5. oktobar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Osnovni razlog odsustva promena je neuverljiva, duboko podeljena i “već viđena“ opozicija, nesposobna da prepozna, artikuliše i poveže legitimne političke i šire socijalne zahteve i proteste
Neostvarivanje demokratskih potencijala petooktobarskih promena u Srbiji u velikoj meri je uslovljeno erozijom dostojanstvenog – ugovorenog, bezbednog i sigurnog i na vreme i pristojno plaćenog rada čije se vrednosti simbolično obeležavaju i vezuju za 7 oktobar, što ću pokušati da argumentujem ovim tekstom.
Sa vremenske distance od 20 godina logično se postavlja pitanje šta se to u međuvremenu desilo da se dominantna intepretacija značaja 5. oktobra svede sa dimenzije revolucionarnog preloma na okvir političkog događaja kojim je Srbija tek izašla iz perioda autoritarizma i izolacije i otvorila šanse za put od partokratije ka konsolidovanoj demokratiji?
U aktuelnim raspravama o karakteru i efektima petooktobarskih promena s pravom dominiraju dva kruga pitanja.
Prvi čine rasprave oko toga koji su to faktori i konjukturni razlozi doveli do promene pre dve decenije a koji sada, kada su politički akteri naslednici starog režima ponovo na vlasti, nedostaju za “uspešan popravni“ iz predmeta demokratija i društveni razvoj.
Kritički intepretirajući brojne pristupe i gotovo nepreglednu literaturu o akterima koji proizvode i pospešuju promene, ili im se suprostavljaju, pojednostavljeno bi se moglo reći da se radi o tri grupe aktera čiji međuodnos bitno utiče na tok i logiku događaja.
Na prvom mestu, fragmentirana politička opozicija mora postati uverljiva i iznaći delatnu formulu objedinjavanja oko koje može zadobiti podršku šire društvene opozicije – civilnog društva, profesionalnih udruženja, mladih, sindikata, čime se stvara dovoljno široka platforma za artikulaciju nezadovoljstva i masovnu i upornu mobilizaciju građana. Tek tada, u uslovima političke neravnopravnosti, moguće je iznuditi izbornu pobedu.
Neuverljiva, duboko podeljena i “već viđena“ opozicija, nesposobna da prepozna, artikuliše i uvezuje legitimne političke i šire socijalne zahteve i proteste je, dakle, osnovni razlog odsustva promena.
Na drugoj strani, nezadovoljstvo učincima vlasti mora biti personalizovano i fokusirano na jakog lidera koji nagomilanom vlašću prazni institucije i polarizuje javnost. U poluperiferijskim društvima, u trenutku kada u stanju već poodmakle polarizacije on izgubi podršku spoljnih mentora, koji manje više promene otvoreno podrže, promene postanu moguće i održive. Tada i rezervisani i neodlučni donesu odluku da “napuste brod koji tone”.
Moć i autoritet i podrška spoljnjeg aktera je dakle treći ključni faktor. U odnosu na stanje pre dve decenije demokratski Zapad je u znatnoj meri izgubio na premoći, uzoru i zavodljivosti visokih demokratskih standarda i pokazao prevashodnu zainteresovanost da podrzava lojalne režime i lidere sve dok održavaju stabilnost i garantuju interese. Kritika demokratskih nepodopština režima ne prelazi u jasnu osudu i efektivni pritisak.
Drugi, po mome sudu daleko važniji je odgovor na pitanje zašto smo za dve decenije napravili pun krug i ponovo se vratili u stanje hibridnog režima. Režima koji pored brojnih demokratskih deficita i stagnantni razvoj uz visoku nejednakost karakteriše i rašireno siromaštvo i to u uslovima demografskog pražnjenja i odlaska mladih?
Izvedeno ali važno pitanje u tom okviru je u kojoj meri je takav ishod rezultat ponašanja nas građanki i građana, civilnog društva, sindikata i, pre svega, partija i političara na vlasti između 2000. i 2012. godine.
Radi se, zapravo, o detektovanju prirode poretka između 2000-2012 i razlozima njegovog pada, čak njegove dalje rastuće nepopularnosti čiji efekti bi se mogli sažeti u poruku: probuđene nade, izneverena očekivanja.
Građani, nisu dobili ono što su, delom i neralno, očekivali a da pritom ključni akteri, ili bar deo njih, to nije ni imao nameru da im pruži ili je data obećanja prenisko držao na sopstvenoj listi prioriteta.
