29.decembar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Novi magazin
Solidarnost praktično poništava duh pohlepe, ego tripa ili neograničenog posesivnog egoizma i instrumentalnog odnosa prema drugim ljudima. Istovremeno, bez solidarnosti nema ni pokreta za demokratske promene
Solidarnost spada u red poželjnih, javno proklamovanih, a u praksi sve ređe praktikovanih vrednosti. Ona se bazira na empatiji, sposobnosti razumevanja i uživljavanja u poziciju drugih i brizi za njih. Oslonac ima u “revolucionarnom svetom trojstvu “, idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ako nije oslonjena na njih i ne vodi ka redukovanju siromaštva i nejednakosti, ona je tek akt, hvale vredan, pomoći u krajnjoj nevolji. Neretko, tek povremenog milosrđa kao maske, smokvinog lista kojim se prepokriva sažaljenje ili ravnodušnost i čak prezir prema “luzerima”.
Dakle, solidarnost, ako nije svedena na povremene akte koji služe popravljanju ličnog i korporativnog imidža u javnosti, morala bi voditi ka ispravljanju nejednakosti i nepravdi –dostojanstvenom radu, pristojnom životu i otvorenom pristupu kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim i javnim uslugama za sve.
Na drugoj strani, solidarnost praktično poništava duh pohlepe, ego tripa ili neograničenog posesivnog egoizma i instrumentalnog odnosa prema drugim ljudima. Istovremeno, bez solidarnosti nema ni pokreta za demokratske promene. Globalni izazovi poput pandemije opet traže globalnu solidarnost i svest da smo svi na istom brodu. Ali mogu voditi i u globalnu zavisnost od šačice najmoćnijih.
Je li Srbija solidarno društvo ili vlada pravilo da se isplati biti fin, odnosno solidaran u meri koja ne ugrožava postojeću raspodelu moći? O realnom stanju najbolje govore podaci o tvrdom siromaštvu četvrtine i rastućim nejednakostima unutar, inače, podoptimalnog, nedovoljnog razvoja. Kao i kupovna nemoć minimalne, ali i prosečne zarade.
Posledično, recimo, u oceni programa ekonomskih reformi Evropska komisija ističe da “ne postoji strateški pristup javnih politika za podizanje značajnog broja ljudi iznad granice siromaštva na kratak i srednji rok; da se smanjuje uticaj socijalnih transfera na smanjenje siromaštva; novčana socijalna pomoć ne obezbeđuje dovoljan obuhvat i da je na nivou od oko 0,35 odsto BDP-a, što je ispod ne samo evropskih već i regionalnih standarda.
Preporukama Saveta EU iz maja 2020. u uslovima pandemije preporučuju se: mere za očuvanje zaposlenosti, povećanje obima aktivnih mera zapošljavanja, adekvatne naknade za nezaposlenost, unapređenje socijalnih davanja osobama koje su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, kao i smanjenje poreza na najniže zarade. Glavni izazovi u oblasti zapošljavanja su sve više ranjiva, prekarna zaposlenost, visoka neformalna zaposlenost, siromaštvo zaposlenih, posebno položaj osetljivih grupa na tržištu rada. Imati posao ne znači i izaći iz kruga siromaštva i socijalne izolacije.
Istovremeno, pravni okvir koji je relevantan za politiku zapošljavanja je fragmentiran, a Zakon o radu postaje sve više tek krovni zakon. U praksi to često dovodi do kontradiktornosti između pojedinih zakona, a samim tim otežava i ostvarivanje radnih prava. Na donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti čeka se već nekoliko godina, Zakona o štrajku već decenijama. Zakon o osiguranju od povreda na radu, unapređenje pravnog okvira za zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu ili uvođenje platnih razreda u javnom sektoru neki su od poslova koji čekaju zakonodavca, ali, da se sve ne bi pretvorilo u čekanje Godoa, zahtevaju i otvoreni dijalog između socijalnih partnera. Oblast zaštite zdravlja i bezbednosti na radu predstavlja gorući problem, kako zbog kontinuirano velikog broja povreda na radu sa smrtnim ishodom tako i zbog izloženosti velikog broja radnika na prvoj liniji rizika tokom pandemije.
Ključni problem su, međutim, povrede kakvih-takvih radnih prava i neefikasnost mehanizama za njihovu zaštitu. Ne čudi zato da, kad je o o stanju radnih prava reč, Izveštaj Fonda Centra za demokratiju za 2019. govori da se radi o padajućoj oceni 1,78. Poklonjena dvojka sadrži pored jedva zadovoljavajućih, tek dovoljna dva za socijalni dijalog i bezbednost, i zdravlje na radu poražavajućih 1,33 za samo stanje radnih prava.
Dodatno, godinama već MOR, obrnutom logikom ocenjivanja, četvorkom ocenjuje stanje sindikalnih sloboda i prava, pri čemu četvorka označava njihovo kontinuirano i sistematsko kršenje. Ocena se bazira na stanju prava na sindikalno organizovanje i delovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i socijalni dijalog.
Analiza poverenice za ravnopravnost to dalje potvrđuje i kada je u pitanju relativno najprisutnije kršenje baš radnih prava, ali i rastući udeo diskriminacije po osnovi političke i sindikalne
pripadnosti u radnom procesu.
Vanredna situacija i logika rada kriznih štabova nose realnu opasnost svođenja socijalnog dijaloga na naknadnu verifikaciju već donetih odluka, koja onda prerasta u normalizaciju vanrednog stanja.
Primera radi, budžet i socijalni fondovi kojima se preusmerava svih 42 odsto GDP tako ostaje izvan uticaja javnosti i nedovoljno transparentan u pogledu subvencija i svrsishodnosti i kontrole troškova.
Doveden je u pitanje kapacitet da se učestvuje u odlukama kojima se optimalno balansiraju bezbednost i zdravlje sa održanjem ekonomije.
Pandemija ne može biti izgovor za dalju fleksibilizaciju rada i normalizovanje ranjive i nekvalitetne zaposlenosti, poput širenja privremenih i povremenih poslova. Ako ostanemo zaplašeni i nesolidarni, svi ćemo postati privremeni i povremeni. Tada će samo plutokratski i autoritaran režim biti trajan.
Autor je profesor sociologije i predsednik UGS Nezavisnost
