- april 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Svetozar Raković Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Pixabay, Google
Sindikati su dužni da aktivno učestvuju u kreiranju javnih politika koje su usmerene ka održivom razvoju zasnovanom na iskorenjivanju siromaštva, smanjenju ekonomske nejednakosti i tranzicionoj pravdi, ukazuju nezavisni stručnjaci
Samit Ujedinjenih nacija o klimi, održan u septembru 2019. godine u Njujorku, organizovan je kako bi se države i drugi akteri, posebno privatni sektor, podstakli da preduzmu konkretne korake u borbi protiv klimatskih promena.
Na samitu je 65 država iznelo konkretne planove i mere za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) do 2050, dok je čak 70 država predstavilo svoje namere da taj cilj postignu mnogo ranije – do 2030. Nemačka, na primer, planira da pređe na čistu energiju do 2030. godine, i spremna je da u te svrhe uloži 60 milijardi evra. U bližem okruženju Srbije, Mađarska i Grčka planiraju da do 2030. godine u potpunosti izbace ugalj iz proizvodnje električne energije.
Prethodno, na Samitu o održivom razvoju održanom 25. septembra 2015. godine, države članice UN usvojile su Program održivog razvoja do 2030. godine, koji sadrži 17 ciljeva održivog razvoja u pravcu iskorenjivanja siromaštva, borbe protiv neravnopravnosti i nepravde i rešavanja problema klimatskih promena do 2030. godine.
Ciljevi održivog razvoja, koji se nazivaju i Globalnim ciljevima, predstavljaju nadgradnju osam Milenijumskih razvojnih ciljeva borbe protiv siromaštva koje je svet trebalo da postigne do 2015. godine. Milenijumski ciljevi, usvojeni 2000. godine, obuhvatali su borbu protiv siromaštva, gladi, bolesti, neravnopravnosti polova i obezbeđivanje vode i sanitarnih uslova života.
UNDP navodi da su u postizanju milenijumskih ciljeva ostvareni uspešni rezultati. Od 1990. godine, iz krajnjeg siromaštva izašlo je više od milijarde ljudi širom planete, prepolovljena je smrtnost dece, kao i broj dece koja ne pohađaju školu… Ipak, ali siromaštvo u svetu nije iskorenjeno tako da čovečanstvo mora da nastavi putem zaustavljanja gladi, postizanja pune rodne ravnopravnosti, poboljšanja zdravstvenih usluga i stvaranja uslova za srednjoškolsko obrazovanje svakog deteta.
Poseban zadatak defenisan Programom i ciljevima održivog razvoja je da se svet prebaci na održiviji put jer pretnje klimatskih promena utiču na to kako upravljamo krhkim prirodnim resursima.
Šta je održivi razvoj?
Mada ne postoji jedinstvena, opšteprihvaćena definicija, u stručnoj javnosti se veoma često koristi pojam koji je 1987. godine opisala Bruntlendova komisija kada je objavila izveštaj pod nazivom „Naša zajednička budućnost“. Generalni sekretar komisije i direktor OECD za životnu sredinu, kanadski ekolog Džim Meknil definisao je održivi razvoj kao „razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskraćivanja mogućnosti budućim generacijama da zadovolje svoje potrebe“. Održivi razvoj se najčešće dovodi u vezu sa zaštitom životne sredine, odnosno nastojanjem da se zabrinutost za opstanak živog sveta poveže sa očuvanjem prirodnih resursa. Poslednjih decenija, aktuelnosti samog pojma doprinosi ugroženost životne sredine, koja se ogleda u ekološkim izazovima i problemima kao što su: globalno zagrevanje, smanjivanje ozonskog omotača, „efekat staklene bašte“, nestanak šuma, pretvaranje plodnog zemljišta u pustinje, pojava kiselih kiša, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta.
Ubrzo nakon završetku Samita UN o klimi, Delegacija Evropske unije u Srbiji i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) pozvali su Republiku Srbiju da pruži doprinosi smanjenju GHG i da podstiče prilagođavanje srpskog društva i privrede pretećim uticajima izmenjenih klimatskih uslova.
