Preuzeto sa MONS – Platforme za monitoring socijalne situacijue u Srbiji (www.mons.rs)
Mihail Arandarenko
Dragan Aleksić
Uticaj pandemijske krize na tržište rada Srbije
Vanredno stanje, proglašeno polovinom marta 2020. godine, prouzrokovano širenjem pandemije koronavirusa Covid-19 na Srbiju, dovelo je u veoma kratkom roku do prisilnog, delimičnog ili potpunog, prestanka rada velikog broja ekonomskih agenata – preduzeća, javnih ustanova, radnika zaposlenih za platu i samozaposlenih. Priroda tog prinudnog karantinskog zatvaranja je takva da se govori o šoku ponude (pre svega, rada), jer je delovanjem više sile firmama i radnicima onemogućeno da rade, mada bi oni to želeli i mada za njihovim proizvodima i uslugama postoji načelna tražnja. Zapravo, i tražnja (pre svega, za proizvodima i uslugama, a izvedeno i za radom) istovremeno je osujećena na sličan način kao i ponuda. Ipak, korisno je zadržati distinkciju između šoka ponude i šoka tražnje zbog različitog intenziteta sa kojim ova dva šoka utiču na ekonomsku aktivnost sa proticanjem vremena. Na kratak rok, šok ponude je dominantan. Određeni delovi ekonomije, takozvane delatnosti visokog kontakta, poput ugostiteljstva, turizma, ličnih usluga i slično, skoro potpuno se zatvaraju na više nedelja ili meseci. Kako neposredna opasnost od nekontrolisanog širenja epidemije počinje da jenjava, težište krize se pomera na stranu tražnje – ako je deo radnika, pre svega u teško pogođenim kontaktnim delatnostima, izgubio posao ili deo zarade, to ne može da ne ostavi negativan uticaj i na sektore koji su inicijalno daleko manje pogođeni i ekonomija tako ulazi u spiralu generalizovanog pada proizvodnje, zaposlenosti i realnih zarada.
U ovom kratkom prilogu, zadržaćemo se na razmatranju diferenciranog uticaja pandemijske krize na različite ekonomske sektore u Srbiji i, posebno, na to kako će ona uticati na sektorska tržišta rada na kratak i srednji rok. Razmatranje je delimično zasnovano na prvim uporednim globalnim procenama ovog uticaja (pre svega ILO, 2020)[1], delimično na opservacijama dosadašnjeg toka krize, a delom i na osnovu hipotetičkih (ex ante) razmatranja srednjoročnog uticaja krize na tržište rada Srbije, kada efekat šoka tražnje postane jasno dominantan u odnosu na kratkoročni efekat šoka ponude.
Tabela 1. ispod sumira naše procene. Osnovne informacije o sektorima (naziv sektora u skladu sa nacionalnom klasifikacijom delatnosti, broj zaposlenih u svakom sektoru i relativno učešće sektora u ukupnoj zaposlenosti u 2019. godini, na osnovu podataka CROSO i prosečne neto zarade u septembru 2019. godine) predstavljene su u prve četiri kolone tabele. Naredne dve kolone daju ocenu kratkoročnog i srednjoročnog uticaja krize na tržište rada odgovarajućeg sektora, služeći se petostepenom gradacijom tog uticaja (nizak, nizak do srednji, srednji, srednji do visok i visok). Najzad, poslednja kolona nastoji da ponudi kratko objašnjenje za ove procene kroz identifikaciju glavnih mehanizama kojima se potencijalna kriza u sektoru inicira u kratkom i prenosi u srednjem roku.
Tabela 1. Uticaj pandemije Covid-19 na sektorsku zaposlenost u Srbiji na kratak i srednji rok
Tabela 1. u dobroj meri je samoobjašnjavajuća i stoga zahteva malo dodatnih komentara. U delatnostima visokog rizika tržišta rada, na kratak rok zaposleno je čak 44,4% od ukupnog broja registrovanih zaposlenih (osim registrovanih poljoprivrednika), dok je u delatnostima srednjeg do visokog rizika zaposleno dodatnih 7,4% registrovanih zaposlenih. Na srednji rok, 3,9% zaposlenih ostaće izloženo visokom riziku, dok će u delatnostima srednjeg do visokog rizika ostati 27,2%. Naravno, treba imati u vidu da su ove procene veoma grube aproksimacije generalizovanog sektorskog rizika i da ne uzimaju dovoljno u obzir niti detaljniju strukturu užih delatnosti u okviru pojedinačnih sektora (čiji rizik može biti veoma različit), niti sektorsku strukturu zaposlenosti po zanimanjima, nivou obrazovanja i slično.
