- novembar 2021. Kategorija: Vesti Izvor: UGS Nezavisnost Foto: UGS Nezavisnost
Sindikati će morati da se bore sa “sedam vrsta izazova”, poput digitalizacije i robotizacije koje će promeniti sam karakter rada i dovesti do toga da ćemo svi biti “upotrebljiva roba, koja se iznajmljuje i plaća na kratko vreme”, rečeno je na Međunarodnoj konferenciji “Tri decenije iza nas i vreme pred nama”
Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost na sindikalnoj sceni su pune tri decenije, ali je na Međunarodnoj konferenciji “Tri decenije iza nas i vreme pred nama”, uz sve poglede u prošlost, predsednik ove sindikalne centrale Zoran Stojiljković više gledao u budućnost i govorio o tome šta sindikati moraju da urade, kako da animiraju ljude i kako da se izbore sa izazovima, kojih je mnogo.
Kako do promena
Stojiljković je konferenciji održanoj 22. novembra u beogradskom Domu omladine u organizaciji UGS Nezavisnost a uz podršku Fondacije “Fridrih Ebert” dao radni naziv “Kako do promene?” rekavši na početku da je cilj alternativna socijalna ekonomska politika koja bi dovela do dostojanstvenog rada.
“Da bi došli do toga, do promene, onda je to nešto što vodi kroz tri alatke, kroz razvijen, robusan socijalni dijalog, kroz koaliciona savezništva sindikata i kroz organizacione strukturne promene koje treba da omoguće da se na adekvatan način prilagodimo ovim radikalnim promenama u okruženju”, istakao je Stojiljković.
Sindikatima je neophodna platforma, koja bi, kako je rekao predsednik UGS Nezavisnost, morala da bude celokupna i zavodljiva. Posle toga ostaje problem mobilizacije, da se ubede ljudi, posle svih proneverenih nada i izneverenih očekivanja, da ima smisla boriti se, da je to ta platforma i da je nose ljudi od integriteta u organizacijama kojima treba verovati.
“Sindikat mora da ima platformu koja sagledava stvarnost, takvu platformu mora činiti vidljivom, mobilizovati ljude oko nje, a ako to nećemo da promišljamo onda smo rešili da potrajemo u svojim mandatima”.
Ako članstvo u sindikatima i građani i građanke najviše šanse daju socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, onda je, prema Stojiljkoviću, problem na drugom mestu.
“To znači da u realnom sektoru nema kolektivnih ugovora, da nemamo adekvatnu pomoć i strategiju u lobiranju, da nismo našli način za republički nastup i da živimo u vreme kada svi beže od protesta i štrajkova jer su videli da se ni sa njima ništa naročito ne može. Šta ostaje onome ko pokaže da je ovako nemoćan”, rekao je Stojiljković i dodao da “bismo lako napustili SES (Socijalno ekonomski savet) da imamo čime da ga zamenimo”.
Presednik Nezavisnosti je naglasio da će sindikati morati da se bore sa “sedam vrsta izazova”, poput digitalizacije i robotizacije koja će promeniti sam karakter rada i dovesti do toga da ćemo svi biti “upotrebljiva roba, koja se iznajmljuje i plaća na kratko vreme”. Osim toga, nove probleme je otvorila pandemija, jer sada imamo “nadzirani kapitalizam, sve je pod kamerama”.
“Živimo u vremenu kada se imperijalna igra moći promenila, naš prostor je prostor velikih geostrateških igara i stvaraju se dodatne podele i strah. Izazov su i demografske i socijalne promene koje će uticati na sve, ali i klimatske promene”, naglasio je predsednik UGS Nezavisnost.
Pandemija je, kako kaže, pokazala da je država spremnija da uđe u rizike, ali država treba, naglasio je, da garantuje investicije u zelenu industriju i visoke tehnologije ali i cirkularnu ekonomiju, jer to neće raditi privatni kapital.
Solidarnost – sindikalni recept
Direktor Fondacije “Fridrih Ebert” Maks Brendle podsetio je na početku sve da Fondacija slavi 25 godina od dolaska u Srbiju, a da je 22 godine od toga uz UGS Nezavisnost.
