- novembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Oslobođenje, N1
Umetnici ovde uvek jedva preživljavaju, ako nisu skloni sklanjanju pod skute politike. U društvu koje kulturu ne prepoznaje kao svoje jedino blago ne može se očekivati ni da oni koji je stvaraju imaju vremena da se u borbi za gzistenciju, sudaraju sa birokratijom koja nematerijalnu vrednost vidi kao nepotreban rashod, kaže Gorčin Stojanović za portal Nezavisnost.org.
Gorčin Stojanović (1966) je režirao desetine pozorišnih, televizijskih i filmskih dela. Najveću pažnju privukli su njegovi igrani filmovi Ubistvo s predumišljajem i Stršljen, tv serije Lisice i Dug moru, pozorišna ostvarenja Don Žuan, Gospođica, Elektra, Pepeljuga, Semper idem (Sterijina nagrada 2020.)…
Bio je direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2001. do 2002. kada je postao umetnički direktor te veoma značajne kulturne institucije.
Poznat je i kao kolumnista dnevnih i nedeljnih novina, ali i kao analitičar i komentator političkih, kulturnih i sportskih dešavanja.
Gorčin Stojanović za portal Nezavisnost.org govori o “pobedničkom, trijumfalnom i trijumfalističkom nacionalizmu”, procesu raspadanja zajedničke države, pojavnim oblicima primitivizma, “padu ideje Republike”, krahu demokratije u Srbiji, socijalnom položaju umetnika…
Gde danas locirate Srbiju na mapi Evrope, a posebno regiona? Da li je država u kojoj živimo kabadahija od koga zazire pristojan svet, svojevrsni prikriveni izvor nestabilnosti kod suseda?
– Srbija je gde je oduvek i bila, i tu i tamo, ni tu, ni tamo. To će reći: na Balkanu onoliko koliko joj odgovara, u Evropi samo onoliko koliko njena uprava misli da je potrebno, a mi, njeni stanovnici, onoliko koliko mislimo da tamo možemo biti. Drugim rečima: i nadalje u himeri, tlapnji, iluziji, utopiji, što bi rekao Tin u “Odlasku” – u slutnji, u čežnji. Srbija je nigde i svugde, takoreći – Nigdina sama. Te smo i mi, zajedno s njom, što bi, pak, rekao Lenon – Nowhere Men, Ljudi niotkud.
Ne govorim ili još ne govorim o politici. Govorim o maloj plačevnoj dolini koja je tek malo veći vilajet od okolnih, sebi sličnih. Kabadahijsko ponašanje je kao i svako silništvo – oblik
kukavičluka. Čim se podvikne, siledžija – nekad se govorilo “silos” – ustukne. Tako i Srbija, tačnije – tako njena aktuelna uprava. Kao i prethodne, doduše.
I konačno, politički rečeno: Srbija nije dovoljno samostalna, nezavisna i inokosna da bi mogla biti pravi kabadahija. Kao takva, povišene retorike, a snižene borbene moći, ona je taman onoliko pretnja susedima koliko susedima odgovara da im slabaška zemlja bude pretnjom.
Prema brojnim događajima i verbalnim incidentima, prema upornoj podršci, pre svega, Miloradu Dodiku, uprkos njegovim zapaljivim izjavama, kao da nisu presahle hegemonističke ambicije Srbije?
Taman koliko je deo Bosne i Hercegovine koji se zove Srpskom, a valjda i republikom, inokosan i neovisan, toliko je to i Srbija. Kao što će Rus uvek želeti da izađe na toplo more i kao što će Amerikanac uvek činiti sve da mu to ne omogući, tako će i Srbija snatriti o mestima “gde cveta limun žut”. Kad ovde kažem Srbija, rekao sam – njeni političari. Pošto je ideja Republike u Srbiji suspendovana, ne mogu reći da je to opštenarodna projekcija želje. Ali, ne mogu reći ni suprotno.
U tom kontekstu, da li je reč o neporaženom, štaviše nepobedivom nacionalizmu? Može li se nekako dopreti do ostataka zdravog razume kod milionske armije ljudi koja nedvosmisleno živi paralelnu, mitološku realnost koju režim kreira i podstiče?
– Neporaženom? Hoćete da kažete – pobedničkom, trijumfalnom i trijumfalističkom nacionalizmu. Nacionalizam je pobedio. Poraženi smo mi koji smo s nacionalizmom imali problema, da to kažem eufemistički. I ne samo u Srbiji, samo što to nije nikakva uteha.
