalni predstavnici koji su bili u Frontu, zna se to, kolega Željko Veselinović iz Sloge i koleginica Ranka Savić iz Asocijacije, učestvovali na izborima na stranačkim listama. Sa koleginicom Savić kao poslanicom smo imali neku saradnju ali generalno se takvim pojedinačnim političkim angažmanom sindikalaca ne može uraditi ništa posebno.

Međutim, kod nas je višedecenijska mantra da sindikati ne treba da se bave politikom kao da ono što sindikati rade nije politika. Smatram da je to je potrebno ali je mnogo razloga za pitanje kako bi u ovom trenutku na to reagovali građani. Kada bi danas formirali stranku mislim da bi nas razapeli na krst.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– To je takođe veliki problem za sindikate. Ideja socijalne pravde je nekako upisana u programe manje više svih partija, bez obzira da li su leve ili desne. Dosta je među njima onih koji narodski rečeno daju žmigavac levo ali skreću desno. Tako je, na primer, među demokratama bilo više desničara nego među radikalima. Zanimljvo je i to da nijedna stranka nema organe nadležne za saradnju sa nevladinim sektorom pa i sindikatima. U takvim okolnostima, formiranjem jednog zajedničkog sindikalnog fronta sindikati bi dobili na težini pa bi i na drugoj strani imali bolje saveznike. Ali u tome bi trebalo da učestvuju sve sindikalne centrale.

Ipak, moram da kažem da Konfederacija slobodnih sindikata ima već dugo solidnu saradnju sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića koja je počela još dok je on bio ministar rada. Za razliku od toga danas imamo stvarno puno problema sa Ministarstvom rada. Posle narednih izbora ministar u tom resoru bi trebalo da bude neko sa iskustvom u oblasti rada, socijalne zaštite i zapošljavanja, i da bude fleksibilniji u dijalogu sa sindikatima, a ne da odbija takvu komunikaciju.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Puno je razloga i argumenata za zadovoljstvo ali i za nezadovoljstvo. O brojnim problemima i razlozima za nezadovoljstvo sam već dosta toga rekao.

S druge strane, Konfederacija slobodnih sindikata iz godine u godinu postaje snažnija i efikasnija organizacija sa velikim brojem članova i u javnom i u privatnom sektoru. Ugled sindikata zavisi od konkretnih rezultata. Mi smo, na primer, na Aerodromu “Nikola Tesla” posle dolaska francuskog poslodavca uspeli da sindikalno organizujemo oko 900 ljudi među kojima je većina bila angažovana po ugovorima na određeno vreme. Pregovarali smo i uspeli da izdejstvujemo da svi pređu u status stalno zaposlenih. To je veliki ali ne i jedini naš uspeh kojim smo zadovoljni.

Sve dosadašnje vlasti umanjivale prava radnika

Željko Veselinović je rođen je 1974. godine u Smederevu.

Po zanimanju je master ekonomista.

Predsednik Udruženih sindikata “Sloga” je od 2008. a na novi petogodišnji mandat izabran je u martu 2019. godine.

U Srbiji nema dostojanstva rada a problemi su počeli kada je Mlađan Dinkić dovodio strane firme kojima je država uz ogromne subvencije garantovala i da im sindikati neće praviti probleme, kao kompaniji “Jura” koja je pokazala brutalnost u mobingovanju ljudi

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– To je krenulo negde 2000. godine kada je 80 odsto zaposlenih bilo sindikalno organizovano dok ih je danas jedva 25 odsto. Više je faktora uticalo na opadanje poverenja. Jedan je zatvaranje velikih sistema gde su svi zaposleni bili članovi sindikata a paralelno su se otvarale nove firme koje nisu dozvoljavale sindikalno organizovanje. Pored toga, došlo je do velike fragmentacije sindikata koji su počeli da se formiraju kao pečurke posle kiše.