Interesantan je još jedan momenat – u proseku, sektori sa višim prosečnim zaradama imaju niži prosečni rizik tržišta rada, i obrnuto. To je vizualizovano preklapanjem boja na našoj tabeli – dok pet od šest sektora sa najvišim prosečnim zaradama imaju nizak rizik, to je slučaj sa samo tri od sedam sektora sa najnižim prosečnim zaradama. Ovo sugeriše da se može očekivati rast sektorske nejednakosti u zaradama u odnosu na stanje pre krize. Dodatno, prve međunarodne analize ukazuju na to da su zanimanja koja su ‘imunizovana’ od šoka ponude, zbog toga što se njihovi radni zadaci mogu u najvećoj meri obavljati od kuće, u proseku znatno bolje plaćena u odnosu na ona koja zahtevaju prisustvo zaposlenih na radnom mestu (Dingel and Neiman, 2020)[2].
To bi, kroz restrukturiranje radnih mesta i zadataka unutar pojedinačnih sektor,a moglo da dodatno oteža relativni položaj niskoplaćenih visoko-kontaktnih zanimanja.
Najzad, dok smo do sada razmatrali potencijalne diferencirane negativne efekte krize na sektorsku zaposlenost, na standardne kvantitativne indikatore tržišta rada – stope zaposlenosti, nezaposlenosti i aktivnosti – svakako će uticati i tokovi između ostalih statusa stanovništva na tržištu rada.
Važno je razumeti da kretanje nivoa nezaposlenosti zavisi – kako od intenziteta priliva u nezaposlenost, tako i od intenziteta odliva iz nezaposlenosti. Priliv u nezaposlenost ne zavisi samo od broja otpuštenih radnika, nego i od priliva novih ulaznika na tržište rada – uglavnom onih koji završavaju školovanje, ali i onih koji žele ili su primorani da se ponovo aktiviraju na tržištu rada. Najveći ‘redovan’ priliv novih ulaznika u Srbiji dogodiće se sa završetkom školske godine, na leto i na jesen, ali će njihove mogućnosti za nalaženje posla ostati ograničene, tako da će to dodatno povećati nivo nezaposlenosti, u meri u kojoj tržište rada ne bude bilo u stanju da ih apsorbuje na uobičajen način. Na godišnjem nivou, novi ulaznici odgovaraju veličini jedne godišnje kohorte mladog stanovništva, što je nešto manje od 70.000 lica.
Na ‘plus’ strani (mada je u normalnim okolnostima to ograničenje, a ne prednost), svake godine iz stanovništva radnog uzrasta (do 65 godina) izađe oko 100.000 ljudi, što je za oko 35.000 više od novih ulaznika, tako da taj faktor zamene delimično olakšava apsorpciju novih mladih ulaznika na tržište rada, čak i u teškim vremenima kao što je ovo.
Najzad, još jedan faktor koji može dodatno da podigne nivo nezaposlenosti čine naši kratkoročni spoljni migranti koji deo godine provode radeći u inostranstvu (kao sezonski radnici u poljoprivredi i turizmu, građevinski i industrijski radnici, u sektoru zdravstvene nege i brige o starima, ličnih usluga itd.), a zarađeni novac troše u Srbiji, uglavnom se ne uključujući uopšte, ili tek marginalno, na domaće tržište rada. Na osnovu zvaničnih podataka o prelascima granice na početku pandemije, može se grubo proceniti da se otprilike njih 50-60 hiljada vratilo sa kratkoročnog rada u inostranstvu tokom marta. Na godišnjem nivou, taj broj potrebno je pomnožiti otprilike sa tri. Premda neće svi oni završiti kao nezaposleni (neki će verovatno uspeti da odu u inostranstvo, drugi se prosto neće uključivati na tržište rada, treći će se uključiti u neki porodični posao i sl.), ipak se i po ovom osnovu može očekivati dodatan porast nezaposlenosti od nekoliko desetina hiljada.
Još jednom podvlačimo da je uzročnik tekuće krize specifičan, neekonomski faktor i stoga je veoma teško povlačiti paralele sa krizama iz bliske prošlosti i njihovim efektima na tržište rada. S tim u vezi, sve prognoze su, u ovom trenutku, ekstremno nezahvalne, jer se još ne mogu predvideti ni orijentaciona dužina trajanja ni intenzitet poremećaja globalnih i regionalnih ekonomskih tokova usled pandemije. Naivno bi bilo očekivati da će se, sa prolaskom epidemije i ukidanjem vanrednog stanja, situacija na tržištu rada Srbije vratiti u pretkriznu. Sasvim je izvesno da stanje na tržištu rada neće zavisiti isključivo od stepena oporavka privrede Srbije, već i od brzine jenjavanja epidemije i privrednog rasta u zemljama sa kojima imamo najjače ekonomske veze.
[1] https://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/@dgreports/@dcomm/documents/briefingnote/wcms_740877.pdf
[2] https://bfi.uchicago.edu/wp-content/uploads/BFI_White-Paper_Dingel_Neiman_3.2020.pdf
