- septembar 2022. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Medija centar, lična arhiva A.S.
Naše javne finansije su solidne, naš kreditni rejting raste ali je daleko ispod kreditnog rejtinga zemalja EU i OECD. Zato sada ne možemo da se povoljno zadužimo da bismo isplatili ranije uzete kredite. Privremeno smo našli rešenje u finansiranju od strane Emirata po kamati od tri odsto jer trenutno ne možemo emitovati evro-obveznice po toj stopi koje bi investitori hteli kupiti. Kucanje na vrata MMF nije najbolja odluka jer on je “šalter za neuračunljive zemlje”, a Srbija to danas nije
Šta nas stvarno čeka ove zime i jeseni i gde su moguće kritične tačke ovdašnjeg privrednog i finansijskog sistema? Ovo je u najopštijem tema intervjua sa ekonomistom Aleksandrom Stevanovićem.
Šta se događa sa javnim finansijama pa Srbija zajmi milijardu od Arapa a saznajemo i da je zatražila da povuče novac od Međunarodnog monetarnog fonda?
Desilo se to da smo iz jednog dugog lagodnog perioda niskih kamatnih stopa na svetskom tržištu ušli u period relativno visokih kamatnih stopa. Javne finansije Srbije su izgledale na momente prelepo, a ključni kreatori politika javnih finansija skoro pa čudotvorno. Srbija je poslednjih godina refinansirala stare dugove kratke ročnosti uzete po visokim kamatnim stopama, mnogo dugoročnijim izvorima po nižim kamatnim stopama. Sve je delovalo fenomenalno a sada dolazimo u realnost. Naše javne finansije su solidne, solidno vođene, ali nam finansijeri širom sveta ne veruju jednako kao zemljama Evropske unije. Naš kreditnni rejting raste, ali je daleko ispod kreditnog rejtinga zemalja EU i OECD.
To što nam investitori ne veruju nas dovodi dokle?
Posledica je da sada ne možemo da se povoljno zadužimo da bismo isplatili ranije uzete kredite. Stoga smo privremeno našli rešenje u finansiranju od strane Emirata po tri odsto jer trenutno ne možemo emitovati evro-obveznice po toj kamatnoj stopi koje bi investitori hteli kupiti. Kucanje na vrata MMF-a nije najbolja odluka jer on je “šalter za neuračunljive zemlje”, a Srbija to nije danas. Drugim rečima idemo mi u dobrom pravcu, ali nismo stigli dovoljno daleko da nas trenutna dešavanja na svetskom tržištu ne zabole malo više nego neke druge zemlje koje decenijama vode uračunljivu ekonomsku politiku.
Šta nam to govori o stanju u budžetu, našim potrebama pred zimu i otplati javnog duga?
Naš budžet je korektno sastavljen jer u vreme kada je pripreman svet je bio osrednje loše mesto zbog covida19, a sada imamo svetski rat i vrlo konkretnu agresiju Rusije na Ukrajinu koja je stvorila mnogo novih ekonomskih problema. Vrlo je verovatan rebalans budžeta jer mnogo toga što je bilo verovatno više nije. Ako moramo platiti za uvoz energenata mnogo više nego pre godinu dana, nešto se mora žrtvovati osim ako nećemo da se vratimo praksi kreativnog laganja samih sebe. Da li će investicije biti usporene, rast plata i penzija manji, dug ipak ostavljen da blago raste do 60 odsto BDP je pitanje koje zahteva trezveno razmišljanje. Nismo više u zemlji čuda, ali smo daleko od ikakvog ekstremno pesimističnog scenarija. Sledi nam period stagnacije, ali i dalje imamo šansu da ne uđemo u recesiju.
Što se tiče vraćanja javnog duga, države ga nikad ne vraćaju nego stare dugove finansiraju novim nastojeći da dug kao procenat BDP drže pod kontrolom. Stvarni teret je kamata i ako prosečna kamatna stopa na dug Srbije skoči samo jedan odsto moramo se odreći nečeg u iznosu od oko 300 miliona evra svake godine.
Šta građani Srbije zaista treba da očekuju zimus uključujući poskupljenja, inflaciju, pad životnog standarda i nova zaduženja u budžetu?
Inflacija je dostigla vrh i lagano će da pada, ali ne i cene u proseku. Cene energenata su cele godine “nervozne” i plod želje da se Evropa osigura u igri u kojoj se takmičimo da li je Rusiji bitnije da proda energente ili Evropi da ih kupi. Iako je jasno ko bi bio veći gubitnik, jasno je i koja je od te dve strane navikla više da trpi loše godine. Dakle, moguća su neka poskupljenja, neka pojeftinjenja, u globalu i dalje ćemo imati mali pad životnog standarda u proseku, neko više, neko manje. Dug ne mora nužno porasti kao procenat BDP, ali treba dobro razmisliti šta je skuplje – usporavanje rasta BDP ili dodatni dug.
U kakvom je stanju energetski sektor Srbije i zašto se i danas uvozi struja a šta sve to potencijalno može značiti za zimu?
