18.10.2021. Kategorija: Intervju Izvior: UGS Nezavisnost Foto: N1, Medija centar
U Srbiji, troškovi ishrane tročlane porodice u porodičnom budžetu učestvuju sa 35-40 odsto, dok u zapadnim zemljama to učešće iznosi 5-15 odsto, izjavio je povodom najnovijih poskupljenja hrane agroekonomista Milan Prostran u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Cene svežeg mesa u septembru su skočile za 15-30 odsto u odnosu na septembar prošle godine. Povrće je poskupelo za 36 odsto, jaja za 20 odsto, a jestivo ulje za preko 50 odsto. Poskupljenja prehrambenih namirnica traju već nekoliko meseci, a ekonomisti tvrde da će rast cena potrajati najmanje do leta sledeće godine.
Istovremeno, Narodna banka Srbije je saopštila da je inflacija u septembru iznosila svega 5,7 odsto.
Hrana i energenti u potrošačkoj korpi učestvuju sa preko 55 odsto, što ukazuje da će u narednom periodu doći do značajnog pada ionako niskog životnog standarda građana.
Prema podacima Svetske banke, Srbija je među zemljama sa najnižim bruto društvenim proizvodom po glavi stanovnika u Evropi (7.200 dolara), tako da će očekivani rast cena hrane i energenata osetno pogoditi veći deo stanovništva.
Kilogram junetine je već preko 1.000 dinara, svinjetina skoro 700, piletina 600, kilogram šećera 85 dinara, a litar jestivog ulja 220 dinara. Litar dizel-goriva preko 170 dinara, a cena struje za privredu je udvostručena – 9.81 dinar po kilovatu.
Agroekonomista i ekspert za poljoprivredu Milan Prostran, kaže u intervjuu za naš portal da će cene hrane rasti sve dok budu rasle cene goriva.
Po njegovim rečima, cene hrane u Srbiji rastu i zbog toga što je desetkovan stočni fond i zato što su izdvajanja države za razvoj poljoprivrednog sektora minimalna.
Kako ocenjujete to što poslednjih nekoliko meseci, gotovo iz dana u dan, rastu cene prehrambenih namirnica?
– Porasle su cene svih žitarica, a naročito je skočila cena kukuruza čak na 27 dinara po kilogramu, što direktno utiče na cenu mesa ili jestivog ulja. U poslednjih mesec dana naglo je skočila i cena pšenice i sada iznosi 30 dinara po kilogramu, s tendencijom daljeg rasta.
Šta je još, osim cena žitarica, uticalo na rast cena hrane?
– Pandemija koronavirusa je izazvala ozbiljne poremećaje na tržištu, pre svega kada je u pitanju kretanje roba. Mislim da su bogate zapadne zemlje počele da koče kretanje roba, plašeći se nekih još većih poremećaja zbog pandemije kovida-19, što takođe utiče ne kretanje cena hrane.
Da li je jedan od razloga za rast cena hrane i to što u Srbiji poljoprivredna proizvodnja nije dovojno subvencionisana?
– Naravno da jeste. Već duže vreme ukazujem koliko bi taj podsticaj za poljiprivrednike trebalo da iznosi. Zapravo, učešće agrarnog budžeta u budžetu Republike Srbije trebalo bi da bude u korelaciji s učešćem poljoprivrede u stvaranju Bruto društvenog proizvoda (BDP) zemlje. Dakle, prema zvaničnim statističkim podacima poljoprivreda danas u BDP-u Srbije učestvuje sa nešto više od 10 odsto, dok agrarni budžet u republičkom budžetu učestvuje sa svega pet odsto, odnosno 400 miliona evra. Kada bi ovaj princip bio ispoštovan mi bismo svake godine za poljoprivredu izdvajali oko milijardu evra i taj novac bi bio značajan podsticaj za poljoprivrednike.