Paralelno s tim, izmenama radnog zakonodavstva urušavala su se prava zaposlenih ali i njihovih sindikata. Prvo je to urađeno Zakonom o radu 2001, zatim 2005. a da i ne govorimo o važećem iz 2014. godine. Sistemski se radilo na umanjivanju radnih prava a dovodile su se i još se dovode firme koje brane sindikalno organizovanje uz zdušnu podršku svake vlade, a posebno onih u kojima je ministrovao Mlađan Dinkić. Svi ti faktori doveli su do opadanja sindikalnog organizovanja a time i do smanjenja sindikalne moći da pomogne radnicima. Na žalost, i tih 25 odsto članova pretežno rade u državnim sistemima gde od sindikata dobijaju neke sitne koristi kao što je kupovina na rate, pozajmica, banjsko lečenje i slično. Kada bi njihovi motivi bili stvarno sindikalni ne verujem da bi ih bilo više od 7-8 procenata, koliko ih je, recimo, u Francuskoj.

Smatram da će taj trend smanjenja sindikalnog organizivanja da se nastavi jer idemo u pravcu tog nekog neoliberalnog kapitalizma sa neoliberalnim vladama koje blisko sarađuju sa stranim privrednim komorama i Međunarodnim monetarnim fondom koji kontinuirano rade na razbijanju radničkog sindikalnog pokreta. Sve to, bojim se, ozbiljno dovodi u pitanje i sam opstanak sindikata u Srbiji.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

– Ključni problem je u razjedinjenosti sindikata. Svi se borimo za istu stvar i kada bi našli desetak zajedničkih tačaka za koje bi se zajedno založili uveren sam da bi svi imali bolje rezutate a time i povećali poverenje zaposlenih. Navešću primer koji pokazuje da je to moguće. Prošle godine kada je predsednik Samostalnog sindikata u Namenskoj u Kragujevcu dobio otkaz svi sindikati su se ujedinili zahtevajući da bude vraćen na posao i u tome uspeli. Isto se dogodilo u Kragujevcu i nekoliko meseci kasnije kada je naš sindikalac u Zavodu za zaštitu zdravlja otpušten a onda zahvaljući zajedničkoj akciji svih sindikata vraćen na posao. Dakle, bez obzira na međusobna neslaganja sindikati su se tada udružili oko zajedničkog cilja i dokazali da saradnja daje konkretne rezultate.

Inače, smatram da sindikati imaju veliki prostor za sticanje novih članova. Državne firme su prepune pa tu sindikati međusobno otimaju članstvo. Nasuprot tome postoji ogroman broj firmi u kojima ili nema sindikata ili postoje u nekim početnim, malim formatima. Primera radi, u kompaniji “Leoni” je ukupno 7.000 radnika od kojih Sloga ima oko 500 članova, koliko ima i Nezavisnost. Znači dva sindikata su privukla sedminu radnika što ukazuje da je u toj kompaniji sindikalno organizovanje dozvoljeno i da za to ima još mnogo prostora i za druge sindikate. U takvoj sredini sindikati zajedno mogu još efikasnije da zastupaju interese zaposlenih.

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Dvadeset godina su sindikati sistemski uništavani, opadalo je članstvo i danas sindikati teško da mogu radnicima da ponude više od besplatne pravne pomoći, inspekcijske zaštite i tome sličnog. Pored toga, ozbiljan problem predstavlja međusobna borba i učešće sindikata u državnim instutucijama, od Socijalno-ekonomskog saveta do fondova i drugih tela. Ponekad su sindikati jedni drugima veći neprijatelji nego vlada koja donosi antiradničke zakone. Danas doduše nema više tih međusobnih napada ali postoji neka čudna ćutnja, nema komunikacije što takođe nije dobro. Imali smo puno povoda za kakvu takvu saradnju, recimo povodom Zakona o radu ili Zakona o agencijskom zapošljavanju i nekih spornih Vladinih uredbi, kao i zbog smanjenja penzija ili plata u javnom sektoru… Nismo uspeli da organizujemo čak ni jednu zajedničku konferenciju za medije gde bismo pokazali makar minimalno jedinstvo a kamoli neku akcionu saradnju u vidu protesta ili štrajkova. Tako da i mi u sindikatima jesmo odgovorni za prekarizaciju rada.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– Nema ovde govora o dostojanstvu rada a smatram da su najveći problemi počeli onda kada je Mlađan Dinkić počeo da dovodi firme iz inostranstva kojima je država davala ogromne subvencije ali i garancije da im sindikati neće praviti probleme. Saznali smo da je tako obećano kompaniji “Jura” koja je pokazala svu brutalnost u mobingovanju ljudi koji pokušaju da se sindikalno organizuju. Tamo su svi sindikati pokušavali da organizuju radnike i nikada nismo imali uspeha. “Jura” je poslužila kao uzor i drugim stranim kompanijama. Aktuelna vlast je potpuno obesmislila socijalni dijalog, daju ogromne subvencije stranim inestitorima a ne obavezuju ih da poštuju naše radne propise.

