- oktobar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Filmitv.rs, Stefan Arsenijević, N1
Neprestano nas bombarduju porukama koje u nama bude mržnju, a kad smo u takvom emotivnom stanju ne razmišljamo razumno i kritički, već smo podložni manipulaciji. Ipak, duboko verujem da svako od nas, kad se slegnu buka i bes, zna da razlikuje dobro i loše, izjavio je filmski reditelj Stefan Arsenijević za portal UGS Nezavisnost.
Glavna nagrada, Gran pri Kristalni globus za najbolji film 55. Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima, održanog od 20. do 28. avgusta 2021, pripala je filmu Strahinja Banović reditelja Stefana Arsenijevića. To ostvarenje osvojilo je i nagrade u još dve važne kategorije – Ibrahim Koma je dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu Strahinje, a Jeleni Stanković dodeljeno je Specijalno priznanje za direktorku fotografije. Osim ove tri, Strahinji Banoviću pripala je i Nagrada Ekumenskog žirija i žirija mreže Evropskih prikazivača Europa Cinemas Label, što ga čini najuspešnijim ostvarenjem prestižnog Festivala u Karlovim Varima.
Srpski filmski reditelj, scenarista i univerzitetski profesor, Stefan Arsenijević (Beograd, 1977), radio je kao novinar i studirao filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je danas vanredni profesor. Radio je kao urednik filmskog programa Kulturnog centra Beograda. Za kratke filmove dobio je više od 30 nagrada, uključujući dve Zlatne plakete Beograd, Zlatnog medveda u Berlinu, nagradu Evropske filmske akademije, kao i nominaciju za Oskara za film (A)torzija. Filmom Ljubav i drugi zločini Arsenijević je 2008. osvojio nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Sofiji.
Strahinja Banović je posle 20 godina bio prvi srpski film koji se našao u Glavnom takmičarskom program Festivala u Karlovim Varima, i prvi je posle 55 godina osvojio glavnu nagradu. Sa Arsenijevićem smo razgovarali povodom tog velikog uspeha za njega lično i srpsku kinematografiju. Reditelj je za portal Nezavisnost.org govorio i o mogućnosti organizovanja filmskih radnika u Srbiji, koprodukcijama, zajedničkom kulturnom prostoru…
Film “Strahinja Banović” moderna je adaptacija čuvene narodne epske pesme smeštena u kontekst savremene izbegličke krize. Da li je “praštanje umesto osvete”, što je glavni motiv pesme, bila inicijalna kapisla da krenete u taj projekat?
– Apsolutno. Toliko je filmova o osveti. Zaista, postalo je opšte mesto u filmskom narativu. Činilo mi se da je vreme da malo promenimo narativ. Pogotovo u ovim čudnim vremenima kada su ljudi i lokalno i globalno tako oštro podeljeni. Podele su oko svega: nacionalne, verske, ideološke, političke, sportske, vakserske… Svuda se ljudi šanče u neke rovove. Tokom 1990-ih smo na svom primeru videli kuda to vodi. Činilo mi se u tom smislu važno da akcenat bacim na jedan pozitivan primer, na važan deo naše narodne tradicije, naše kulturne baštine, na pesmu koja je još u “mračnom srednjem veku” govorila da je junački oprostiti. Oprostiti nije lako, to podrazumeva empatiju i razumevanje prema drugom, sve ono što nam u ovom modernom svetu nedostaje. I ljubav, koja je iznad svega. “Pomalo je takijeh junaka ka’ što beše Strahinjiću Bane“. Ali možemo da pokušamo da u sebi pronađemo bar malo tog Strahinju. Da pokušamo da budemo najbolja verzija sebe.
Živimo li mi danas, naročito u Srbiji, potpuno obrnutu varijantu “osvete umesto praštanja?
– Žudimo svakog dana za osvetom. I to je forsirano u medijima. Jer mržnja, povišene emocije, to je ono preko čega se vrši prodaja danas. Prodaju se klikovi na internetu, prodaju se novine. Pogledajte samo naslove, oni su sračunati da u vama izazovu bes, najniže emocije koje će vas zaslepiti, suziti vam svest. Mi smo neprestano bombardovani porukama koje u nama bude osećaj mržnje. Jer kad smo u takvom povišenom emotivnom stanju ne možemo da razmišljamo razumno i kritički. A onda smo lako podložni manipulaciji i mogu da nam prodaju bilo šta.
Za “ispravan” tretman takve plemenitosti potrebna je i društvena klima koja bi favorizovala takav odnos prema okruženju. Srbija se time baš i ne može pohvaliti. Gde vidite moguće pravce za menjanje ljudi. Je li to uređena država?