“UGS je bila jedna od prvih partnerskih organizacija devedesetih i od tada se borimo sa vama za bolje društvo, dostojan rad i jednakost i pravdu. Niko se sam ne može izboriti sa društvenim izazovima, samo zajedno možemo doći do rešenja. Naš recept je solidarnost u društvu i svetu rada a za to su nam potrebni snažni sindikati”, rekao je Brendle i istakao da je neophodna i saradnja između zemalja u regionu, ali i u Evropi.
Ekspert Instituta za ekonomske nauke Boža Drašković kazao je kako često zaboravljamo od čega smo krenuli, da smo bili u jednom sistemu samoupravljanja, koji je imao svoje prednosti i mane, rezultate i nedostatke, te da će vreme pokazati da li je to bio samo eksperiment i da li je imao neke elemente budućnosti.
“Za tri decenije ključna promena je nastala 1989. kada je donet Zakon o preduzećima i kada je data mogućnost da se za 100 maraka osnuje preduzeće. Tada je došlo do formiranja nelojalne konkurencije i prelivanja kapitala, do ključne preraspodele finansijske i ekonomske moći i u tim okolnostima radnici su marginalizovani, a paralelno sa njima i sindikati”, istakao je Drašković.
On je podsetio da se posle 2000. do danas, u ekonomskoj politici Srbije ništa značajno nije promenilo, osim samih aktera i da su sve vlade od tada do danas radile isto što je podrazumevalo lošu zaštitu radnika, temeljenje razvoja na stranim direktnim investicijama, marginalizaciju malih i srednjih preduzeća i poklanjanje prirodnih resursa.
“Ono što nas čeka je slom tržišta nekretnina, snažna ekonomska kriza koja će nastati nakon sravnjavanja računa, visoke stope skrivene i direktne zaduženosti, ulaganja u infrastrukturu će doći na naplatu, a jednog dana će pući kurs i kada pukne doći će do argentinskog scenarija. Nećemo propasti, ali da smo u nekoj vrsti pijanstva u ekonomskoj politici – jesmo”, naglasio je Boža Drašković.
Istraživač i sociolog Srećko Mihajlović rekao je da poslednjih 30 godina na pitanje o očekivanjima radnici u istraživanjima odgovaraju da su to pristojne plate i bolji standard. Sva su istraživanja, istakao je on, pokazala dva glavna nalaza, a prvi je da su sindikati i radnici u vrzinom kolu.
“Sindikati su nemoćni, a bili bi moćniji kada bi stopa sindikalizovanosti bila veća. S druge strane, radnici bi se učlanili u sindikate, ako bi sindikati bili moćniji. Trenutno imamo situaciju u kojoj vidimo nemoćne i relativno nezainteresovane radnike”, rekao je Mihajlović.
Drugi nalaz je vezi sa iluzijama koje proističu, kako je naglasio, iz stereotipa o socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju.
“Socijalni partneri zaboravljaju da nema dijaloga i pregovora između partnera nejednake snage. Onaj ko je jači diktira uslove i ishod pregovora. U takvoj situaciji imamo fingiranje i pregovora i dijaloga, jer bude kako onaj jači kaže i to se i videlo kada se na SES-u razgovaralo o minimalcu”, istakao je Mihajlović.
Sindikati i animiranje radnike
Podaci iz istraživanja koje je urađeno na uzorku od 225 sindikalnih funkcionera i 400 slučajno odabranih radnika pokazalo je da su radnici nezadovoljni položajem, ali i da nisu spremni da učine nešto bolje, naveo je Srećko MIhajlović. Upravo na to pitanje 38 odsto funkcionera je reklo da je to tačna tvrdnja, kao i 19 odsto radnika, da je delimično tačna 51 procenat funkcionera i 43 odsto radnika, a da nije tačna misli svega četiri odsto funkcionera i 28 procenata radnika.
