Tri decenije UGS Nezavisnost: Šta da se radi da se stvari promene?

22. novembar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost Foto: UGS Nezavisnost

Ovih dana kada održavamo Kongres i beležimo tri decenije postojanja napšeg Sindikata, dve decenije nakon započinjanja demokratskih promena u koje je Nezavisnost toliko uložila, Srbija je tek hibridni režim. Zemlja zarobljenih institucija, bez nezavisnog sudstva i autonomnih medija i sa raširenom sistemskom korupcijom. U njoj je sve na prodaju – firme, presude, mandati, diplome, savesti…

Globalni indeks radnih i sindikalnih prava pokazuje, takođe, da smo zemlja gde se ta prava ne sporadično, već sistematski krše.

Do zarada i penzija ispod vrednosti potrošačke korpe, radne obespravljenosti i stanja privrede sa društvenim proizvodom na nivou onog iz daleke 1989. su nas vodile „socijalno odgovorne vlasti“.

Odsustvo razvijene socijalne politike i progresivnih poreza dovelo je do nejednakosti dvostruko većih od evropskog proseka. Danas je socijalni lift zaglavljen na gornjim spratovima ekonomske i političke elite a svi ostali smo, ako ne pokazujemo sklonost penjanju sporednim stepenicama političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja, korupcije, pa i kriminala, u slobodnom padu.

Iza povremenih privrednih uzleta sledile su nove krize i padovi. I kada do realnog rasta dođe on je, zbog odsustva pravila igre i neefikasnog investiranja i jasne razvojne strategije, ispod mogućeg i razvojno održivog nivoa.

Umesto pristojne zaposlenosti i dostojanstvenog rada rasla je nesigurna, prekarna radna angažovanost.

Istovremeno, dok nam mladi i obrazovani odlaze i Srbija se opasno prazni, javnim preduzecima i ustanovama upravljaju partijski kadrovi  sa sumnjivim diplomama.

Nakon prethodnih negativnih iskustava ne čudi da su protesti i štrajkovi za veliku većinu zaposlenih opravdano i legitimno ali i praktično iznuđeno sredstvo koje se primenjuje tek kada se kroz dijalog nije moglo doći do, po zaposlene, prihvatljivog rešenja.

Tri osnovna motiva za učešće u radničkim i građanskim protestima su urušavanje demokratskih sloboda, klijentelizam i korupcija, osećaj nepravde i gubitak radne sigurnosti i izvesnosti.

Ključno pitanje je da li je moguć spoj ekonomskih i političkih zahteva i protesta? Odgovor je pozitivan pod uslovom da još imamo nešto uspravnog radništva i inteligencije sa pokrićem u ozbiljnim kvalifikacijama koja se ne da jeftino rentirati? Polazni moj sud je da je taj savez uz dve uzajamno uvezane pretpostavke moguć.

Prvo da srednja klasa bude solidarnija, odnosno da pokazuje manje meritokratske oholosti i da ne gleda sa visine svet radnika sa prve linije odbrane od pandemije, poput raznosača hrane, medicinskih sestara ili ljudi iz komunalnih službi. Pored adekvatne materijalne nadoknade njima trebe ukazati i poštovanje (Sandel).

Drugo, da radništvo i sindikati shvate do kraja da bez vladavine prava, slobodnih izbora, autonomnih medija i otvorenih i nezavisnih institucija nema ni boljeg radnog i socijalnog zakonodavstva, većih zarada i manjih nejednakosti.

Ključni problem je kako probuditi i otrgnuti iz gvozdenog zagrljaja režima one najsiromašnije koji se u pokornosti drže povremenim deljenjem milostinje? Ne znam da li je ovaj savez trenutno moguć ali znam da je neophodan za svaku demokratsku opciju i ishod. United we stand! Divided we beg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!) Ova krilatica nastala u SAD-u pre 150 godina da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada.

Vreme urgentno traži novu alternativnu ekonomsku i socijalnu politiku. Sindikatima i njihovim partnerima za demokratske promene neophodna je prvo celovita i jasna pregovaračka platforma koju će umeti učiniti prepoznatljivom i uverljivom građankama i građanima Srbije. Istovremeno, neophodna je moć mobilizacije – probuditi ponovo nadu ljudima i uveriti ih da ovoga puta njihova očekivanja neće biti izneverena. Nužna pretpostavka za to je obnovljeno poverenje da promene reprezentuju i vode oni koji nisu opterećeni prošlošću i koji imaju i energije i znanja i prkosa i integriteta.

Zainteresovanost i obaveštenost, kao i poverenje u sindikate su dugo već dva do dva i po puta manji od neverice i nezainteresovanosti. Pri tome, po nalazima našeg istraživanja iz 2021, realizovanih uz pomoć fondacije Ulof Palme, u pola radnih sredina ni nema sindikata.

Radnici ne vide da sindikati, bar ovakvi kakvi jesu, mogu značajnije doprineti rešavanju ključnih problema poput malih plata, nesigurnog posla i loših uslova rada ili samovolje poslodavaca.

I sami zaposleni misle da je u značajnoj meri tačna ocena da ni oni sami nisu spremni, iz brojnih razloga, da učine i sami nešto za sebe.

Šta da se radi da se stvari promene?

Nakon dugog propadanja nema lakih, jednostavnih i brzih rešenja. Neophodne su nam taktike koje na pregovaračku poziciju i nastup nadograđuju lobističke i protestne metode koje je mogu poboljšati.

Uz sve zamerke i nezadovoljstva, stav većine je da socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje jesu osnovna poluga moći radništva i sindikata.

Pri tome, analize pokazuju da međusindikalnu saradnju oko nekoliko ključnih pitanja i prioriteta, poput zarada i uslova rada vidi, sami radnice i radnici vide kao relativno značajnu priliku i šansu da se uveća moć sveta rada. Međusindikalna saradnja se, dakle, ne vidi kao spasonosno rešenje ali može u značajnoj meri probuditi nade  i uvećati moć.

Tradicionalni zahtevi i očekivanja predominantni su u odnosu na interes za “novotarije“ poput ekologije, energetske tranzicije ili digitalizacije. U tom smislu ni umrežavanje sa civilnim sektorom, koji se bavi ovim pitanjima, nije spasonosna formula ali može uvećati potencijale sindikata.

Oko metoda uticaja na politiku mogla bi se uspostaviti strateška opcija po kojoj treba  prvo uspostaviti jasnu listu zahteva i platformu pa onda – ako bi bilo pouzdanog i jedinstveno prepoznatog partnera, podržati nekoga. Ili od svih ili bar od nekih treba izvući oročena obećanja. Samostalni koalicijski politički nastup sindikata imao bi smisla ukoliko bi sindikati imali zajedničku platformu i uverljive kadrove. Ništa od toga nije na dohvat ruke, ali za novi početak treba napraviti prvi korak.

Analiza „predrevolucionarnih situacija“ pokazuje da prvo treba stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu /Srbiji kao okviru za poželjnu budućnost.

Dakle, tri temeljne pretpostavke za promene su:

(1) uverenje o postojanju realne alternative – „Srbija u kojoj bih želeo/la da živim“;

(2) kompetentni akteri kojima se može verovati;

(3) sopstveni aktivizam i stvorena solidarnost na delu.