24. mart 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Czkd.rs, Medija centar, N1
Sindikati moraju stati na prvu liniju borbe ne samo za bolje uslove života, već i protiv svih manipulacija i zloupotreba, moraju povezati pojam radničkih prava sa pojmom ljudska prava, protiv “puzajućeg fašizma”, za bolje, zdravije društvo. Sindikati mogu opstati jedino kao snažan opštedruštveni pokret za odbranu onoga što su nesumnjive vrednosti čitavog društva, rekao je Filip David u intervjuu za portal UGS Nezavisnost.
Književnik Filip David (1940) bio je urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan je od osnivača udruženja „Nezavisni pisci“ (1989.), udruženja nezavisnih intelektualaca „Beogradski krug (1990), „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“.
Napisao je više romana, drama i pripovedaka za koje je, između ostalog, dobio Andrićevu nagradu (1987), BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu, Ninovu nagradu za roman godine (2014), nagradu Meša Selimović (2015)… Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački…, a pripovetke uvrštene u dvadesetak antologija.
Kao dramaturg, scenarista ili koscenarista radio je na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“ (Velika zlatna Arena festivala u Puli 1981), „Ko to tamo peva“ (gran pri festivala u Montrealu, Salamanki, Roterdamu; nagrada u Kanu), „Bure baruta“ (nagrada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „San zimske noći“ (Gran pri u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi)…
Filip David još od početka devedesetih godina prošlog veka personifikuje pobunu protiv autoritarnih režima, zbog čega je često na meti opskurnih, prorežimskih medija. Godine 1991. otpušten je sa posla u zbog osnivanja Nezavisnog sindikata Radio televizije Beograd. Za portal Sindikata Nezavisnost David govori o razbojničkoj privatizaciji, marginovalizovanoj ulozi, uticaju i snazi radnika, sindikalnoj borbi u novim okolnostima…
Iako decenijama obrazovani da se bore za svoja prava, koja su imali i zahvaljujući vladajućoj ideologiji, radnici su namah, s početka devedesetih, pristali da se poistovete sa nacijom, učestvuju u ratovima za nametnute ciljeve, i da bagatelišu svoja temeljna prava koja proizilaze iz radnog odnosa. Kako to objašnjavate?
– Da, postojala su ta prava, ali je država strogo nadzirala da ta prava ostanu u okvirima partijske države. Svako iskakanje iz kontrole, poput radničkih štrajkova ili nekih drugih oblika izražavanja nezadovoljstva, tumačeno je kao pobuna protiv države, kao antidržavna delatnost i nije bilo dopušteno. To je, na neki način, bila simulacija sindikalne borbe.
Sindikat, jedini koji je postojao u državi sa jednom političkom partijom, svodio se zapravo na saradnju sindikata i države gde je država imala potpunu kontrolu nad radom sindikata. Sindikat se svodio na raspodelu namirnica i svečane skupove povodom raznih državnih praznika. Sasvim je razumljivo da je takav sindikat početkom devedesetih sledio
nacionalističku politiku države i da nije bio ni spreman ni sposoban da se suprotstavi opasnim političkim zloupotrebama.
Izgleda, ma koliko bilo apsurdno, da radnici danas veruju u “televizijske” uspehe privrede, rast društvenog proizvoda i balkansku, pa i evropsku lidersku poziciju Srbije. Sposobnost trpljenja, strah, nada, šta je po sredi?
– U međuvremenu, izbledeo je, a čini se i sasvim nestao klasičan oblik borbe radničke klase za svoja prava. Zapravo, sa pojavom novih tehnologija pojam radnika izgubio je svoje prvobitno značenje, manuelni rad kakav je bio poznat u devetnaestom i početkom i sredinom dvadesetoga veka zamenjen je novim oblicima proizvodnje. Sindikati su ili morali da se tome prilagode, ili su nestajali, gubili nekadašnji značaj. U većini zemalja sindikati su se preobrazili u specifične političke pokrete sa nejasnim političkim ciljevima.
Olako su se radnici pomirili i sa razbojničkom privatizacijom u kojoj su ostajali bez posla. Danas su najamnici, koji se više i ne zovu radnicima (Zakon o radu poznaje samo termin “zaposleni”), glave porodica koje jezivo siromašne ne mogu deci da kupe udžbenike i računare neophodne za nastavu. Šta može da ih motiviše da se bore za sopstvena prava?
– To što sa pravom nazivate “razbojnička privatizacija”, izvedeno je u državama koje su se ponosile svojim zakonima o zaštiti radnika, ali zakonima koji su lepo napisani i ostali samo mrtvo slovo na papiru. To kako je izvedena privatizacija, a izveli su je u najvećoj meri oni koji su bili uticajni u samome državnom aparatu, pretvorilo se u veliki grabež, nekažnjeni i lopovski grabež koji je do kraja ogolio i razorio gotovo sve institucije.
Nema artikulisane pobune – da li je uzrok samo u nesumnjivo snažnoj, ubistvenoj propagandi?
– To bi bilo previše pojednostavljeno objašnjenje. Suštinski, problem je u surovoj neoliberalnoj trci za profitom, gde se onemogućava sve što može da ugrozi profit. Na prvi pogled deluje paradoksalno to što sindikati gube na značaju i u zemljama gde su nastali prvi sindikati u ogorčenoj borbi da zaštite one na kojima počiva proizvodnja. Međutim, neverovatne promene u proizvodnji marginovalizovale su ulogu, uticaj i snagu radnika.
Kako u sadašnjim okolnostima vidite ulogu sindikata, ali i zamišljenih – budući da istinskih nema – partija levice?