Saznajemo ovih dana da će kompaniji “Rauh” država dati čak 73.000 evra po jednom radnom mestu što je suludo. U takvoj situaciji sindikati su nepoželjni jer bi mogli da predstavljaju pretnju za biznis u kome se po peru ogromne pare. Sindikat nema ozbiljniji mehanizam da se izbori za svoje mesto u takvim kompanijama. Postoji mogućnost da se obratite sudu i mi smo to uradili i dobili sve sporove protiv “Jure” za naše aktiviste koji su dobijali otkaze. Međutim, slaba je to satisfakcija jer su svi oni bili angažovani po ugovorima na određeno vreme pa im je firma isplaćivala zarade do isteka tih ugovora, što su skromni iznosi. Osim toga, to je obeshrabrilo druge radnike da se bore za svoja prava. Još je gora situacija u nekim manjim sve brojnijim firmama sa turskim kapitalom, uglavnom u industriji tekstila, gde se radi po nekim podrumima i tajnim pogonima. Oni posluju bukvalno van pravnog sistema i nemoćni smo da pomognemo radnicima.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Lično kao predsednik sindikata koji je nekako uvek na drugoj strani nemam nikakvo pozitivno iskustvo ni sa jednom vladom u proteklih 12 godina koliko Sloga postoji. S tim što je aktuelna Vlada potpuno autistična, jer ne želi da razgovara ili da bilo kako komunicira sa sindikatima. Za osam godina ove vlasti imali smo samo nekoliko sastanaka u nekim ministarstvima, ali redovno sa nižim činovnicima, i nikada nismo dobili odgovor na neki naš dopis. To dokazuje da vlast obesmišljava bilo kakav socijalni dijalog. A kada strani poslodavci dobiju takvo zeleno svetlo od predstavnika naše države onda nema govora o uspostavljanju dijaloga ni u preduzeću. Naravno, postoje i dobri primeri sa firmama koje dolaze iz Amerike, Nemačke, Švedske, Norveške… Ali to je veoma mali broj firmi, jer ovde dominiraju turske i kineske firme u kojima je nemoguće formirati sindikate kako bi se uopšte moglo i razmišljati o nekom socijalnom dijalogu.

– Mislim da je taj tripartitni dijalog uspostavljen samo formalno zbog pravila koja nalaže Evropska unija, ali da nikada nije stvarno zaživeo. Vlast je formirala Socijalno-ekonomski savet i to tako što svakog člana tog tela plaća država, a pored toga sindikati koji su u Savetu dobiju pride i takođe plaćena mesta u upravnim i nadzornim odborima. Kada te kao suparnika u dijalogu plaća država onda nemaš mogućnost da nekada preduzmeš neki radikalniji korak koji bi mogao da donese boljitak radnicima. Tim sindikalnim predstavnicima koji sede u tim odborima i za to su plaćeni ni lično ne odgovara da se bilo šta menja. Ni Unija poslodavaca nema reprezentativnost pa ni ta poslodavačka strana u dijalogu nema kapacitet. Zbog toga se obesmislila i institucija Socijalno-ekonomskog saveta.

