Radnička klasa odlazi u Sibir

Bolje je da odete, prilike su nove
Ulozi u povijesti došao je kraj
U pola čet’ri ujutro sa perona pet
Radnička klasa odlazi u raj

Ex YU grupa Haustor, 1984

Hronologija turobnog življenja u Srbiji proteklog je meseca porodila svoj najjeziviji cvet. Trećeg maja ujutro, dečak od 13 godina ušao je mirno u svoju školu i počeo da puca. Po svima: radniku obezbeđenja, po svojim drugaricama i drugovima. Bio je precizan i neumoljiv: devet mrtvih drugarica i drugova (od toga sedam devojčica), i radnik obezbeđenja.

Po definiciji najviših predstavnika vlasti koje su potom usledile rafalnom brzinom, sistem državnog aparata nije zakazao. Behu to reči premijerke ove zemlje turobnog življenja. „Sistem nije zakazao“.

Sistem je dakle uredno radio i u čitavoj toj urednosti u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ostali su mrtvi i ranjeni. Tako u Srbiji, dakle, deluje sistem koji nije zakazao. U poređenju sa svim školskim tragedijama u novijoj istoriji Srbije, samo su Nemci, oktobra 1941. u Kragujevcu, bili ubistveniji.

Sledećeg dana, mladić van kontrole (21), u tipu napada koji veoma liči na malajsko ludilo iliti amok, ubija u nasumičnoj pucnjavi u mladenovačkim selima osmoro ljudi koji su mu se zatekli na putu i na nišanu. Sistem je, očekivano, po zvaničnicima vladajućeg režima, ostao „stabilan“.

Ova dva događaja, koji će zauvek promeniti ovu zemlju koja nalikuje nekom grotesknom rijalitiju nasilničkog takmičenja njenih žitelja, pokrenuće potom talas narodnog bunta protiv nasilja, oličen u masovnom okupljanju u Beogradu, prvog dana po isteku dana žalosti, koje je na trg ispred Skupštine izvelo hiljade ljudi.

Zahtevajući prekid promocije nasilja u nekim od medija sa nacionalnom frekvencijom, obustavu emitovanja rijaliti programa, demontažu Regulatornog tela za elektronske medije, smenu rukovodstva Radotelevizije Srbije, i ostavke ministra policije i direktora Bezbednosno informativne agencije, narod se ponovo okupio kroz četiri dana, na istom mestu.

Odziv je bio impresivniji od prvog skupa. I tada je usledila, doduše sasvim očekivana ali ipak besprimerna po svojoj bezumnosti, odluka predsednika turobne zemlje: za 26. maj, dan u koji bi trebalo da padne i sledeće okupljanje naroda koji se protivi nasilju, on, je li tako, zakazuje kontramiting za koji istog trenutka ustanovljuje da će biti „najveći u istoriji Srbije“ i na kome će njegove pristalice iskazati privrženost ideji svekolike podrške sistemu koji nije zakazao, svim ministrima čija se ostavka traži, daljoj politici razgradnje države po svim šavovima a pod maskom investitorske invazije na naše nebranjene obale, a najpre privrženost ličnosti i delu predsednika stranke na vlasti i predsedniku države.

Da ne bi bilo zabune ili kolebanja jer ko će da dočeka 26. maj, predsednik već sledećeg petka, 19. maja, drži pripremni kontramiting, u opasnoj blizini Beograda, u Pančevu, dok se, međutim, u Beogradu u istom trenutku izliva reka od više desetina hiljada ljudi, na skupu koji je, na snimcima sa visokih kota grada, već sasvim podsećao na skup od 5. oktobra 2000. koji je takođe izmenio Srbiju zauvek i čija je direktna posledica bilo potonje vrlo brzo izručenje dotadašnjeg neprikosnovenog vladara Srbije Haškom sudu za ratne zločine.

Za miting u Pančevu tog 19. maja u pogon je bio stavljen, po već uhodanom principu, čitav autobuski arsenal turobne zemlje: silni su polasci širom i diljem zemlje otkazivani, ljudi su ostajali na cedilu (linija Smederevo-Beograd je ugašena za taj dan, samo jedan od primera) da bi se u Pančevo slio onaj broj ljudi, nahranjenih jeftinim sendvičima i napojenih iz flašice vode ali i plaćenih sa 1.500 dinara, koji bi bio dostatan za predsednikovo osećanje nadmoći u brojnosti svojih fanova nad fanovima nenasilja i slobode.

