Skupa dokolica

Neposredno pre pisanja ovog teksta, sa koleginicama i kolegama iz institucije kulture u kojoj radim sprovela sam neku vrstu malog, primenjenog istraživanja. Njihovi odgovori na moje pitanje „da li i koliko u strukturi svog slobodnog vremena imate prostor za učestvovanje u ponuđenim kulturnim sadržajima ili u njihovom kreiranju?“, upućivali su na nekoliko prilično neveselih činjenica: da, naime, poslednjih desetak godina praćenje kulturnih sadržaja nakon radnog vremena za njih uglavnom predstavlja problem (jer su previše umorni zbog toga što moraju da rade i po nekoliko dodatnih poslova izvan angažmana u instituciji da bi mogli da „prežive“); da se osećaju sve manje kao kreatori sopstvenih egzistencija i društva u kojem žive a sve više kao oskudno plaćeni izvođači radova i da, čak i kada bi prethodne dve prepreke uspešno prebrodili, nemaju dovoljno novca za periodično posećivanje pozorišnih predstava, koncerata, festivala…

Ovi prilično apatični odgovori, koji su upućivali na trijadu koju prepoznajemo u nezdravim društvima, a u kojoj jedno izaziva drugo i dovodi do trećeg – nedostatak vremena, nedostatak novca, nedostatak volje ili motivacije, upućuju na razmišljanje o socijalnom stanju koje su, svojevremeno, sociolozi Emil Dirkem i Robert Merton nazvali anomijom, a u kojem se dešava dezintegracija ili nestanak nekadašnjih normi i vrednosti, najčešće tokom „drastičnih i brzih promena , ekonomskih ili političkih struktura društva“. Prema Dirkemu, reč je o tranzicionoj fazi „negde između“, onoj u kojoj vrednosti i norme, koje su bile uobičajene u jednom vremenskom periodu, više nisu ni dobre ni poželjne, a nove se još uvek nisu razvile da bi zauzele njihovo mesto.

Protagonisti društva koje prolazi period anomije osećaju se od njega odvojenim, više ne prepoznaju vrednosti i norme, imaju osećaj da nikome ne pripadaju, da nisu bitno povezani sa drugima, da njihove profesionalne uloge ili njihove individualne identitete društvo više ne prepoznaje i ne vrednuje, da im nedostaje svrha, da su često beznadežni i često, nažalost, podstaknuti na devijantna ponašanja kako bi ovu tenziju ili agoniju na relaciji društvo-priznanje- profesionalni identitet, ostvarenost i uspeh – ukinuli. Periode anomije Dirkem prepoznaje kao nestabilne, haotične i opterećene konfliktima, upravo zbog toga što je „društvena sila normi i vrednosti, koja inače obezbeđuje stabilnost, oslabljena ili nedostaje“.

I za Roberta Mertona stanje anomije, kao nesklada između opšteprihvaćenih društvenih ciljeva i raspoloživih načina da se ti ciljevi dostignu, uzrokuje niz socijalnih poremećaja – tamo gde izostaju neophodna legitimna sredstva koja ljudima omogućavaju da postignu opšte prihvaćene društvene ciljeve, oni traže alternativne načine u kojima se ili odriču normi, ili se često odriču ciljeva. Važno je napomenuti da ovi društveno prihvaćeni ciljevi nisu, zapravo, ništa drugo nego osnovne ljudske potrebe.

Svoju, sada već čuvenu, teoriju o hijerarhiji potreba američki psiholog Abraham Maslov prvi put je formulisao u tekstu Teorija ljudske motivacije, daleke 1943. godine. Njegova hijerarhija ljudskih potreba, ilustrovana piramidom, sastoji se od pet nivoa (grupa) potreba: u osnovi piramide nalaze se fiziološke potrebe (potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom), a za njima, prema vrhu, slede potrebe za sigurnošću (neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine), potrebe za pripadnošću (prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost), potreba za uvažavanjem (samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha) i, najzad, potreba za samoostvarenjem (moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica). Prema Maslovljevoj teoriji, fiziološke potrebe, sigurnost, pripadnost i poštovanje, grupisane kao „potrebe nedostatka“, odnose se primarno na fizičke potrebe, a tek njihovo zadovoljenje pomaže osobi da raste i da se razvija kao ljudsko biće. Ove potrebe se moraju zadovoljiti da bi se, zatim, zadovoljile i „potrebe rasta“ manifestovane u samoostvarenju. Ukoliko, međutim, „potrebe nedostatka“ nisu zadovoljene osoba će se razviti u psihičiki i(li) fizički nezdravu osobu.