Kao što rekoh – kad se jednom suspenduje ideja Republike, potrebno je neko vreme da se ona obnovi, kao što nas uči francuska istorija i povest napoleonskih zavrzlama. U takvoj situaciji, ali i u opštoj informatičkoj i pandemijskoj stvarnosti u kojoj živimo, pod stalnim pritiskom – može doći do nekog oblika katarze, nekog oblika otreženjenja. Jer, suspenzija demokratskog i republikanskog odnosa prema društvenom biću, ne može trajati
večito. Nevolja sa nejakim kneževinama, dakle – uređenjima sa nedostatnim suverenitetom, počiva u tome što one, takve, odgovaraju onima koji ih mogu imati pod paskom, a nisu u stanju same proizvesti dovoljnu količinu demokratske supstance. Tako da – biće nešto, možda i uskoro, samo što je teško zamisliti hoće li to nešto biti emancipacija ili novi udar samouniženja.
Dobro se osećate i uspešno radite na prostoru nekadašnje zajedničke države. Umetnost i kriminal, uz lične prijateljske odnose, ostali su najvitalniji u nasleđu bivše Jugoslavije?
– Kriminal je kosmopolitska stvar, uvek bila. A najvitalniji je prostakluk. Srbi, Hrvati, Bošnjaci oduvek su bili braća po primitivizmu. I to će ostati do kraja sveta. Što znači i ovo – ne postoji “bivša Jugoslavija”, postojala je jedna država koja se tako zvala dva puta. A Jugoslavija kao pojam i te kako postoji, nije se nikad raspala. Da jeste, ne bi se ova goreimenovana braća po prostakluku toliko bavila jedni drugima, mrzeći se – dok slušaju istu “dvojku”. Država bude, pa ne bude. Prostakluk ne umire. Samo se ponekad pritaji. I to što sam se ponekad ponegde mrdnuo, ja ili neko drugi, ne znači ništa. Na čemu sam ja vrlo zahvalan, samo bi mi još nedostajalo da imam i neki značaj, poglavito “regionalni”.
O njenom stvaranju je i drama koju režirate Zagreb – Beograd, via Sarajevo Jelice Zupanc. Na čemu ste temeljili svoju adaptaciju teksta?
– Na prostoj činjenici – neki su momci žudeli za slobodom, a kad su videli kako izgleda, nije im se više dopadala. U kupeu jednog vlaka što se vuče iz Zagreba ka Beogradu, koji mesec po pijanoj novembarskoj noći, kako taj trenutak nastanka zove Krleža, odvija se jedan susret. Ivo i Miloš, jedan lekar i jedna tajanstvena dama, kao i dva lica ili lika iz još nenastalih dela prve dvojice, ogledaju se jedan u drugom – kao ljudi, kao pesnici, kao pisci u nastajanju, kao pobornici jedne ideje, zatočenici jedne utopije, baštinici jedne želje
Komad, prvobitno za televiziju, napisan je u početku raspada druge Jugoslavije. Koja se, rekoh li, nikad nije raspala, ali nikad nije prestala ni da se raspada. Kao što nije nikad prestala ni da nastaje. Jer se njeni akteri – i ovi na sceni, i oni van nje – tragično dobro razumeju, čak i kad se ne razumeju.
Da li je pozorište dalo adekvatan odgovor na to i mora li da ga pruži?
– Pozorište ne daje odgovore, ne daj bože. Pozorište postavlja pitanja. Odgovore daju političari i publicisti. Pozorište je umetnost. Ono vrši “mali rad”, što bi rekli rani komunisti i anarhisti. Samo što taj rad jeste rad na ljudskom duhu, duši, emocijama, intelektu, a nije agitatorski rad. Kad pozorište počne da daje odgovore prestaje da bude umetnost. A kad nije umetnost, ono je nezgrapno: puno je lakše čitati feljtone, drndati društvene mreže ili pabirčiti površne informacije, nego stati pred umetničko delo koje se zove pozorišna predstava i tamo se suočiti sa sopstvenom slikom. Kome je do odgovora, neka ide u bogomolju. Ili na pres-konferenciju.
Srbijansko društvo uporno izbegava da se suoči sa teškim nasleđem ratnih zločina,
mazohistički uživajući u hiperprodukciji heroja koji su, zapravo osuđeni ili neosuđeni zločinci? Kako to doživljavate?
– Svako društvo izbegava da se suoči sa svojim mračnim stranama. Samo što demokratska društva to uzimaju sebi za obavezu. Srbija je kratko i loše živela demokratiju, nešto je zagrebala, ali je nevolja sa našim demokratama što im je demokratija ili penjoar kojim pokrivaju nago telo nacionalizma, ili se, ako jesu istinske demokrate, zaogrću šinjelom nacionalizma, misleći da je to način da dopru “do naroda”. Sa nedemokratama se ne može razgovarati o demokratiji, pa je tako i bespredmetno tumačiti njihove radnje. Tako da sve doživljavam kao posledice tog velikog poraza demokratije. Ili, pak, posledice trijumfa klero-nacionalizma i šovenstva. Kad si poražen, poražen si. Nešto se, kao, džilitaš, naprđuješ, iritiraš umrtvljeno nacional-građanstvo, spasavaš dušu i nadaš se da ti dete neće živeti ovde.