Razočarenje, cinizam i indiferentnost postali su dominantno stanje duha, praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite.
Ključnu prepreku čine razmere siromaštva i nejednakosti u Srbiji. Istovremeno, njihovo redukovanje je, uz vladavinu prava i političku odgovornost, osnovni zahtev koji se postavlja pred svakog političkog aktera koji pretenduje na osvajanje, i još važnije i teže, održanje na poziciji vlasti.
Komparativna istraživanja pokazuju da građanima i zaposlenima “dobro ide“ samo u situacijama istovremenog demokratskog i ekonomskog rasta, koji vode i socijalnoj koheziji i smanjenju nejednakosti. Do istovremenog ostvarivanja sva tri razvojna faktora u Srbiji nikada nije došlo.
Prvo je rast i demokratije i ekonomije, ali u situaciji “pljačkaške privatizacije”, rasta nezaposlenosti i nejednakosti u periodu od 2000. do 2008. godine, proizveo tek plitku podršku novom režimu.
Nakon toga na red dolazi ekonomska kriza, uz demokratske deficite i raširenu korupciju. Kriza i pad i demokratije i ekonomije u tom periodu su u znatnoj meri oslonjene na takvu širu evropsku i planetarnu tendenciju demokratskog deficita i posrtanja ekonomija 2008. godine. Ona vodi promeni vlasti u Srbiji 2012-2014. Stari-novi režim dolazi na valu populizma i borbe protiv korupcije koji služi da se preuzmu poluge vlasti i uspostavi, već 2016-2017. zarobljavanjem institucija novi, hibridni režim.
Demokratski deficiti, politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje praćeni su, međutim, rastom (nekvalitetne) zaposlenosti i skromnim, pozitivnim stopama rasta. Prekarni rad tako ostaje ozbiljan problem u Srbiji. Smanjenje prava radnika je otišlo predaleko i vreme je za jačanje socijalnog dijaloga.
Teško je, međutim, poverovati da do razvijenog socijalnog dijaloga može doći u odsustvu svakog političkog i šireg društvenog dijaloga. Aktuelna pandemijska kriza, uvećani zdravstveni rizici i demokratski deficit, odnosno izborima dobijeni parlament bez opozicije nisu pogodno tlo za ravnopravni socijalni dijalog.
Istovremeno, ponovo ulazimo u period pada ekonomskih pokazatelja i daljeg rasta siromaštva i nejednakosti. Pad proizvodnje praćen je padom tražnje. A bez tražnje, uključujući i efikasnu, državnu investicionu, nema ni privrednog oporavka.
Umesto epiloga
Ostaje gorak utisak da se decenijama vrtimo u krug. Šta je danas moguće u Srbiji i na aparate priključenom Balkanu kao demografski ispražnjenom prostoru?
Za neku buduću strategiju promena, pre strategiju normalizacije, to je odgovorna i nadgledana vlast koja za efekat ima pristojan i siguran život za svoje građane. U prevodu, nova, kredibilna i kompetentna lica, da ne kažem socijalno odgovorna elita sa linkovima prema civilnom društvu, biznisu i sindikatima.
Za radnike i sindikate to je ništa manje od Novog društvenog dogovora za novo, postpandemijsko doba. Samo osećaj kolektivne ugroženosti i opasnosti, svest da smo svi na istoj barci, može ujediniti svet i probuditi nadu i uverenje da je zajedničkim naporima moguće prebroditi ovu krizu.
U tom cilju, nacionalne države moraju da urade dve ključne stvari.
Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka.
Drugo, treba doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti poslovne modele ponašanja poput finansijskih špekulanata.
Istovremeno, osnaživanje socijalnog dijaloga i pregovora o platama i obezbeđivanje besplatnih javnih usluga podstiču brzu automatizaciju privrede, rezultirajući padom radnog vremena potrebnog za reprodukciju ljudskog života.
Ovo ima duboke implikacije na tradicionalno razumevanje „ravnoteže posla i života“.
Borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, ujedno socijalno promoviše automatizaciju tako što uvođenje univerzalnih osnovnih prihoda i usluga pruža adekvatnu kompezaciju za proces gubitka poslova. To omogućava da ljudi prežive vremena kad dobro plaćeni posao postaje deficitaran, a i garantuje dostojanstveni rad i život.
Autor je predsednik UGS Nezavisnost