Nažalost, mnogi poznati ekonomisti, a ne samo političari, govore da poljoprivreda nije naša razvojna šansa. Mi poljoprivredu ponižavamo, a nje se setimo samo kada nam je teško. Sa ovako malim podsticajima nikada nećemo stati na „zelenu granu“ kada je u pitanju konkurentnost poljoprivrede Srbije i konkurentnost naših farmera gde dominira mali posed. Čak u 80 odsto slučajeva poljoprivredna gazdinstva imaju svega do pet hektara zemlje.
Kakav je odnos u Evropskoj uniji prema poljoprivredi?
– Ukupan budžet Evropske unije je 1.161 milijarda evra, a za poljprivredu se izdvaja 385 milijardi evra. Dakle, jedna trećina budžeta EU usmerava se za razvoj poljorivrede.
Kako naši poljoprivrednici reaguju kada čuju da je, na primer, za fabriku čokolade stranom investitoru iz budžeta dato 120.000 evra subvencija po radnom mestu i zemljište vredno dva miliona evra?
– Na temu privlačenja stranih investitora svakako ima mnogo kritike. U mom Vršcu fabrika čokolade je osnovana pre više od 100 godina. Poljoprivreda je najvitalniji i najrealniji sektor koji obezbeđuje sigurnost života i država mora da joj posveti mnogo više pažnje. Kad ostanete bez hrane morate sve rezerve, i devizne i zlatne, da dajete za nabavku hrane, što se u istoriji naše države nekoliko puta desilo. Kad nema subvencija za domaće poljoprivrednike onda je dobro što je došlo do poskupljenja osnovnih sirovina, pre svega žitarica, kako bi se taj sektor bar na godinu dana oporavio.
Kako ocenjujete to što su strani investitori u znatno povlašćenijem položaju od domaćih proizvođača hrane, kada je u pitanju subvencionisanje proizvodnje?
– To je tužna priča, i to pitanje bi trebalo da raspravi onaj ko je ušao u tu priču bez dugoročnog angažmana.
Iako je Srbija zemlja sa skoro najnižim BDP po glavi stanovnika, cene hrane su na nivou bogatih evropskih država. Kako to objasniti?
– Kod nas, troškovi ishrane tročlane porodice učestvuju sa 35-40 odsto u budžetu. U zemljama razvijenog zapada to učešće u porodičnom budžetu iznosi 5-15 odsto. Visoke cene hrane naročito pogađaju siromašne građane. Danas u skoro svakom gradu u Srbiji postoje narodne kuhinje u kojima se hrani veliki broj građana. Mi imamo sirotinjsku potrošačku logiku koju trpimo i koja postoji već dugi niz godina. Inflacija je sve veća i država bi u ovoj situciji morala da intervencijom iz Robnih rezervi amortizuje cene ulja i mesa. Ovaj cenovni udar će trajati sve do sledeće jeseni.
Da li vi to očekujete dalji rast cena prehrambenih namirnica?
– Da. Cene hrane će sigurno i dalje rasti, pogotovo kad se zna da je projektovan i rast cena goriva. Očekuje se da će tek na proleće doći do smirivanja cena nafte i gasa. Tako da će cene hrane rasti najmanje do kraja perioda rasta cena goriva. Ako se ovako nastavi cene hrane će rasti do jeseni sledeće godine. Smirivanje cena hrane može da se dogodi ako kvalitetno i na velikim površinama obavimo jesenju setvu, na najmanje milion hektara pod pšenicom i ostalim žitaricama. Međutim, ovaj rast cena je svetski trend i on možda u Srbiji neće biti tako galopirajući jer je veći deo stanovništva siromašan i neće moći da kupuje skupu hranu.
Kako će se rast cena hrane odraziti na ionako nizak standard stanovništva?
– S obzirom da je učešće troškova hrane u budžetu tročlane porodice oko 40 odsto, ovaj rast cena hrane će ozbiljno ugroziti standard građana. Hrana je osnov života. Svako povećanje cena hrane utiče na smanjenje obima potrošnje i smanjenje kvaliteta potrošnje hrane. Narod će biti primoran da kupuje jeftinije vrste mesa i manju količinu kvalitetnije hrane.
