16.jun 2023. Kategroija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Raspolažući velikom moći vlade su nužno meta lobiranja moćnih interesnih grupa – spoljnih i unutrašnjih velikih “veto igrača” – i potencijalno su i prostor i akter visoke, političke korupcije
U liberalnim demokratijama – sistemima podele i ravnoteže različitih grana vlasti, vlade su ključni nosioci izvršne vlasti – one vladaju. Birane i kontrolisane su od strane parlamenta kao organa zakonodavne vlasti. Ako su parlament neposredno birali građani koji imaju uticaj na to ko će biti njihov poslanik/poslanica, a ne dominantno partijske vrhuške, onda bi vlada, bar indirektno bila odgovorna i građanima. Na drugoj strani, uloga pravosuđa je, samo ime kaže, da pravo sudi, odnosno da pod sistem vladavine prava podvede i moćnike koji su odlučujuće uticali na formulisanje zakona i pravila. Primera radi, na same političke utakmice.
Moć vlada bazira na njihovoj ulozi u predlaganju i sprovođenju zakona, budžeta i strategija javnih politika. U tom okviru ona se oslanja na brojne državne organe i razgranat sistem državne uprave, čiji rad usmerava i koordinira. Sem što je poslodavac svim zaposlenim u javnom sektoru i državnim službama i agencijama ona je i veliki naručilac poslova a upravlja i imovinom i dobrima i resursima u državnom vlasništvu, odnosno vlasna je da je (bez)razložno (ras)prodaje.
O kolikoj moći se radi najbolje govori, recimo, činjenica da se odlukama vlasti u Srbiji preraspoređuje svih četrdeset od stvorenih sto dinara društvenog proizvoda. Raspolažući velikom moći vlade su nužno meta lobiranja moćnih interesnih grupa – spoljnih i unutrašnjih velikih “veto igrača”. Potencijalno i prostor i akter visoke, političke korupcije. To je ujedno i osnov za formiranje tzv. četvrte grane vlasti – nezavisnih državnih organa poput zaštitnika građana, poverenika za pristup informacijama od javnog značaja, odnosno ravnopravnost, revizorskih institucija ili agencija za borbu protiv korupcije… Oni se formiraju da budu instrument građana i njihovih asocijacija u kontroli vlasti. No etiketa nezavisnosti nije nikakva unapred data garancija, ona se mora uvek iznova dokazivati u praksi.
Moć vlada, njihovu političku odgovornost u međuizbornom periodu, pored parlamenta i procedure izglasavanja nepoverenja, mogu, pre svega utičući na njen rejting, utvrditi i građanske inicijative, organizacije civilnog društva, mediji i javnost. Skoro povlačenje zakona o referendumu i eksproprijaciji u Srbiji su dobra ilustracija.
No, glavni partner, ali i konkurent u raspolaganju izvršnom vlašću vladama su predsednici država. Ako nisu tek nosioci titularnih ovlašćenja, odnosno birani u parlamentu, nego iza njih stoji legitimacija neposredno od naroda biranih vođa, onda oni mogu u ovim (polu) predsedničkim sistemima držati vlade u svojoj senci. Posebno ako, za razliku od kohabitacije na vlasti u kojoj predsednik i vlada ne pripadaju istoj političkoj formaciji, predsednik ima “svoju” vladu.
Vlada u Srbiji
Sve vlade u Srbiji nakon uvođenja višepatizma, sa izuzetkom onih kohabitacionih između 2000 i 2008, bile su rezervna pozicija izvršne vlasti, sa ograničenim praktičnim ovlašćenjima i rokom trajanja.
Vlade nakon promena iz 2012, su nakon pemijerovanja Vučića, od 2017. godine vodile ličnosti bez dovoljnog političkog autoriteta. To se u punoj meri odnosi na tri vlade Ane Brnabić. Radi se o vladama koje se sve duže biraju a traju sve kraće, odnosno sa sve dužim periodima u kojima funkcionišu kao tehničke vlade.
Aktuelna vlada je brojna, sa čak 29 članova, odnosno 28 ministarki i ministara sa i bez svog portfelja. Ona je unapred oročena do 2024. i najavljene svoje rekonstrukcije. Priča o izborima može taj kratki mandat dodatno skratiti.