“Očigledno da u neaktivnosti radnika sindikati nalaze razlog za sindikalnu nemoć, dok radnici većinski ne priznaju, kažu da to nije tačno. Da li lažu radnici ili sindikalni funkcioneri nisu dovoljno spremni”, zapitao je Mihajlović
Ako, kazao je istraživač, pretpostavimo da je 28 odsto radnika reklo istinu, to znači da postoji masa koja je na raspolaganju sindikalnim aktivistima da ih sindikalizuju i uključe u rad.
Jedno od pitanja bilo je i zašto sindikati nisu spremni i sposobniji za animiranje i aktiviranje radnika, a četvrtina radnika misli da je u tome sindikalni problem. Sindikalni funkcioneri među problemima na drugo mesto stavljaju loše međusindikalne odnose, dok je to radnicima tek na šestom mestu. Na pitanje da ocene obaveštenost o radu sindikata, pet odsto reklo je da je dobro, osrednje 25, dok je neobaveštenih 70 odsto.
Na pitanje zašto ste se učlanili u sindikat dve trećine ispitanika nije odgovorilo.
“Nemaju sindikat, ili nisu članovi, ili nisu zainteresovani, a od jedne trećine koja je odgovorila najviše njih je navelo da svi zaposleni treba da budu članovi sindikata. Neke konkretnije razloge navelo je relativno malo njih, ali dominira jedan prihvatljiv – očekujem da sindikat poštuje prava radnika i da ih zaštiti”, istakao je Mihajlović.
Predsednik Unije slobodnih sindikata Crne Gore Srđa Keković podsetio je da je u Crnoj Gori pluralnost na sindikalnoj sceni počela tek 2006. godine i da danas imaju dve sindikalne centrale koje sarađuju.
Sindikalne zablude i strepnje
“Zajednički smo izborili dobar Zakon o radu, izmene zakona o penzijskom osiguranju, a čvrsto verujemo da ćemo izdejstvovati dalje funkcionisanje opšteg kolektivnog ugovora”, rekao je Keković.
On je govorio i o nekoliko zabluda, a jedna od njih je da država ne sme finansirati sindikate. Država je političke partije u Crnoj Gori 2008. finansirala sa 11 miliona evra, naglasio je on, a prošle godine sa 8,5 miliona evra.
“Mislim da je došlo vreme da sindikati uzmu deo iz budžeta, da se kadrovski ojačamo. Svestan sam čime raspolažimo, ali svestan sam da to nije dovoljno, pare su nam potrebne za istraživanja, kadrove, zašto bi političari imali pravo na to, a sindikati ne”, napomenuo je Keković.
Takođe, zabluda je, kako je rekao, priča da sindikati moraju biti odvojeni od politike. Objašnjavajući političku situaciju u Crnoj Gori gde Skupštinu bojkotoju i opozicija i vlast zbog čega 60 ili 70 zakona čeka na usvajanje, Keković je kazao da bi sindikati morali da traže kako da se domognu parlamenta i dobiju pravo glasa.
Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika ukazala je na nove trendove na tržištu rada i da već sada treba početi da se razmišlja o tome šta će nam se dešavati. Navela je da se pojavio rad na daljinu, da je i pandemija uticala na to da se tržište dodatno izmeni. Ljudi su verovali da će sa ekonomijom znanja da se razvijaju poslovi koje imamo a koji se dobro prodaju.
“Ta realnost nije prisutna, ekonomija znanja otvorila je fleksibilne forme rada, koje postoje od ranije i odjednom postajemo svesni da ljudi rade u nekim podrumima, da rade više poslova u isto vreme i da to nije pitanje prošlosti, već budućnosti”.
Rad na daljinu doveo je do toga da može da se radi za poslodavca koji nije u Srbiji, da radite na jednom a živite na drugom mestu. Ako se u poslednjih nekoliko godina iza nas tržište rada transformisalo na ovaj način, Anđelković je postavila pitanje kako će izgledati period pred nama.
“Radnici će snositi veliki teret, a teret socijalnog osiguranja će biti više na državi a to dovodi do pitanja šta će onda biti sa sindikatima”, naglasila je Branka Anđelković.
Lj. B.