Mislim da je upravo to najveći kamen spoticanja za saradnju jer tamo sede predstavnici reprezentativnih sindikata koji tu reprezentativnost nisu dokazivali punih 15 godina, a ima i sindikata koji bi jedva čekali da uđu na njihova mesta. Tako da i kada bi Samostalni sindikat i Nezavisnost napustili Savet, vlast bi vrlo brzo našla partnere u sindikatima koji jedva čekaju da tamo uđu. Naš sindikat za to nije zainteresovan ali bih predložio da primenimo hrvatski model – ukinuti sve državne nadoknade predstavnicima sindikata. Uostalom, sindikati u Srbiji ni po svojim statutima ne smeju da se finansiraju iz državnih izvora, već isključivo od članarine i donacija. Dakle, kada je to urađeno u Hrvatskoj dva njihova reprezentativna sindikata više nisu želela da dele odgovornost jer nisu za to plaćeni, već su pozvali sve sindikate da učestvuju u socijalnom dijalogu. Mislim da je to dobar recept i za Srbiju.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Pohvaljujem ovu ideju Nezavisnosti da se naprave ozbiljni razgovori sa predsednicima svih sindikalnih centrala, i to bi mogao da bude dobar početak saradnje. Lično mislim da bi kolega Zoran Stojiljković mogao da bude dobar inicijator ozbiljnih razgovora o uspostavljanju iskrene međusindikalne saradnje. Sloga bi takav poziv svakako prihvatila.

Za početak, po ugledu na naše sindikate u Kragujevcu, mogli bi da udruženo pristupimo rešavanju nekih gorućih problema i konflikata. Na primer, da svi zajedno odemo na lice mesta i javno pred novinarima iskažemo podršku našim kolegama u vezi nekog problema. Tako bi poslali i jasnu, neprijatnu poruku vlastima da sindikati u Srbiji mogu zajedno da nastupaju.

Velika smetnja je način raspolaganja sindikalnom imovinom i bez rešavanja tog pitanja nećemo moći da ostvarimo neku prisniju saradnju. Nemam ništa protiv toga da Samostalni sindikat kao naslednik onog jedinog sindikata bivše Jugoslavije i kao najveći danas ima i najveću imovinu. Ali, prosto je nelogično da svi ostali sindikati plaćamo kiriju a oni ogroman višak prostora iznajmljuju državnim institucijama, kao što je REM i slično i tako ostvaruju ekstra profit. Dogovor o tome ne bi trebalo da bude veliki problem jer, recimo, našem sindikatu treba 500 kvadrata od njihovih 66.000 kvadrata. Pretpostavljam da su slične potrebe i drugih sindikata tako da bi Samostalni sindikat i dalje imao ubedljivo najviše, na primer 60.000 kvadrata. S druge strane, tako bismo svi bili spremni da sutra branimo tu sindikalnu imovinu, jer nisam siguran da zgrada Doma sindikata na tako atraktivnom mestu u centru Beograda sutra neće da zapadne za oko nekom tajkunu ili kompaniji, kao što je Komercijalna banka kupila Dvoranu Doma sindikata.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Žuti sindikati postoje, ima ih mnogo u Srbiji, i stvarno predstavljaju sve veći problem. Po pravilu, nastaju tamo gde poslodavci misle da je bolje da imaju sindikat koji mogu da kontrolišu nego da ga uopšte nema. Nedavno sam čuo da u Mekdonaldu, veoma ozbiljnoj kompaniji, postoji samo jedan sindikat koji je formirao poslodavac i da je na njegovom čelu direktorka sektora za ljudske resurse, što je stvarno apsurd.

Drastičan primer žutih sindikata postoji i u italijanskom “Geoksu” u Vranju gde je posle štrajka koji smo organizovali direktor dogovorio saradnju sa poverenicom Samostalnog sindikata koja je počela da brani poslovodstvo. Za samo nekoliko dana taj sindikat je dobio približno 600 članova. Međutim, mi i danas dobijamo žalbe zbog šikaniranja radnika, da im se ne isplaćuje prekovremni rad, da ne mogu u toku rada da odu ni do toaleta i slično. Znači taj sindikat tamo postoji samo pro forme, da bi imitirali nekakav dijalog ili potpisali nekakav kolektivni govor koji radnicima ništa ne garantuje.

Rekao bih da je najveći žuti sindikat u zemlji Sindikat Elektroprivrede Srbije koji je negovala svaka vlast dajući im sve veće i veće privilegije. I onda taj sindikat podrži antiradnički zakon o radu ili kritikuje radnike Fijata koji zbog minimalnih zarada izađu na ulicu da štrajkuju.

