7. mart 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Marko Miletić Izvor: Mašina.rs Fotografije: Mašina.rs
„Mnoge od nas rade po dva posla kako bismo imale ono što zovemo platom za život, a ne platom za preživljavanje.“
U gradu srednje veličine negde u Srbiji, par hiljada radnica proizvodi odevne predmete za poznati strani brend, uslovi rada su teški, a plate nedovoljne za normalan život pa mnoge žene rade i po nekoliko poslova kako bi sastavile kraj s krajem.
Mnogo priča može početi ovako, pa ipak su se radnice firme „Vali” (Valy d.o.o.) iz Valjeva potrudile da njihova priča bude nešto drugačija – osnovale su sindikat!
Ova valjevska firma posluje oko dvadeset godina i deo je italijanske kompanije „Golden Lady”,poznate po proizvodnji ženskih čarapa. U pogonima „Valija” u Valjevu i Loznici radi oko 2.000 ljudi, a ono što proizvedu uglavnom odlazi na rusko tržište.
Kao i u drugim tekstilnim fabrikama, i u „Valiju” najveći deo radnog kolektiva čine žene. Mnoge od njih često rade i po nekoliko poslova kako bi dovoljno zaradile, a pored tih obaveza na njih pada i teret kućnih poslova i briga o deci i starima. Sve to otežava organizovanje tekstilnih radnica kako bi se izborile s lošim radnim uslovima i mobingom, prilično prisutnim u ovom sektoru.
Mirjana Pavić, glavna poverenica sindikata „Nezavisnost“ u kompaniji „Vali”, i Biljana Kostić, zamenica glavne poverenice sindikata, s kojima smo razgovarali, uz podršku koleginice Jelene Krstić, sekretarke sindikata, smogle su snage da sa svojim koleginicama pokrenu ovu sindikalnu priču i pokušale da se izbore za bolje radne uslove. Njihov primer je posebno značajan ne samo zbog upornosti i hrabrosti koje su pokazale već i zato što su među retkim ženama koje predvode sindikalnu borbu, nešto što je u našim uslovima, i zbog narativa koji se gradi oko radničke borbe i zbog struktura samih sindikata – i dalje „muška stvar“.
Naše sagovornice nam objašnjavaju da su ugovorima onemogućene da pričaju o mnogim stvarima vezanim za svoja radna mesta, pa tako i o visini plata, za koje nam samo kažu da se ugovorene zarade zaposlenima u proizvodnji „povećavaju koliko se zakonski povećava minimalac“.
Većina zaposlenih u firmi ima ugovore na neodređeno. Ipak, ima i onih koji umaju ugovore na određeno, pa nam sagovornice pričaju i da su se neke koleginice „plašile da im možda neće produžiti ugovore ako se učlane u sindikat“. Ipak, to se nije desilo.
Nije bilo ni otkaza trudnicama ili porodiljama, iskustava poznatih velikom broju žena u Srbiji, ali dešavalo se da „nekim porodiljama ne obnove ugovor nakon povratka na posao“, kažu nam Mirjana i Biljana i dodaju da je to „nažalost po zakonu“.
„Sada imamo zakonske mogućnosti da se borimo za svoja prava, a to jedino možemo ako imamo sindikat, dodaje Mirjana.“
Pobeda za pobedom – veće članstvo
„Prvo što smo primetile u Pravilniku o radu, kada nam je dostavljen, jeste da protivzakonito piše da preraspodela rada traje devet meseci. Odmah smo uputile dopis kompaniji povodom toga”, kaže nam Mirjana.
Problem sindikalkama nije bilo samo to što je pisalo da preraspodela traje devet meseci nego i to što su primetile da su se preraspodele stalno nadovezivale jedna na drugu.
Naše sagovornice objašnjavaju da ukoliko nema kolektivnog ugovora, preraspodela može da se uvede šest meseci u toku kalendarske godine. Na osnovu toga su neke žene radile i po deset sati dnevno i subotom, a uvidom u platne liste videle su da u proseku pojedine radnice imaju od 50 do 104 neplaćenih sata za 2019. godinu.