Teško je u tom kontekstu uopšte ozbiljno komentarisati njene učinke, bar ne na osnovu objektivnih parametara. Gotovo nemoguće je onda temeljno proceniti i učinke onih koji se nađu na čelu pojedinih resora. Teško ih je zapravo u toj drugorazrednoj ulozi bukvalno i popamtiti, čak i kad se radi o kompetentnim osobama.
Iz ugla moći i uticaja pojedinih svojih članova, vlade imaju trodelnu strukturu. Jezgro čine premijer i potpredsednici, ličnosti od uticaja ili visokog poverenja stvarnog mandatara. Drugi krug čine ministri u više mandata koji najčešće idu iz resora u resor. Treći su oni koji i bukvalno “igraju samo jedno leto“. Oni faktički služe da se stvori utisak o dinamičnim promenama.
Kada je o samim učincima aktuelne Vlade reč, valjalo bi poći od ciljeva i prioriteta najavljenih u mandatarkinom Programu Vlade. Onih vezanih za vođene javnih politika u oblastima ekonomskog razvoja, demokratije i vladavine prava i antikoruptivnih strategija, spoljne politike i integracija, radnog i socijalnog zakonodatvstva ili ekološke i demografske politike.
U javnosti dominira samodopadljiv monološki narativ o nikad većim postignućima u pogledu razvoja, stabilnosti, investicija, zarada i penzija ili nikad manjoj nezaposlenosti, uz obavezno poređenje sa učincima ranijih vlasti. Iza prenašminkanog lica ekonomije pažljivo se skriva činjenica da je Srbija zemlja uhvaćena u zamku srednjeg nivoa razvijenosti čije stanovništvo je među najsiromašnijim u Evropi. Istovremeno, nejednakost dohodaka je među najvišim. I to u uslovima demografskog pražnjenja i sa ekonomijom u kojoj je prosečna zarada ispod obećanih, već mitskih 1.000 evra a BDP po stanovniku ne doseže ni do 8.000 dolara. Siromaštvo i nesigurna (polu)zaposlenost su konstante koje ne može prekriti sve manja realna vrednost u evrima inače rastućih prihoda. Na delu je stagflacija – stagniranje ili preskroman rast uz rastuću inflaciju. Inflacija je sada na međugodišnjem nivou od 16 odsto, dominantno je domaćeg porekla, pri čemu najviše rastu cene hrane i stanovanja koje najdirektnije utiču na standard građana.
Ako su u uslovima fragtegracije – fragmentacije sveta praćene jačanjem regionalnih, često politički inspirisanih integracija, hrana i energija postale stvar nacionalne bezbednosti – šta reći o stanju u energetici i poljoprivredi? Ili ekologiji i demografskoj politici?
Brojne merodavne ocene o postojanju hibridnog, stabilokratskog režima i zarobljene države – pad demokratskih standarda i prateća visokonaponska, politička korupcija govore o sve lošijem “stanju zdravlja demokratije”. Proizvođenje afera u nizu bez sudskog razrešenja simptom su delujućeg procesa politizacije kriminala ili kriminalizacije politike. Posredno i stanja u pravosuđu. Reforme pravosuđa su dobar primer nastojanja vlasti da se udovolji zahtevima za reformama sistema ali da se istovremeno održi kontrola nad njim. Tu ulogu ima danas kontrola nad izborom “istaknutih pravnika“ u vrhovnim tužilačkim i sudskim savetima.
Šta se dešava, međutim, u sistemima u kojima vlast kontroliše sve ključne resurse moći, sistemima sa slabom, fragmentisanom i razjedinjenom opozicijom u kojima ni koruptivni skandali nisu razlog apatičnim građanima da promene izborno opredeljenje?
Tu ulogu mogu imati, kao na izborima 2012. onespokojavajuće vesti o padu standarda, pod uslovom da se ne daju više prikriti i za koje se krivica ne može prebaciti na druge.
Veliki izazov predstavlja i spoljni pritisak da se, u situaciji krajnje polarizacije EU sa Rusijom, razreši pitanje Kosova u kome prihvaćeni sporazum ponuđen od EU, odnosno političkog Zapada nije u saglasju sa formiranim većinskim javnim mnjenjem.
Čini se da je sa kampanjom za formiranje narodnog pokreta za Srbiju i praktičnim započinjanjem predizbornih aktivnosti sudbina treće vlade Ane Brnabić već zapečaćena.
Autor je politički sociolog