– Teško je na to odgovoriti. Nemiri i pobune koji se svakodevno javljaju, u svetu i kod nas, ne nose znak organizovanih sindikata nego političkih grupacija koje objedinjuju i levicu i desnicu, anarhiste i ekstremne desničare, pa sve do običnih rušilačkih grupa i huligana.
Za temeljno menjanje položaja Srbije u Evropi i povratak u civilizacijske okvire iz kojih je samovoljno iskočila devastiranjem institucija, neophodna je i promena svesti velike socijalne grupacije kakva je radnička klasa. Možete li tako nešto da zamislite? Kako vidite povratak Srbije u Evropu?
– Postaviću kontra pitanje. Gde vidite “tu veliku socijalnu grupaciju kakva je radnička klasa”? Samo razbijene grupe koje ne pokazuju dovoljno solidarnosti, ni dovoljno zajedničkih interesa.
U ovakvim, novim uslovima treba prvenstveno revidirati pojmove “radnička klasa”, radnički sindikati, odnos sindikati – država – poslodavci. U takvim novim okolnostima sindikati moraju stati na prvu liniju borbe ne samo za bolje uslove života, već i protiv svih oblika manipulacija i zloupotreba, moraju povezati pojam radničkih prava sa pojmom ljudska prava, protiv “puzajućeg fašizma”, istorijskog revizionizma, za bolje, zdravije društvo.
Sindikati, uveren sam, mogu jedino opstati kao snažan opštedruštveni pokret koji je u stanju da brani i odbrani ono što su nesumnjive vrednosti na kojima počiva čitavo društvo. Težak, složen zadatak ali vredan i dostojan velike bitke za opstanak cvilizovanog društva.
Intelektualci, umetnici, kao da su zaćutali pred sveopštim sivilom. Albert Kami je rekao: “Pobunjujem se, dakle, postojim!” Sa iskustvom u individualnoj i kolektivnoj pobuni protiv, najšire gledano, nepravde, šta mislite o ćutanju, pogotovu književnika? S druge strane, i umetnici žive loše, mnogi od njih su istinski siromašni?
– Poslednjih tridesetak godina lutamo između demagogije loše vlasti i razbijene, razjedinjene opozicije bez stvarnog i delotvorng programa reformi. Možda je upravo u takvoj situaciji vreme za stvaranje “nečega između” nekog novog, drugačijeg sindikata. Ali, za to treba imati nove ideje, pronaći novu energiju, uložiti novu pamet.
Nemam mnogo iluzija da se za mog žvota nešto može suštinski promeniti. Suviše smo utonuli u glib i mulj iz kojeg je teško izvući se. Kolikogod mi je muka od ove licemerne i
demagoške vlasti čije je odgledalo i Skupština, čiji primitivizam liči na prostačke rijalitije Zadrugu i Parove, toliko mi je mučno da gledam i slušam razbijenu opoziciju u kojoj su sve glasniji desničari i zahtevi za povratak nekakvoj patrijarhalnoj, takozvanoj domaćinskoj Srbiji sa osloncem na rusku imperijalnu viziju takozvane Evroazije.
Nije zahvalno insistirati na komparaciji, ali se nameće pitanje kako se suprotstaviti. Jedan ste od osnivača Nezavisnog sindikata Televizije Beograd, preteče UGS “Nezavisnost”. Vama i Vašim kolegama nije bilo lako, mnogi su, kao i Vi, dobili otkaze, na drugoj strani je bila moćna mašinerija. Da li je hrabrost presudna?
– Bila su to druga i drugačija vremena. U vazduhu se osećala predstojeća katastrofa. Cenzura na Televiziji Beograd se povećala. Počeo je da se širi nacionalistički rečnik, govor mržnje. Razmišljali smo kako da se tome suprotstavimo. Kada su pokušali da nas ukinu kao program zbog otvorenog suprotstavljanja nacionalističkoj retorici, u Redakciji za kulturu odlučili smo da pređemo na drugačije oblike otpora, na osnivanje prvog nezavisnog sindikata u Srbiji sa idejom da podstaknemo i odbranimo pravo na slobodno mišljenje i da širom Srbije podstaknemo osnivanje sličnih nezavisnih sindikata.
Naš televizijski sindikat ubrzo je okupio blizu hiljadu članova, a osnivani su i drugi nezavisni sindikati širom Srbije. Ideja je bila da se svi ti novi sindikati u jednome trenutku udruže i organizuju generalni štrajk koji bi prinudio Miloševićevu vlast da zaustavi svoje opasno, štetočinsko delovanje koje je vodilo rasturanju Jugoslavije, a kasnije ratu i
velikim zločinima. Imali smo na umu i ono što se dogodilo u Poljskoj i ulogu njihovog sindikata Solidarnost.
Kada je naslutila naše namere Miloševićeva vlast je na čelo RTS dovela Milorada Vučelića kao egzekutora koji je sproveo nemilosrdne čistke, otpuštanja, najgoru moguću cenzuru a televiziju i radio pretvorio u obična propagandna glasila vladajuće partije i njene ratne politike. Televizija Beograd zasluženo je dobila ružan epitet TV Bastilja. Naš pokušaj, verovatno preambicozan i nemoguć za to vreme, ipak se nastavio preko daljeg postojanja nezavisnog sindikata a i osnivanjem Beogradskog kruga i javnim, otvorenim nepristajanjem na režim čiji su glavni protagonisti kasnije završili na Sudu za ratne zločine u Hagu.
Ta sramotne uloga i te sramotne godine upisani su crnim slovima u istoriju ovoga medija krvavim i tragičnim događajima koji su sledili. Okončali su se bombardovanjem Televizije Beograd kao “legitimnog ratnohučkačkog propagandnog cilja”.
Bojan Tončić