„To je bila i naša prva ozbiljnija akcija – pojasnile smo poslodavcu da je to nezakonito, na osnovu čega je, s dolaskom novog direktora, izmenjen Pravilnik o radu, i preraspodela je sada šest meseci u toku kalendarske godine.“
Ovaj uspeh je doveo i do većeg učlanjivanja ljudi u sindikat, koji je na osnovu toga u januaru 2020. godine stekao reprezentativnost.
Nije to bio jedini uspeh ovog sindikata.
„Izborile smo se i za dodatni slobodan dan uz slavu.“
S obzirom na to da kolektiv uglavnom čine žene, bilo im je važno da zbog svih priprema koje proslavljanje slave podrazumeva dobiju još jedan slobodan dan kako bi mogle da urade sve što je potrebno.
„Mi smo kolegama iz Italije objasnili šta je slava, nisu to znali, i koliko ženama treba vremena da sve to pripreme. Razumeli su to i od tada nije problem da se uzme dodatni slobodan dan uz slavu, ali uz obavezu odrađivanja, objašnjava Mirjana.“
U razgovoru s koleginicom koja je odgovorno lice za bezbednost i zdravlje na radu, zaposlenima koji stoje u toku radnog vremena obezbeđene su stolice tamo gde to ne ometa proizvodni proces.
„Takođe, u jednom delu fabrike u Valjevu se, nakon našeg dopisa, počelo sa izgradnjom dodatne prostorije za odlaganje ličnih stvari zaposlenih, i ta prostorija je sada u funkciji.“
Jedna od pobeda je i podrška koleginici koja je dobila nezakonit otkaz.
„Nakon tog otkaza, kada nije više bila ni član sindikata, nismo je ostavili na cedilu. Mesecima smo joj bili podrška, pisali smo dopise poslodavcu, odlazila je u Beograd u centralu na razgovor s pravnicima, i nakon nekoliko meseci borbe izašla je iz te priče kao pobednik. To je jedna od misija svakog pravog sindikata – uvek uz radnika!”, ponosna je Mirjana.
Težak put do sindikata
Ipak, nije bilo lako doći do ovih pobeda, put do osnivanja sindikata bio je dug i težak. „Nakon osamnaest godina je formiran sindikat“, kaže jedna od naših sagovornica.
Prvi pokušaj osnivanja sindikata desio se još 2005. godine, kada je došlo do spontane obustave rada. Radnice koje su to započele dobile su otkaz, nakon čega više niko nije smeo da pominje sindikat. „Zato je u početku bio baš veliki strah“, kaže nam jedna radnica „Valija”.
„Bila sam žrtva mobinga, i zato sam započela priču oko pravljenja sindikata. Dvanaest godina sam radila kao programer proizvodnje, da bi me onda premestili da radim za mašinama. Tek tu u proizvodnji sam imala priliku da vidim s kakvim se sve problemima susreću ljudi i šta pojedine koleginice trpe. Nadala sam se da će osnivanje sidnikata, osim poboljšanja uslova rada i povećanja zarada, sprečiti da još neko doživi ono što smo koleginica i ja preživljavale”, objašnjava nam Mirjana kako je došlo do ideje o formiranju sindikata, njena koleginica Biljana dodaje: „Tad smo morale da ćutimo da ne bismo dobile otkaz pre nego što nam stigne registracija. Mesecima smo bile same, nas tri, trpele smo razne pritiske, neke žene su uzele pristupnice ali ih nisu popunile.“
Radnice „Valija” nam objašnjavaju da je poslodavac ignorisao činjenicu da je sindikat osnovan, pa tako nisu ni imale mogućnost da se otvoreno obrate koleginicama, organizuju sastanke niti da dobiju prostoriju za rad sindikata.
„Onda smo krenule da organizujemo sastanke po kafanama i da zovemo koleginice preko mesindžera, vibera, prilazile im u fabrici van radnog vremena…”, kaže nam Biljana.
„Ispalo je da smo kafanski sindikat”, dodaje kroz smeh Mirjana.
Ona nam objašnjava da su na tim sastancima pričali o tome šta je kolektivni ugovor, šta su njihova prava kao radnica i slično.