Drugi veliki žuti sindikat je Nezavisni sindikat policije koji je produžena ruka ministra i koji zajedno s njim ruši drugi reprezentativni Policijski sindikat Srbije. I ministar Vulin je formirao nekakav stelt sindikat koji maltene zabranjuje bilo kakvu kritiku vlasti i koji je na žalost dobio reprezentativnost na nivou Grada Beograda i to tako što su reprezentativnost oduzeli Slogi. Mi smo ih tužili i spor je u toku.

Veoma loša je i situacija u Železnicama Srbije gde kažu postoji više od 40 registrovanih sindikalnih organizacija a predsednici mnogih od njih su direktori.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– Takvu ideju smo mi u Udruženim sindikatima Sloga zagovarali od prvog dana. Sindikati moraju da budu aktivni u političkom životu na razne načine, posebno je važno da sindikalni predstavnici budu tamo gde se donose zakoni. Takvih primera je mnogo u svetu. Podsećam da je Laburističku stranku u Engleskoj formirao sindikat, u Nemačkoj od 650 članova Bundestaga 400 su članovi sindikata. U Americi je Tramp na kraju svoje kampanje tražio podršku sindikata.

Kod nas se radilo suprotno takvoj praksi i to namerno kako bi se onemogućio sindikalni uticaj. Zato je naš sindikat jedan od osnivača opozicionog političkog bloka Savez za Srbiju, učestvovali smo na izborima u Beogradu i Lučanima, a imamo dogovor u Savezu i za neke naredne izbore. Već sam ranije govorio da bi bilo dobro da u Savez uđu i neki drugi sindikati jer bismo tako imali veću težinu. Mislim da bi bilo dobro kada bi sindikati mogli da formiraju jednu radničku partiju koja bi, uveren sam, postala važan i jak politički faktor bez koga ne bi mogla da se formira vlast. Uostalom, naši najveći sindikati ne mogu da ospore tu ideju jer su svi, direktno ili indirektno učestvovali u političkom životu, pa i na izborima.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– Realno sindikati nemaju takve saveznike na političkoj sceni zato što sve partije po pravilu radnike i socijalnu politiku programski stavljaju u prvi plan ali samo deklarativno. Prvo, zato što se partije ne razumeju u to, a drugo, zato što političari nisu u nekoj neposrednoj komunikaciji sa narodom da bi znali kako obični građani žive. Uostalom, svi oni glasaju za antiradničke zakone. Dovoljno je ukazati na licemerje SPS-a koji u kampanjama ističe radnike i neku crvenu boju, a kada uđu u vlast prvi glasaju za smanjenje plata ili penzija.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Pa s obzirom da je Sloga najmlađa sindikalna centrala u Srbiji i da smo od samog nastanka uvek bili na strani kritike svake vlasti i zato često plaćali skupu cenu takvog angažmana, mogu da kažem da sam zadovoljan. Uz to, nama je od početka bilo otežano da uđemo u državne firme u kojima je pozicija sindikata daleko povoljnija nego u privatnom sektoru.

Ponosan sam upravo zato što smo se pozicionirali u privatnim firmama gde imamo dosta uspeha, iako je to veoma težak put. Recimo, pred kraj prošle godine uspeli smo da vratimo na posao jednog našeg člana koji je u švedskoj firmi bio proglašen za tehnološki višak. Bilo je još takvih primera prethodnih godina. Imamo dosta uzbunjivača u preduzećima ali zato i puno problema. Nedavno je čovek koji radi u Gradskoj čistoći dobio otkaz čim je saopštio da zajedno sa još 250 radnika prelazi iz Vulinovog kvazi sindikata u Udružene sindikate Sloga. On će uskoro, naravno uz našu podršku, javno da saopšti kakvom je maltretiranju bio izložen. Takvi slučajevi najbolje pokazuju kako se vlast obračunava sa sindikatima koji nisu njeni istomišljenici i poslušnici. To je odmazda kojoj ćemo se najodlučnije suprotstaviti.