Elektroenergetski sistem je godinama bio država u državi, zlatna koka za sve političare, budući da je trebalo vremena da isplivaju sve posledice lošeg upravljanja koje je na kraju donelo i kompletne svinjarije. Današnji EPS je tek video “R” od reformi, a potrebe za obnovom kapaciteta, izgradnjom novih, prelazak na manje štetne izvore energije su možda i ključni izazov Srbije. Ove zime EPS će morati da uvozi izuzetno skupu struju, a dobar deo proizvodnje će biti skuplji jer kasnimo sa eksploatacijom novih ležišta uglja. Danas plaćamo i cenu skoro pa ludističkog protivljenja nuklearnoj energiji. Kako bilo EPS će ove zime napraviti velike gubitke i kako ćemo svi pre ili kasnije platiti iste, bitno je da štedimo struju na zimu. Mali napor će nam omogućiti da se odreknemo malih zadovoljstava prekomerne potrošnje struje, a da nam javne finansije odu u investicije umesto na skup uvoz struje.
Kakva je trenutno ekonomska situacija u EU i pozicija Srbije u svetlu sukoba, nestašica energenata, mogućeg prekidanja isporuke gasa, smanjenja zaliha nafte, galopirajuće inflacije i povećanja kamata?
Srbija nije ostrvo i sve što se dešava nas ne može zaobići. Iako se trudimo da ne budemo strana u ratu, rat ne želi da nas mimoiđe. Cela naša neutralnost može se raspasti kao kula od karata ako bude dalje eskalacije sukoba. Kako bilo, cena nafte neće rasti i biće je dovoljno. Struju ćemo skupo plaćati i ne mogu dovoljno naglasiti koliko je bitno da je štedimo i još je bitnije da zahtevi građana budu usmereni u pravcu odgovorne dugoročne energetske politike. Brljotine poput predaje NIS-a Rusiji ili novije svinjarije u EPS ne smeju se dešavati. Vrlo je verovatno da bez dugoročne energetske strategije i velikih investicije u ovom sektoru možemo prosuti sve što smo uradili dosadašnjim reformama.
Glede situacije u Evropi i svetu, šta su najveći rizici po Srbiju u smislu pomeranja odnosa na globalnom nivou?
Najveći rizik Srbije je da u želji da ostvarimo različite ciljeve zaboravimo šta je geostrateški razlog rasta standarda u Srbiji i relativnog uspeha dosadašnjih ekonomskih politika – status kandidata za EU i povlastice pristupa tom velikom tržištu. Ako smo i mogli da se kockamo spoljnom politikom koja je suprotna politici EU ili koja je jako slična politikama nekih velikih zemalja EU, ali koja očigledno nije pozdravljena kada je praktikuju male zemlje (na primer odnosi sa Kinom i Rusijom), danas smo u crno-belom svetu. Malo je želje da se prihvati da male zemlje Evrope vode politiku u raznim bojama i pitanje je koliko dugo ćemo moći plivati na argumentu da ako bi Srbija promenila politiku i uskladila se sa EU uticaj Rusije u njoj bi porastao i šteta bi bila ogromna. Za sada relativno uspešno pokušavamo da ostvarimo konfliktne ciljeve, ali pitanje je da li će to biti održivo čak i u kratkom periodu.
Šta vidite kao ključne slabosti ovdašnje ekonomije i kako objašnjavate samo nekoliko fenomena poput uvoza radne snage i dramatičnog divljanja cena?
Radnu snagu uvozimo jer je dosta ljudi otišlo iz Srbije da radi u EU i jer nas stižu posledice smanjenog nataliteta, ali i privrednog rasta. Danas u Srbiji gotovo da nema nevoljne nezaposlenosti, pa nemamo mnogo izbora osim privremenog uvoza radne snage. To samo po sebi nije slabost, ali nam govori da nas čeka mnogo razmišljanja u oblasti koju nismo nikad imali – koga uvozimo, na koji rok i kako radimo integraciju ljudi koji žele da ostanu.
Što se tiče ostalih slabosti na prvo mesto bih stavio jak fokus na državne investicije u infrastrukturu. Ako ne stvorimo privredu koja će istu koristiti i u srednjem roku plaćati to korišćenje može se desiti da se za 5-8 godina zakucamo na vrlo niskim stopama rasta. Na drugom mestu je nedostatak ekonomskih sloboda i fokus na razvoju domaćeg preduzetništva. Efekti privlačenja investicija iz inostranstva subvencijama treba menjati sistemom koji je raj za sve – niski porezi, vladavina prava, sigurne javne finansije i kredibilna valuta, slobodna trgovina… Konačno, podsetiću da iako deluje da je kontrola cena dobra stvar, na dugi rok veća šteta od proksi svetskog rata je ako Evropa, a Srbija kao njen deo, usvoji socijalističke politike i rezultat bude dalje gubljenje značaja Evrope i Srbije na svetskom tržištu.
Glede cena nekretnina, šta se događa u ovom sektoru? Ko kupuje sve te stanove i otkud jednima toliko novca dok polovina zaposlenih radi za platu manju od 50.000?
Sektor građevine se kreće ciklično, obično posle perioda rasta se dešava korekcija cena, ali nikada na nivo pre rasta. Sadašnje cene deluju visoko, ali treba imati u vidu i kolika je stopa inflacije. Većina novih kupovina je iz prodaje postojećih nekretnina i manje doplate. Takođe broj ljudi koji kupuju nekretnine nije procentualno velik, iako je veći u poslednjim godinama. Imamo i neke nove kupce poput neverovatno plaćenih programera, iseljenika iz Rusije i Ukrajine, zanimanja gde su plate višestruko veće od 50.000 dinara. Rast cena nekretnina je loš za one koji nisu vlasnici, ali je odličan za one koji su vlasnici.
Jelena Aleksić