Kao da se susreećemo sa dosad nepoznatim izlivima mržnje prema drugima, drugačijima? Odakle to dolazi?
– Iz dubine ljudskog bića. Samo što je to ponegde zatomljeno, te se javlja u vidu brejvikovskih incidenata, a ponegde, kod nas, recimo, deo je svakodnevice. Tako se ovde vaspitava decu. Deca devedesetih sad su roditelji neke dece. Emancipacija nije uspela, demokratija se nije primila, republika suspendovana, samo primitivizam menja oblik.
Na početku pandemije rekli ste da “neko zarađuje” na zaštiti od virusa. Šta o tome mislite danas, ko je zaradio, a ko izgubio?
– Uvek neko zarađuje na nečem masovnom. Kao u onom glupom filmu sa Tomom Kruzom,
“Koktel”. I tamo se glavni junak loži da zaradi na nečem što je svima svakodnevno potrebno, pa makar to bili i oni plastični vrhovi pertli na cipelama. Kad sam birao vakcinu – a bio sam u prilici da biram, jer sam pre vakcine oboleo, sa sve upalom pluća, srednje teškom, na ivici hospitalizacije, pa sam se vakcinisao u onom času kad je, posle prvog talasa, nastao zastoj – izabarao sam najjeftiniju, onu na kojoj niko ne zarađuje. A zna se koja je to. I zašto je najmanje popularna. U međuvremenu, počeli su da zarađuju antivakseri. Njihova je vidljivost veća, mediji perpetuiraju njihova baljezganja, i oni koji ih, kao, osuđuju, jer broj “klikova” je mera stvari. A ne istina. Tako da je svima dobro. Osim mrtvima. Njih se tretira kao one kojima nije prošao tiket.
Reklo bi se da umetnici danas tek preživljavaju. Zašto se i oni tako teško snalaze u srpskoj verziji kapitalizma?
– Umetnici ovde uvek jedva preživljavaju, ako se bave umetnošću i ako nisu skloni sklanjanju pod skute politike. To je ovde tako. Govorim iz pozicije višedecenijskog podstanara, na primer. Dakle – znam šta govorim. Sam sam, međutim, birao, nisam imao iluziju da će biti drugačije, onda kad sam, pre trideset i pet godina, birao čime ću se baviti. Kao i kad sam, tri puta, odlučio da ću šantićevski „ostati ovdje“.
Čini se da uprkos svim svojim teškoćama pisci, slikari, glumci, muzičari… nemaju svest o potrebi da se organizovano, recimo u sindikatu, bore za svoja prava i interese. Kako tumačite to odsustvo potrebe za angažmanom te vrste kod ljudi koji iz dana u dan pokazuju javnosti vlastitu hrabrost i odlučnost?
– Probali smo. I ja sam probavao, batrgao se ponekad po kojekakvim predsedništvima udruženja, sindikatima… U društvu koje kulturu ne prepoznaje kao svoje jedino blago – ima, naime, litijuma, plodne zemlje i građevinskog zemljišta i drugde – ne može se očekivati ni da oni koji je stvaraju imaju vremena da se, svakodnevno angažovani, u borbi za (o)srednju ili bilo kakvu egzistenciju, sudaraju sa visokorazvijenim birokratskim sistemima koji svaku nematerijalnu vrednost vide kao nepotrebnu rashodnu stavku na kojoj se ne može zaraditi ni legalno, ni ilegalno.
Konačno, teško je odoleti i ne pitati novinskog analitičara fudbala o izgledima reprezentacije Srbije i dosadašnjem radu selektora Dragana Stojkovića?
– U časovima kad reprezentacija Srbija ne liči na Srbiju, kad se, dakle, igra odgovorno, precizno, solidarno, uzajamno, promišljeno, disciplinovano, sa svešću o sopstvenom mestu i mogućnostima, kad se igra savremeno, brzo i duhovito – a sve to je krasilo i Stojkovića kao igrača – onda izgleda da postoje šanse. Kad se, a to obično bude početkom drugog poluvremena, igrači umore, kad zacaruje malodušnost, kad počne pojedinačna vađevina, kad teren počne da liči na tribine sa kojih se čuju pogrde kao preteča mržnje ili njeno ospoljenje, onda se i Stojkovićeva ideja lepog i napadačkog fudbala izmetne u svoju suprotnost.
Sreća je da to ne traje dugo, da postoji svest – i to je selektorova zasluga – o napred rečenom, da postoji osećanje srama. Otud nada. Kao i nada da Kristijano Ronaldo neće biti u prilici da u zaustavnom vremenu ili pri kraju rešava utakmicu.
Bojan Tončić
rezultat.