U kakvom je stanju stočni fond Srbije, u odnosu na period od pre deset ili dvadeset godina?
– Stočarstvo je u velikoj krizi još od početka devedesetih godina prošlog veka, kada su tadašnjoj SR Jugoslaviji uvedene sankcije. Kada nam je zabranjen izvoz mesa, koji je vukao razvoj stočarstva, došlo je do drastičnog pada broja grla u stočnom fondu. Sa dva miliona goveda danas smo spali na ispod 800.000 grla, a sa 4,5 miliona svinja na 2,9 miliona. Smanjen je čak i broj živine, a povećan je samo broj koza. Subvencije koje je davala država kao i izvozni aranžmani nisu urodili plodom. Obećanja da ćemo izvoziti velike količine mesa u Kinu i Tursku nisu se obistinile.
Kakvi su rezultati u spoljno-trgovinskoj razmeni kada je u pitanju stočarstvo?
– Svakako da u stočarstvu imamo negativan spoljno-trgovinski bilans, jer smo se poslednjih godina pojavili kao veliki uvoznici pre svega svinjskog mesa. Uvozimo čak i do 50.000 tona svinjetine. Mislim da bi se i Miloš Obrenović okretao u grobu kada bi znao koliko uvozimo svinjskog mesa. U Miloševo vreme Srbija je bila veliki izvoznik i živih svinja i prerađevina od svinjskog mesa. Danas Srbija uvozi hranu u vrednosti od preko dve milijarde dolara, a kada je u pitanju izvoz, mogli bi da proizvedemo i izvezemo hrane u vrednosti od 5-6 milijardi dolara. Mi izvozimo hrane za četri milijarde dolara, ali probem je što nam uvoz brže raste od izvoza.
Kolike su potrebe za mesom u Srbiji?
– Nekada smo trošili 65 kilograma mesa po glavi stanovnika, a danas svega 52 kilograma, što je znatno manje od proseka u Evropskoj uniji.
Zbog čega se malim proizvođačima ne isplati bavljenje stočarstvom?
– Pre svega zato što nemaju sigurne i dugoročne ugovore s klaničnom industrijom. Mi smo zemlja poznata po kukuruzu i svinjama. Kažu, kad kukuruzu raste cena trebalo bi pobeći od stočarstva. Mali proizvođači i farmeri, kojih je 78 odsto od ukupnog broja poljioprivrednika, morali bi da osnuju savremene zadruge, koja su pravna lica i koja bi imala dobar menadžment, jer preko udruženja ne mogu da ostvare svoj dugoročan razvojni i poslovni cilj.
Da li domaćoj poljoprivredi, u sadašnjim uslovima, zaista preti krah, kako to najavljuju pojedini agroekonomisti?
– Nema sumnje da mnogim poljoprivrednicima preti bankrot. Oni ne bi smeli da ulaze u bilo kakve kreditne aranžmane koji bi im eventualno obezbedili razvoj, jer bi to za njih bila omča oko vrata. Jedini spas je u zadrugama sa dobrim menadžerima i uz značajniju pomoć države.
Šta bi država trebalo da uradi kako većina poljoprivrednika ne bi doživela bankrot?
– Država se ne sme kurtalisati ovog sektora, ne može da digne ruke i da poljoprivrednike ostavi na potpuni uticaj tržišta. Država treba da se ugleda na zelenu strategiju Evropske unije i da vidi kakav će u narednih šest godina biti odnos prema farmerima. Ako pogledamo i Rusiju, videćemo da je ta zemlja poslednjih godina napravila pravi bum u razvoju poljoprovrede samo zato što je shvatila da država mora da uloži ogromna sredstva da sačuva poljoprivrednu proizvodnju. Danas je Rusija najveći proizvođač i izvoznik pšenice, voća, povrća… Srbija mora da agrarni budžet udvostruči i mnogo ozbiljnije da se bavi razvojem poljoprivrednog sektora.
Velimir Perović