Prva Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije usvojena je u maju 2008. godine. Iako je Istraživački institut za upravljanje održivim razvojem u Beču pozitivno ocenio sam proces izrade Strategije, kao i njen sadržaj, njena kasnija implementacija nije zaslužila prelaznu ocenu. Naprotiv, dokument o razvoju zemlje do 2017. godine kojim su utvrđeni ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni prioriteti i ciljevi, ostao je samo vizija bez verifikacije u realnom životu i razvoju.
Prvoj strategiji je davno istekao rok, a nova do danas nije izrađena. Možda i zato što je prioritet aktuelne vlasti, oličenoj pre svega u najuticajnijoj SNS, ekonomski razvoj po svaku cenu. Takva razvojna politika privukla je u poslednjoj deceniji kako društveno odgovorne kompanije tako i one kojima održivost razvoja počiva isključivo na profitnoj logici. Takav pomalo haotičan razvoj Srbije i drugih susednih zemalja kritikovan je i na regionalnom sindikalnom seminaru „Bezbednost i zdravlje na radu u kontekstu zaštite životne sredine“ (7-9. april 2021.).
Na pitanje zašto država ne pokazuje odgovarajuću brigu za održivi razvoj koji podrazumeva rešavanje problema zagađivanja vazduha, vode i zemljišta, naučna saradnica beogradskog Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Dragana Đorđević ocenjuje da vlast zanima samo ekonomski rast.
– Na primer, pored kompleksa „Beograd na vodi“ aktivna su tri velika kanalizaciona izliva fekalija i ne radi se ništa da se to sanira. To njima ne smeta da grade velelepne kule. Mislim da u politici nema ni spremnosti ni znanja, i to je veliki problem. Rekla bih da je stranim investitorima dozvoljeno da ne brinu o životnoj sredini, a da su oni pre investiranja jako dobro proučili našu zakonsku regulativu i uočili gde postoji prostor da neometano deluju ne brinući o prirodnoj okolini – ukazala je Đorđević u izjavi za portal UGS Nezavisnost.
Ona je navela da napredne zemlje uveliko koriste obnovljive izvore energije dok se u Srbiji još dominatno koristi ugalj – više od 70 odsto struje dobijamo iz lignita. Čak 32 miliona tona lignita godišnje sagori u šest srpskih termoelektrana koje u tom procesu godišnje emituju oko šest miliona tona pepela, što je jedan od ključnih problema zagađenja vazduha u Srbiji. Pored toga što je i ekonomski sporan jer je niskokalorične moći, lignit je opasan za ljude i prirodu jer u sebi sadrži neke veoma toksične supstance kao što su arsen i živa. Mnogo tih štetnih materija ostaje u pepelu ili iz ložišta elektrana izlazi kroz gas, a ne postoje filteri koji bi mogli da ih zadrže, objašnjava Đorđević.
Jasno je, napominju stručnjaci, da Srbija ne može za par godina da proizvodnju struje od uglja zameni „zelenom energijom“, ali je potpuno nejasno zašto se već nije započelo sa ozbiljnim programima eksploatacije solarne energije, biomase, termalnih izvora… Tehnologije za korišćenje obnovljivih i neškodljivih izvora energije su sve jeftinije i efikasnije. Primera radi, solarne elektrane su u ekspanziji čak i u skandinavskim zemljama, koje imaju daleko manji broj sunčanih dana u toku godine od Srbije. Ovde se, međutim, i dalje razmišlja o obnavljanju pa čak i proširenju energetske eksploatacije lignita.
I dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić smatra da je država najveći krivac za pogrešan način upravljanja resursima i nemar domačih i stranih investitora koji dovodi do sve većeg zagađenja vazduha, vode i zemljišta, rastuće gubitke zelenih površina i sve ugroženije zdravlje stanovništva. Profesor podseća na čuvenu misao jednog od inicijatora ujedinjavanja Evrope sociologa i futuriste Deni de Ružmona da građanska odgovornost počinje od poštovanja šuma. S tom metaforom brige o životnoj sredini i razvoju članica EU, međutim, ne ide „pod ruku“ to što te zemlje ono što ne dopuštaju u svojim granicama, dozvoljavaju svojim kompanijama na nekim drugim prostorima, kao što je i Srbija.