Dodatni, vrlo važan motiv ovom sveukupnom pokretu masa ka Pančevu, bio je i takođe već uhodani, surovi metod pritisaka i ucena kojima su bili izloženi, od strane svojih direktora i šefova, zaposlenici javnih preduzeća širom Srbije, u vidu pretnji da „ako ne uđu u taj autobus sutra ni ne moraju da dolaze na posao“.

E, tu se krije poenta ovog teksta: sistem koji načinom ispoljavanja svojih mehanizama vršenja vlasti dovodi do masovnih ubistava i poplave nasilja savršeno funkcioniše samo onda kada u svakom javnom nastupu čelnika vladajuće stranke treba glorifikovati huliganstvo i divljačnu netrpeljivost ka drugačijem mišljenju, kao i onda kada treba zaplašiti ljude i saterati ih u autobuse koji će ih odvesti put obećanih predela blagostanja i nesputanih izliva predsednikovog ega, podno govornica uzdignutih nad upljuvanim i izgaženim trgovima turobnih varoši koje postaju poprišta našeg kolektivnog mitingaškog posrtanja.

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu iliti mobinga, u svom čl. 6, ovako definiše to zlostavljanje: „Zlostavljanje, u smislu ovog zakona, jeste svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor.”

Ako bliže pogledamo neke od termina navedenih u ovom članu zakona, možemo da primetimo ponašanje „koje se ponavlja”, zatim je tu „povreda dostojanstva” a takođe i „izazivanje straha” kao i „stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja” za zaposlenog čoveka.

Prepoznajemo li mi to, u opisu ovog dela, ono sistematsko nagurivanje ljudi u masovna prevozna sredstva zarad političkog inženjeringa masovne opsene i kolektivnog zastrašivanja? Zastrašivanja koje za rezultat treba da ima poslušno i predvidivo glasanje na izborima koje, opet, vladajućoj stranci treba da obezbedi nesputane i vremenski neograničene mandate za odliv novca iz narodne kase a priliv u stranačku? Zastrašivanje koje u isto vreme obezbeđuje i stabilan odliv ljudstva iz turobne zemlje u one krajeve sveta gde je život dostojan čoveka, a to je u ovom času lepeza zemalja od Nigerije do Novog Zelanda? Prepoznajemo li, napokon, u ovom opisu ono okruživanje skupa u Pančevu živim lancem Vođinih odanih službenika koji okupljenima ne dozvoljavaju da se udalje sa trga dok Vođa ne ispuni svoj ego?

Naravno da prepoznajemo; u pitanju je državni mobing za koji nema leka, koji se nema kome prijaviti. Jer, zaposleni je, po slovu citiranog zakona, dužan da se u slučaju mobinga prvo obrati svom neposrednom rukovodiocu. Ko je neposredni rukovodilac stoglave hobotnice koja, u liku vižljastih mladića sa crnim kapuljačama, i potčinjenih direktora i šefova javnih preduzeća, sprovodi radni narod do autobusa za prevoz na koncentracione trgove naše prisilne, karikaturalne epifanije?

Nema takvog rukovodioca; jedini takav je onaj sa govornice u čije ime se sav taj mobing i sprovodi i čitav taj sistem podmazuje da nikada ne zakaže.

Tako se omnipotentni Šef svega u Srbiji popeo na govornicu i, zaliven kišom ali prkosno gologlav, grčevito i lažno stisnutih pesnica u nekoj dečijoj imitaciji borbenog slavljeničkog stava, tog 26. maja, na mitingu koji je trebalo da bude “najveći u istoriji Srbije”, ponovo pokušao da emanira snagu, nadmoć, nepristajanje. Ali ovaj put, po prvi put u njegovoj karijeri, nepristajanje su iskazali i oni kojima je inače namenjena pasivna uloga tapšača i usklikivača slogana „Volimo te”; dok su, naime, na bini još trajali uvodni govori, niz Prizrensku ulicu, onu što od veličanstvenih bina naše budućnosti i „ostvarenih snova“ vodi ka Zelenom vencu, žurnim korakom se udaljavala gusta kolona interniraca dovedenih u Beograd iz svih mogućih revira tapšačke mase, dakle iz cele Srbije, iz Makedonije, Republike Srpske pa čak i iz Mađarske (sic!).