„Već na prvom susretu nam je prišlo dvanaest članova. Kad smo došli do nekih tridesetak ljudi poslodavac nam se prvi put obratio, tražili su da im dostavimo pristupnice kako bi počeli da odbijaju članarine.“
Međutim, poslodavac je nastavio da odbija sastanak sa sindikatom. Sve do avgusta 2019. godine:
„Desilo se da je jedan klijent poželeo da se upozna s načinom rada i uslovima u fabrici. Oni su na obračunskim listama videli da se nekim ljudima odbija deo zarade za sindikalnu članarinu, a zatim su tražili i da pričaju s nama”, priča nam Mirjana.
„Da, baš smo nas dve bile tada u smeni. Oni su nam i rekli da firma treba da nam obezbedi i prostoriju za rad sindikata, pitali su nas zašto toliko radimo subotom a nije nam plaćeno, ukazali nam da u pravilniku o radu postoje samo naše obaveze, a nigde nema naših prava…”, uključuje se Biljana.
Nakon toga je na adresu sindikata stigao i prvi poziv na sastanak s direktorom u prisustvu predstavnika Unije poslodavaca.
„Generalno mislim da predugo traje proces registracije sindikata, potrebno je to ubrzati pošto su u tom periodu dok čekaju zvaničnu registraciju radnici najosetljiviji pošto su ni tamo ni ovamo”, kaže nam Mirjana.
„Svaki uspeh je dovodio nove ljude u sindikat. Teško je da se izboriš kao pojedinac, kad ima više ljudi onda je mnogo lakše”, dodaje Biljana.
„Nemamo kolektivni ugovor, nikada ga nismo ni imale.“
Sindikat je u junu 2020. godine podneo zahtev za početak pregovora o kolektivnom ugovoru, međutim naše sagovornice misle da ih poslodavac ponovo ignoriše.
„Tražimo veće plate, povišice za ljude koji rade na mestima gde su povećane buka ili temperatura u pogonu, veći topli obrok, regres, dane odmora. To su neke osnovne stvari koje bismo morali da imamo, ali stekle smo utisak poslodavac nije baš voljan da to poboljša. Oni bi samo prepisali Zakon o radu i to ponudili kao kolektivni ugovor”, priča Mirjana.
Naše sagovornice nam govore i o pritužbama koje im stižu od članova i članica sindikata, kažu da je potrebno sve to ispitati i rešavati.
„Problemi su toplota i buka. Recimo, predložili smo da kolege i koleginice koje rade treću smenu dobiju dodatnih petnaest minuta pauze, posebno na radnim mestima koja su okarakterisana kao radna mesta s povećanim rizikom, poslovodstvo je to zasad odbacilo, ali mi nismo odustale od toga i stavile smo to u predlog kolektivnog ugovora”, kaže Mirjana.
Ona dodaje da će nastaviti da šalju dopise institucijama, moguće i medijima, ukoliko poslodavac nastavi da ignoriše njihove zahteve. Pisma podrške su im stigla od međunarodne sindikalne federacije IndustriALL i organizacije Clean Clothes Campaign,koja se bavi radnim pravima u tekstilnoj industriji.
Mirjana i Biljana pominju kako u razvijenim zemljama postoje granski kolektivni ugovori, ali i da sumnjaju da je to kod nas moguće pošto bi potpisnici morali da budu i predstavnici poslodavaca, kojima nije u interesu da se podigne cena rada.
„Pričale smo sa zaposlenima i o mogućnosti organizovanja nekog protesta van fabrike uz prisustvo medija. Poslodavac mora da shvati da samo tražimo svoja prava, ništa drugo”, kaže Mirjana.
Mala kancelarija zlata vredna
Rad sindikata je donekle olakšan od oktobra prošle godine, kada su nakon više dopisa poslodavcu i inspekciji za rad, konačno dobile kancelariju.
„Dobile smo prostoriju od šest kvadrata. Ali nama je to ogromno! Nama je to kao sto kvadrata, pošto možemo normalnije da radimo i razgovaramo sa zaposlenima“, govori nam Biljana i dodaje da bi prostoriju sindikata trebalo da imaju i zaposleni u pogonu u Loznici.