Autor karikature: Nikola Dragaš

Samo po sebi, ovde se nameće tumačenje po kojem, u društvu koje nazivamo dobro konsolidovanim i zdravim, ostvarenje ljudskih potreba od najelementarnijih do, uslovno rečeno, najsofisticiranijih, za većinu njihovih građana ne bi trebalo da predstavlja problem. U nešto slobodnijem tumačenju, „potrebe rasta“ lako bi se mogle dovesti u vezu sa kulturnim potrebama ili pravom na njihovo ostvarenje. U članu 27. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, navodi se da svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i njegovim koristima. I Deklaracija o kulturnim pravima iz Frajburga 2007. godine, govori o participativnom pravu kao odnosu prema kulturi, pa se tako u članu 5. eksplicira da svaki pojedinac ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu kroz aktivnosti po sopstvenom izboru. Pravo na kulturu eksplicirano je i 2010. godine, u formulaciji Nezavisnog eksperta Ujedinjenih nacija u oblasti kulturnih prava, koji je upravo njihovo ostvarenje prepoznao kao ključno za „priznavanje i poštovanje ljudskog dostojanstva“, koje se odnosi na „važne slobode povezane sa pitanjima identiteta“.

I prema nekim domaćim autorima, „kulturne potrebe su potrebe kojima se čovek ostvaruje kao biće različito od svih ostalih i pomoću kojih čovek razvija svoju ličnost“ (Dragičević-Šešić i Stojković) te kao težnje koje se zadovoljavaju kroz simboličku komunikaciju „predstavljaju deo ljudske motivacione strukture“ (Cvetičanin i Milankov). Prema istraživanju Cvetičanina i Milankova iz 2011. godine, veliki broj građana Srbije veoma retko ili nikada ne učestvuje u kulturnom životu zajednice, raspolaže oskudnim znanjima o umetnicima i umetničkim delima, a pasioniranih učesnika u kulturnom životu ima svega 1-2% za većinu posmatranih kulturnih aktivnosti.

Ukoliko se za trenutak vratimo improvizovanom istraživanju navedenom na početku teksta, mogli bismo primetiti i da se upravo u ometajućoj trijadi, dakle onoj koja građane sprečava da ostvaruju svoje kulturne potrebe, krije uzročno-posledični niz: naime, da bi imali dovoljno novca za „preživljavanje“ građani najčešće moraju da rade dva ili više paralelna posla uz slabo plaćene poslove u državnim institucijama (paradoksalno ovo se najviše odnosi na područje kulture i obrazovanja), a ova nemogućnost da lako zadovolje svoje bazične potrebe, ili kako ih je Maslov nazvao „potrebe nedostatka“, čini ih hronično demotivisanima da participiraju u ostvarenju kulturnog života zajednice, da ostvaruju svoje pravo na kulturu, jer za nju, nažalost, u njihovim svakodnevnicama ne preostaje dovoljno vremena.

Slobodno vreme ili kreativna dokolica, i prema sociologu kulture Ratku Božoviću, najdragocenija je čovekova imovina, jer je upravo dokolica „vreme u kome smo najbliži svojim potencijalima, vreme u kojem postajemo ono što jesmo – sa stanovišta naših potencijala, naše kreativnosti i naših najboljih mogućnosti“. Otud je, nalazi Božović, neophodno da se „zaštiti čovekova najvrednija imovina, čovekovo vreme, kao onaj specifični prostor lične slobode rezervisane ne samo za odmor i razonodu, već i za razvitak ličnosti“.

U Srbiji danas, paradoksalno ili ne, kulturna politika se najmanje bavi upravo mogućnošću ostvarenja kulturnih prava i kulturnih potreba svojih građana. Društvo u Srbiji sve više liči na simplifikovanu verziju predatorskog društva iz teorije Torstena Veblena, u kojem samo jedan sloj, onaj koji ima više nego dovoljnu količinu sredstava za život, a mogao bi se definisati upravo kao „dokoličarska klasa“, može da se posveti blagodetima slobodnog vremena.

Negde na imaginarnoj granici između anomije i distopije, dokolica u Srbiji (p)ostaje previše skupa da bi u njoj mogla da uživa većina.