Internirani građani iz autobuskih kolona rasuli su se po parkinzima u potrazi za vozilom koje će ih vratiti kući i porodici, i vratiti im makar zrno oduzetog dostojanstva koje se već 11 godina kruni i osipa pod cunamijem samodržavnog mobinga koji ne prašta.

Sledećeg dana je, po istoj kiši, na istom mestu, održan redovni građanski Protest protiv nasilja, sa vidno više prisutnih nego prethodnog dana na tom mestu, koji su nosili cveće, i koje niko nije jurio da uđu u autobuse, nije im pretio, nije ništa uradio osim što ih je – pozvao da tu dođu. Nemotivisan, dakle, ničim drugim osim pukom čežnjom za slobodom, narod je ispunio ulice bez straha, ali sa nadom.

Tako da je sasvim u duhu pomenutog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu pobuniti se kolektivno i glasno protiv internacije koju nad sopstvenim građanima sprovodi stranka na vlasti koristeći pritom državne resurse. Jer ovakve prisilne seobe nisu obeležje demokratskog, niti zdravorazumskog sveta. Ovo je tužbalica koju su pevali Staljinovi neistomišljenici dok su se, pod budnim okom osoba u kožnim mantilima, klackali prema sibirskim gulazima.

Duh zakona koji, dakle, nalaže zaštitu od zlostavljanja na radu, nalaže i pravo na samoodbranu od tog zlostavljanja. Legitimno je i dostojno slobodnog čoveka ne ući u autobuse našeg poniženja. Legitimno je odbiti tu počast da budeš deo dekora jedne propale političko-kleptokratske ideje koja zarad svog džepa pokušava da zatre sve ljudsko i moralno što je opstalo u ovom narodu, preteći otkazom svakome ko ne dođe na njihove veličajne mitinge kolektivne opsene.

U toj samoodbrani se mora biti zajedno; isto kao kad onaj rimski gladijator u popularnom holivudskom filmu svojim sapatnicima u krvavoj areni kaže: „Šta god se pojavilo na onim vratima moramo se držati zajedno”, tako i danas, dok Carstvo na naše oči tone u raspad, mi deca kolektiva kako bi to lepo rekao Majakovski, mi moderni gladijatori jedne turobne zemlje izložene na licitaciju stranim investitorima, moramo biti zajedno dok se okrećemo i izlazimo iz senke trulih autobusa bez voznog reda.

Režim čiji „sistem nije zakazao” primiče se, dakle, onoj granici apsurda u kojoj će uskoro biti suočen sa nuždom da otpusti – čitav narod. Onako kako je to u svom monologu izričito zahtevao Kralj Ibi, tražeći „nov narod”  umesto ovog, „polovnog naroda”. Međutim, toliko se otkaza već ne može podeliti.

Ako neko pritom misli da su zahtevi pokrenutog naroda „nerealni”, misleći na to kako sveopšti Šef nikad „neće dati Batu Gašića”, još manje Vulina, a ponajmanje Savet REM-a, Pink, Hepi, Informer i ostatak galaksije svojih (p)održavalaca na vlasti, onda se treba setiti francuskog jula 1789. Da li je tada delovalo „realno” da Bastilja gori? Ipak je gorela. I da li je malo kasnije bilo „realno” tražiti ništa manje nego kraljevu glavu na giljotini? Pa je ipak glava odletela.

Ima, dakle, tih momenata u istoriji kada demokratski instinkt masa neposredno i spontano stvara novu realnost. Radnička klasa sada je opet u mogućnosti da u toj borbi za novu, svetliju realnost življenja da presudan doprinos jer su, kao u Marksovo vreme, opet samo lanci na njenim rukama ono što u toj borbi može da izgubi. Sve ostalo već je izgubljeno: ponos, samopoštovanje, regres, topli obrok, autobus za povratak iz naprednjačke Nedođije. A valja se vratiti kući, i valja je pospremiti. Neki su gadni gosti boravili tu.

Piše: Bojan Bosiljčić