„Pre toga je sve bilo kod mene u kući, sva dokumentacija, nisam imala više mesta gde to da držim. Povećao se i broj ljudi i stalno je postojala potreba za komunikacijom, pojašnjava Mirjana.“
Polučasovne pauze za topli obrok nisu dovoljne da se s radnicama razgovara o problemima, pa je za sindikalne članove i članice napravljena viber grupa za direktnu komunikaciju. Ipak, to nije dovoljno kako bi se odgovorilo na sva pitanja i zahteve članova, a veliki problem je i dalje komunikacija sa zaposlenima iz pogona u Loznici.
„U septembru prošle godine priključile su nam se i radnice iz pogona u Loznici. Našoj predstavnici, Biljani Nikolić, koja je zamenica glavne poverenice za Loznicu, tamo je dosta teško pošto radi u periodu 8–16h, i nema mnogo prilike da viđa druge radnice”, kaže nam Mirjana.
Zbog epidemiološke situacije trenutno ne organizuju sastanke, osim u hitnim slučajevima putem neke onlajn aplikacije. Međutim, sagovornice nam pričaju kako imaju plan da odu u posetu koleginicama u Loznici kako bi se bolje upoznale sa situacijom u tom pogonu.
„Hoćemo da ceo jedan dan budemo kod njih u kafeteriji, i da na pauzama razgovaramo s ljudima bez obzira na to da li su članovi sindikata ili nisu.“
Kako bi dodatno poboljšale rad sindikata i komunikaciju s članicama, naše sagovornice su napravile onlajn upitnik i glasanje za članstvo. Tako su radnice i radnici iz svakog pogona, u svakoj smeni mogli da izaberu svoje predstavnike koji bi stalno bili u kontaktu s rukovodstvom sindikata.
„Napravile smo i viber grupu s tih dvadeset i šest ljudi koji su stalno u kontaktu sa zaposlenima, i preko njih širimo sve informacije pošto nam je lakše da organizujemo sastanke i komunikaciju u tom užem krugu. To su naši najistaknutiji aktivisti koje su članovi sami izabrali. Tako se trudimo da poboljšamo komunikaciju”, kaže Mirjana.
„Svrha sindikata je da se izbori za veća prava radnika“
Problemi na radnom mestu nisu jedini koji muče radnice ove valjevske firme. Ipak, borba za preživljavanje ostavlja malo vremena za bilo kakav aktivizam.
„Mnoge od nas rade po dva posla kako bismo imale ono što zovemo platom za život, a ne platom za preživljavanje“, kaže Mirjana.
Radnice veruju da bi rešile mnoge druge probleme kada bi se izborile za veće zarade.
„Imamo 19 dinara dnevno za topli obrok, i to je godinama unazad tako. To su stvari za koje prvo treba da se borimo, i kad bi se to rešilo, neke druge stvari, koje nisu nužno problemi na radnom mestu, verovatno bi došle na red.“
Mirjana i Biljana nam objašnjavaju da je njihovo viđenje sindikata daleko od uvreženog mišljenja o „kupovini robe na rate“.
„Ako imamo veću platu, kupićemo šta hoćemo i kad hoćemo. Nama je prioritet kolektivni ugovor, lako ćemo posle kupovati polutke i zimnicu, ako bude trebalo.“
Njihov sindikalni rad već je prepoznat i nagrađen. Matični granski sindikat Industrije, energije i rudarstva „Nezavisnost“ dodelio im je nagradu za najbolje povereništvo, dok je Mirjana proglašena za najbolju poverenicu 2019. godine. Međunarodna konfederacija IndustriAll dodelila im je priznanje za najbolje organizovan granski sindikat u regionu.
Biljana smatra da je vođenje sindikata jedna „velika i konstantna borba“, i da je važno ko su ljudi koji vode sindikat i koliko su spremni da ulože vremena i energije.
01
„Bitno je da ljudi koji su na čelu sindikata rade kako treba, ne da budu drugovi s poslodavcem nego da budu partneri za socijalni dijalog. Samo zadovoljan radnik je produktivan. Onima koji su na čelu sindikata radnici moraju da budu prioritet, jedino tako će se poverenje u sindikat ojačati”, zaključuje Mirjana.
TAGS