– Uređena država polako postaje utopija u poplavi populizma. I baš zato se moramo boriti i izboriti za nju. Na žalost, teško je izboriti se uz tako jaku medijsku propagandu. Da znam kako je to moguće, bavio bih se politikom. Ali duboko verujem da svako od nas, kad se slegne buka i bes, kad bi mediji makar na trenutak prestali da melju, zna da prepozna dobro od lošeg. I teži da bude plemenit.
Trenutni odnos vlasti nije baš naklonjen takvim konstrukcijama. Vidite li vi neku “svetlost u tunelu” i odakle bi ona poticala?
– Na verujem više u spoljna rešenja. Ne verujem u svetlost na kraju tunela. Verujem u svetlost u nama.
Preispitivanja društvenih konvencija pominjali ste kao bitan element u svojim intervjuima. Kako to konkretizujete u filmu?
– U pesmi je preispitivanje konvencija jako prisutno. Jug Bogdan se odriče svoje ćerke, Strahinjine žene, zato što je zanoćila van kuće. Ubeđuje Strahinju da se ne treba boriti za bludnicu. Ali Strahinja je spreman da ide protiv tradicionalnog načina mišljenja, jer je srčan i misli svojom glavom.
U našem filmu ove društvene konvencije su sa srednjevekovnog običajnog prava prebačene na međunarodno migrantsko pravo. Intimna drama indivualnog junaka stoji nasuprot političko-birokratskom sistemu. Naš Strahinja je na korak do ostvarivanja životnog sna i zna da, ako tada napusti zemlju, gubi sve što je stekao. Ali ipak kreće u potragu za ženom koju voli. Treba hrabrosti da se sledi unutrašnji moralni kompas, uprkos društvenim konvencijama.
Možemo li tu tražiti i mogući odgovor na ksenofobne reakcije tipa – šta ako ljudi od kojih strahujemo zamene srpske nacionalne junake?
– Naravno da će desničari prigovarati, ali mene ne interesuju oni, interesuju me obični ljudi. Mislim da je važno našu kulturnu baštinu stalno sagledavati u savremenom svetlu, kako bi ostala živa i aktuelna.
Koliko je „filmadžijama“ – scenaristima i rediteljima, naročito, inspirativna naša socijalna zbilja, recimo sve gori položaj zaposlenih, njihova pravna i ekonomska nesigurnost?
– Na žalost, što nam je život gori, to je inspirativnije za film. Poslednjih godina bilo je više veoma uspešnih filmova koji su tretirali savremenu situaciju.
Esnafska udruženja u Srbiji, osim o statusu umetnika, pomalo brinu i o njihovom socijalnom stanju. Da li je to dovoljno?
– Nikada nije dovoljno, ali poslednjih godina su nastala brojna esnafska uruženja filmadžija – reditelja, dokumentarista, producenata, snimatelja, itd. I ona sve više jačaju, što je jako ohrabrujuće.
Može li se, u tom kontekstu, u Srbiji formirati neka vrsta “Directors Guild” organizacije koja je u SAD mnogo više angažovana i po pitanju statusa i po pitanju novčanih nadoknada, pa dakle i socijalnog statusa svojih članova?
– U to imam uvid i zaista poslednjih godina smo nekako stisli redove, stali zajedno u jedan front koji pokušava da na najbolji način odbrani naša prava. Umetnost često podrazumeva i velike sujete, pa ipak i neki koji se inače ne podnose su stali zajedno. Ako mi možemo, verujem, mogu i druge profesije.
Šta za vas znači angažovani film?
– Film koji se bavi aktuelnim, gorućim društvenim problemima. Naravno, postoje razlike u tome kako pristupate temi. Ponekad mi angažovani filmovi liče na propagandu. Čini mi se jako važnim da, ako se bavite angažovanim filmom, nađete pravu meru. Ono što je pak velika moć filma je mogućnost lake identifikacije gledalaca sa junacima. Na taj način film može lako i prirodno da nam približi važne društvene teme.
Mi smo sa našim filmom namerno odlučili da glavni problemi junaka nemaju veze sa migrantskim životom. Oni su mnogo intimniji, ličniji i mogli bi da se dese bilo kome od nas. To što se sve dešava u kontekstu migrantske krize samo pojačava i čini uzbudljivijom priču. Ali nama je bilo jako važno da junaci nisu svedeni samo na identitet izbeglice, identitet žrtve. Na taj način likovi su zadržali kompleksnost, dostojanstvo, a najšira publika, čini mi se, lako može da se prepozna u njima. Provesti sat i po u filmu i identifikovati se sa glavnim junacima koji su migranti je, za mene sasvim dovoljno angažovanosti za film.
Spadate u red međunarodno nagrađivanijih filmskih reditelja iako iza sebe imate tek dva dugometražna igrana ostvarenja. Kako gledate na te nagrade? Jesu li vam olakšale posao kojim se bavite ili…?
