Povodom tekstova koji su se pojavili u dnevnoj štampi u vezi sa navodnom odlukom Evropskog suda za ljudska prava kojom je odbačeno 11 tužbi, obratili smo se poznatoj advokatskoj kancelariji iz Pačeva i dobili sledeći odgovor:

“ Poštovani,

Na molbu gospodina Miloša Grabundžije da prokomentarišem najnoviju odluku  Evropskog suda za ljudska prava i iznesem svoje mišljenje o nastavku upravnih postupaka i upravnih sporova radi vraćanja penzija oduzetih u periodu od 2014-2018, dostavljam sledeće obaveštenje:

O navodnoj odluci Evropskog suda za ljudska prava, informisao sam se, kao i većina penzionera Srbije, posredno, putem objava u dnevnoj štampi, koje očigledno predstavljaju slobodnu interpretaciju novinara ili urednika. Imao sam u vidu sledeće tekstove:

Tekst pod nazivom, Vučićevo “stezanje kaiša” po Evropskoj konvenciji: Sud u Strazburu raspršio nadu penzionera da će im biti vraćen novac od 10.02.2023. godine  i tekst objavljen  09.02.2023. pod naslovom Evropski sud za ljudska prava odbacio tužbe protiv države Srbije zbog smanjenja penzija, koji citiram u celosti:

’’Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku kojom se 11 tužbi protiv države Srbije zbog smanjenja penzija u periodu od 2014. do 2018. godine odbijaju kao neprihvatljive i ta odluka je konačna, navodi se u današnjem saopštenju suda.

U slučaju Žegarac i drugi protiv Srbije radi se o žalbi 11 osoba da su im penzije smanjene od novembra 2014. godine do septembra 2018. godine

Umanjenje penzija usledilo je posle usvajanja zakona koji su bili deo mera štednje koje je usvojila Vlada Srbije, a zakon je povučen pošto je procenjeno da je javni dug u dovoljnoj meri smanjen.

U današnjoj odluci Evropskog suda pravde je jednoglasno odlučio da se osam tužbi odbaci kao neprihvatljive.

U presudi se navodi da je smanjenje penzija bilo ograničeno na one koji su primali veći iznos, da je mera bila privremena, manje od četiri godine, i radilo se o naporima da se balansira državni budžet.

Ocenjeno je da su vlasti napravile fer balans između obezbeđivanja finansijske stabilnosti penzijskog sistema i zaštite osnovnih prava penzionera da podnesu preveliki namet.

Sudije su jednoglasno odlučile da tri zahteva skinu sa liste razmatranja, jer jedan od tužilaca nije odgovorio na korenspodenciju suda, a u druga dva slučaja podnosioci tužbe su umrli, a njihovi nasledinici nisu predali zahteva za nastavak postupka.’’

Da bi se neka odluka suda mogla valjano prokomentarisati, neophodno bi bilo da se sagleda ceo tok postupka, od prvog zahteva koji je podnet pred nadležnim organima u Srbiji, do konačne odluke suda ( u Srbiji ili u Strazburu).

Osnovni je princip da sudovi donose odluke polazeći od postavljenog tužbenog zahteva.

Iz citiranog teksta proizilazi da su podnosioci podneli “tužbe“, protiv države Srbije zbog smanjenja penzija.

Pitanje prava države da “smanji penzije“, odavno je rešeno odlukama Ustavnog suda Srbije kao i suda u Strazburu.

Zbog toga je bilo očekivano da sud donese odluku kojom se predstavke  odbacuju ili odbijaju.

Međutim, ovakve odluke Ustavnog suda Srbije i suda u Strazburu, ne diraju u pravo penzionera da mu se vrati ono što je privremenu oduzeto.

Zbog toga najveći  broj penzionera nije obeshrabren ovakvim odlukama, već   nastavlja da vodi upravne postupke i upravne sporove bazirane na zahevu da im se prizna pravo na vraćanje privremeno oduzetih delova penzije.

Ne upuštajući se u dalje komentare o tome koliko je odluka o uskraćivanju mirnog uživanja imovine, (samo jednom delu građana Srbije), bila diskriminatorska, neproporcionalna i nesvrsishodna, većina penzionera ostala je pri zahtevu da ono što je privremeno oduzeto, mora i da se vrati.

Naročito sada, “kad je država stala na noge“ i kad ima novca i za projekte i za deljenje građanima.

Ustav Srbije ne spori pravo države da uskrati ili ograniči pravo svojine (samo u javnom intesesu) ali istovremeno propisuje da se to može uraditi samo uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58 stav 2).

 O naknadi, kojom ustav uslovljava oduzimanje imovine građana, u konkretnom slučaju država još nije donela konačnu odluku,  iako je potpuno  jasno da niko ne može da bude lišen jednog dela svoje imovine bez pravičnog obeštećenja.

Rešenje o smanjenju penzije, nije  propraćeno i rešenjem o obavezi vraćanja, te na aktivnostima radi donošenja takvog rešenja treba ustrajati. 

Sva dosadašnja (dugogodišnja) iskustva vezana za vraćanje oduzete imovine, govore u prilog tome da od zahteva za priznavanje prava na vraćanje oduzetog, ne treba odustati.

Istina, ponekad je bilo potrebno više godina upornog insistiranja, ali se na kraju uvek isplatilo.

Tako će biti i ovoga puta.

Svetislav Poštić, advokat