– U aprilu 2019. godine Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC), globalna organizacija koja okuplja najveće naučne autoritete za pitanja biodivirziteta, objavio je izveštaj koji je rezultat rada približno 500 naučnika iz svih delova sveta. Najsažetije, taj izveštaj ukazuje da je oko 75 odsto kopnenih ekosistema značajno izmenjeno, da je 66 odsto klasičnih ekosistema ugroženo i da je ugrožen opstanak gotovo milion vrsta životinja i biljaka na planeti. To pokazuje da čovečanstvo jednim potpuno pogrešnim konceptom rasta i razvoja sve više opterećuje prirodne resurse, ugrožava i uništava ekosisteme a rastuća ljudska populacija sa aktuelnih sedam milijardi stanovnika ima sve veće prohteve. UN su zbog toga proklamovale 17 ciljeva održivog razvoja koji nažalost u većem delu sveta postoje samo u domenu želja – ocenio je Ratko Ristić.
Ipak, ohrabruje činjenica da je u svetu aktivno nekoliko veoma ambicioznih i uspešnih globalnih inicijativa očuvanja prirode i zaštite životne sredine koje potvrđuju da je održivi razvoj ne samo potreban već i moguć.
– Jedna je najpoznatijih je Bonski izazov kojim je predviđeno da se do 2030. godine zasadi 350 miliona hektara degradiranog i ogoljenog zemljišta. Da su takvi planovi mogući i u siromašnim zemljama pokazala je Etiopija u kojoj je u jednom danu zasađeno 200 miliona sadnica. U Filipinima je običaj da svi koji završavaju osnovnu i srednju školu i fakultet imaju obavezu da zasade najmanje 10 sadnica što na godišnjem nivou znači prirast od 175 miliona stabala. Na Afričkom kontinentu u toku je projekat pod nazivom „Veliki zeleni zid“ kojim je predviđeno da se na južnoj granici Sahare ljudi posadi drveće i tako načini zeleni pojas dug 7.000 kilometara. Kinezi su humanizovali pustinju Gobi koju dele sa Mongolijom, tako što su pošumili i ozelenili prostor, izgradili veštačka jezera, obnovili diverzitet i ekosistem – naveo je profesor Ristić.
Višegodišnja izgradnja mini hidroelektrana je takođe neracionalan, za životnu sredinu opasan projekat koji je sporan i iz ugla koncepta održivog razvoja. Profesor Ristić ukazuje da je čak i Svetska banka, koja je do pre 15 godina vrlo izdašno finansirala takve projekte, izdala uputstva koja kažu da treba izbegavati gradnju u zonama velike biološke raznovrsnosti, koja podrazumeva fizičko izmeštanje stanovništva i poremećaj tradicionalnih ekonomskih aktivnosti. To međutim nije zasmetalo poslovnim bankama da kreditiraju investitore koji bezobzirno grade mini elektrane na brdsko-planinskim vodotokovima devastirajući prirodu i ugrožavajući opstanak lokalnog stanovništva. Ristić smatra da je tome pogodovala i korumpirana državna administracija volšebno “omekšavajući” propise o uslovima i kriterijumima kako bi olakšala izgradnju mini elektrana i omogućila je čak i u zonama drugog stepena zaštite prirode. Presedan je što je Ministarstvo energetike i zaštite životne sredine objavilo vodič za izgradnju tih elektrana kako bi investitorima pomoglo da što lakše i brže prođu kroz ionako relativizovane i formalizovane procedure.
Do danas je širom Srbije izgrađeno oko 120 mini hidroelektrana a sve je jači pritisak javnosti da se ceo taj “biznis” potpuno obustavi. Protiv izgradnje mini hidroelektrana javno su glas digli stručnjaci sa univerzitete u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Srpska akademija nauka, naučni instituti i stručna javnost… A pre svih, usprotivili su se žitelji sela i gradova čiji su vodotokovi mete gramzivih investitora. Iz dana u dan jača otpor i zahtev da se izgradnja obustavi. Kao što je, napominje profesor Ristić, to već urađeno u Kini, Indiji i nekim drugim zemljama koje su ustanovile da je doprinos mini elektrana energetskim potencijalima minoran a da, s druge strane, one predstavljaju realnu i ozbiljnu pretnju prirodi i čoveku.