– Zapravo je sve počelo sa kratkim filmom (A)torzija za koji sam dobio Zlatnog medveda u Berlinu, nagradu Evropske filmske akademije, a potom i nominaciju za Oskara. Tako veliki uspeh na samom početku karijere, a to je bio moj prvi profesionalni film, me je obeležio. Koliko mi je otvorio širom vrata, istovremeno je nerealistično digao očekivanja. Uspeh je mač sa dve oštrice. Trebalo mi je neko vreme da se na svoj način izborim sa uspehom.
Odnos Srbije prema kulturi uopšte ne pomaže u razvoju kreativnih mogućnosti ovdašnjih autora, pa su često poznatiji u nsvetu nego u svojoj zemlji. Kada bi ste, hipotetički, postali ministar kulture, koji bi bili vaši prvi koraci?
– Jednom sam bio na nekom panelu sa tadašnjim potpredsednikom vlade koji mi se pravdao i govorio kako ne može više da izdvoji za kulturu, jer ako malo poveća prosvetarima, onda traže lekari, a ako poveća lekarima… I objašnjavao mi je, objašnjavao i onda rekao: šta bi ti uradio? A ja sam rekao: pa ne znam. Da znam bavio bih se politikom. I on se zbunio.
Kod nas je uobičajeno da mislite da sve znate o svemu. Ja se trudim da se ne bavim onim stvarima u koje se ne razumem. Mislim da je to pošteno. Ali znam da prepoznam kada stvari ne funkcionišu. Tada ne mogu da dam rešenja, ali mogu da kažem da nešto nije u redu, da kritikujem. Pa se vi, koji ste se posvetili tome, snađite. Kao što, ako film koji ja režiram ne funkioniše, na meni je da nađem rešenja ili preuzmem odgovornost. Stvari bi funkcionisale bolje ako bi se svako bavio poslom u koji se razume i za to preuzeo punu odgovornost. U tom smislu ni hipotetički ne razmišljam šta bih radio kao ministar kulture.
Koprodukcije su očigledno, bar kad je o Vašem radu reč, gotovo jedini način realizacije filmskih projekata. Kako vi gledate na to, već višegodišnje, pravilo?
– Koprodukcije su gotovo jedini način da snimite film koji nema pretenzije da bude komercijalni hit. Na žalost, sa novcem koji dobijete na konkursu možete da snimite samo niskobudžetni film. A televizije, koje svuda u Evropi ulaze kao prirodni partneri u finansiranje domaćeg filma, kod nas to uopšte ne čine.
Ako želite normalan budžet, onda morate da uđete u koprodukciju sa drugim zemljama. Pošto svaka zemlja štiti svoje interese, to podrazumeva da novac iz stranih zemalja morate da trošite na strane ljude i strane usluge, čija je cena često znatno veća od naših. Koprodukcije zahtevaju puno kombinatorike, strpljenja, pošto se proces finansiranja samim tim razvuče na nekoliko godina. Prinuđeni ste da radite sa kreativnim saradnicima iz drugih zemalja, što može biti i dobro i loše. Ako ne kliknete, ne uspete da se umetnički razumete, onda naravno nije dobro. Ali često je i sjajno iskustvo koje doda neki novi sloj vašem filmu ili vam pomogne da ga sagledate sasvim drugačije i sveže.
Kako vam izgledaju regionalne koprodukcije, jesu li one na tragu “zajedničkog jugoslovenskog prostora”?
– Koprodukcije sa naših ex-yu prostora su prirodne, zbog jezika, zajedničke kulture i istorije, sličnog pogleda na svet i film. Sećam se, kada sam snimao (A)torziju 2002, to je bio jedan od prvih filmskih projekata na kojem su se posle rata ponovo okupile filmadžije iz bivših republika. Bilo je jako emotivno. Danas je to normalno i drago mi je zbog toga. U nekim stvarima smo napredovali.
S obzirom na promene u filmskoj industriji koje su, najpre, izazvale “napad” TV serija na film, a potom i korona-pandemija, gde vidite budućnost filma?
– Veliki sam ljubitelj TV serija. Serije prolaze kroz zlatno doba. Nikada taj žanr nije imao toliko uvažavanja, bio toliko kvalitetan. Holivudske zvezde sa danas utrkuju da budu u serijama. Stvarno je fasninantno koliko su visoko postavljeni standardi. Ali film će uvek imati i taj jedan aspekt koji će ga izdvajati – gledanje u bioskopu. Taj osećaj zajedništva sa mnoštvom neznanaca u zamračenoj sali dok zajedno emotivno proživljavate događaje na ekranu, plačete ili smejete se – to nikad ništa neće moći da zameni ni nadmaši.
Dragan Stošić, urednik u listu Danas