Profesor je postavio pitanje: Ako je proizvodnja struje u mini hidroelektranama tako unosan biznis zašto onda država ne gradi sama već taj posao ustupa privatnim investitorima? Tim pre što kada bi gradila sama država ne bi morala da izdvaja desetine miliona evra za subvencionisanje tako proizvedene energije. Preciznije, građani ne bi morali da plaćaju tu razliku u ceni kroz taksu za tzv „zelenu energiju“. To je do kraja prošle godine iznosilo 0,093 dinara po potrošenom kilovat času da bi onda volšebno 16. decembra taj deo računa porastao na 0,437 dinara. Taj skok za 470 procenata režirala je država ne pitajući građana ama baš ništa!!! Pa ni to, da li uopšte žele takvu zelenu energiju i mini hidroelektrane? Sama je država, tačnije vlast, donela i odluku da vlasnicima mini hidroelektrana EPS plaća povlašćenu cenu od 10,6 do 13,9 evro centi po kilovat času proizvedene i isporučene struje što je dva ipo do tri puta skuplje od struje proizvedene u državnoj elektroindustiji!!!
Slobodan Milutinović, profesor Fakulteta zaštite na radu u Nišu, slikovito je opisao šta nije održivi razvoj navodeći duvansku industriju koja zapošljava ogroman broj ljudi od njiva, preko fabrika do trgovine, ali je zdravstveno veoma sporna.
– Dobrobit na radnom mestu je poslednjih godina u žiži svetske stručne javnosti koja se bavi bezbednosnim rizicima na radu, zaštitom zdravlja radnika i zaštitom životne sredine. Time je obuhvaćen i spoljni krug faktora i rizika čime se integrišu svi uslovi koji utiču na dobrobit radnika, a koji su ključni i za život i dobrobit zajednice – objasnio je Milutinović.
On je naglasio da se u objašnjenju održivog razvoja polazi se od upravljanja resursima na način da se proizvodne mogućnosti ostavljaju i za buduće generacije. To, naravno, podrazumeva i upravljanje resursima koje osigurava zdrav ekosistem, što dalje znači da nemamo pravo da zbog profita nekontrolisano ugrožavamo prirodnu sredinu. Temelj održivog razvoja je dobro upravljanje, a ono zavisi od države, kao i od poslovnog sektora i civilnog dela društva. Jer, kako je napomenuo Milutinović, održivi razvoj se nalazi u preseku ekonomije i zaštite životne sredine.
Milutinović je rekao i da srpski regulatorni okvir još nije usklađen sa savremenim konceptom održivog razvoja koji uključuje smanjivanje i eleiminisanje bezbednosnih i zdravstvenih rizika na radnom mestu, kao i sprečavanje ugrožavanja životne sredine.
Međutim, da sama regulativa ne rešava problem pokazuju „ekološki incidenti“ širom sveta. Milutinović je predstavio takav slučaj koji se dogodio multinacionalnoj kompaniji „Vale“, jednoj od vodećih rudarskih kompanija u svetu koja posluje u više od 30 zemalja na svim kontinentima. Kompanija je u svojim strateškim poslovnim dokumentima gotovo savršeno definisala poslovanje u jednom integralnom konceptu brige za radno mesto, uticaju na lokalne zajednice i zaštitu prirode. Ipak, 25. januara 2019. godine došlo je do pucanja brane na odlagalištu jalovine velikog rudarskog kompleksa Corrego do Feijao u Brazilu. Milioni kubika jalovine koja je sadržala visokotoksične metale slili su se u malu rečicu a zatim i u veću reku koja snabdeva vodom trećinu stanovništva velike brazilske države Mineiros. Lavina je zatekla radnike na ručku što je usmrtilo 270 ljudi.
Dakle, zaključio je Milutinović, možemo imati savršene dokumente i politike ali to ne znači da ćemo imati održivi razvoj, zaštitu životne sredine, zaštitu zdravlja i bezbednost na radu. Tek kada takve politike ugradimo u nacionalno zakonodavstvo i zasnujemo ih na odgovornosti upravljanja imaćemo i uspešnu praksu.
