Profesor i danas ugledni politikolog, iskusni revolucionar i borac protiv režima Slobodana Miloševića, u nekoj vrsti poverljivog razgovora pre nekoliko godina ispričao mi je priču o tome kako su on i njegova porodica preživljavali i preživeli politički progon devedesetih. Rekao mi je tada da svi oni koji su se i danas odlučili za istrajavanje u “neistomišljeništvu” i borbi za demokratsko, otvoreno i slobodno društvo (a ovi pojmovi zaista sve više liče na fantazme nekolicine idealista) moraju biti spremni da podnesu neku vrstu proglašavanja nepodobnima kao i sve ono što je ta stigma, u loše koncipiranim društvima, oduvek podrazumevala.
Upozorio me je i na to da nepodobnosti i kazne ne moraju uvek da zaliče na one iz vremena Velike čistke, koja se dešavala u Sovjetskom Savezu od 1936. do 1938. koju je osmislio i kojom je upravljao Staljin. Da ne mora, dakle, sve da zaliči na 1936. godinu kada je održano prvo Moskovsko suđenje, jedno u nizu fantazmagoričnih sudskih procesa na kojem su krivima proglašeni “zaverenici” koji žele da unište sovjetsku državu, a nakon kojeg su NKVD-u data neograničena ovlašćenja, kako bi se godinama obračunavali sa “neprijateljima naroda”. Da ne mora da bude novih gulaga i da mehanizam progona neistomišljenika ne mora da ima uvek i u svim vremenima isti broj nesumnjivih žrtava (prema sovjetskim arhivima, broj žrtava Velike čistke bio je između 700.000 i 2 miliona pogubljenih, a broj osuđenika koji su izdržavali kazne u gulazima bio je daleko veći).
Putniku prolazniku, površnom ili nezainteresovanom posmatraču, u većim ili manjim gradovima u Srbiji, danas bi lako mogla da promakne tačna slika srpskog društva: neretko, građani u Srbiji voze luksuzne automobile, podižu se luksuzni stambeni objekti, stanovi se sve češće kupuju za gotovinu, iako se u nekim posebno osmišljenim investitorskim zonama kvadratni metar prodaje i za više hiljada evra. O beskućništvu i krajnjem siromaštvu se u Srbiji, koja je uostalom u režimskim medijima nazvana “ekonomskim tigrom”, uglavnom vrlo uspešno ćuti.
O onome što zovemo progonom nepodobnih, zvanično, ćuti se još i više, iako smo godinama unazad, putem malobrojnih preživelih nezavisnih medija, upoznavani sa slučajevima progona političkih i ideoloških neistomišljenika iz gotovo svih profesija. Na ovim nezvaničnim listama našli su se novinari, profesori, lekari, kulturni delatnici, građanski aktivisti i predstavnici nekih opozicionih političkih stranaka… Za svaku od ovih profesija mehanizam progona bio je karakterističan i gotovo identičan, a manifestovao se po fazama – period upozoravanja, period stigmatizacije, period hajke u medijima, a potom i na društvenim mrežama, period realizacije intenzivnog psihološkog ili čak i fizičkog nasilja i, konačno, period marginalizacije i brisanja sa mape onoga što nazivamo društvenim životom, uskraćivanjem profesionalnih i egzistencijalnih šansi, i, ukoliko je reč o onima koji se bave kreativnim poslovima potpunim, dirigovanim i doslednim prećutkivanjem.
U Srbiji danas, baš kao i onda devedesetih, postoji manji broj geto prostora u kojima se, nažalost, sve tiše i sve malaksalije, okupljaju progonjeni. Budući da se u svakom gradu i svakoj varošici vrlo precizno zna ko su politički i ideološki oponenti, oni se neretko suočavaju sa gubitkom posla ili poslovnih šansi, ciljanim osiromašenjem, gubitkom prijatelja pa, nažalost, i članova porodice, jer jedina konstanta koju proizvode režimi koji se priklanjaju metodi progona jeste strah da se ne bude stigmatizovan i socijalno uništen.
Velika čistka iz vremena Staljinovog Sovjetskog Saveza sada je poprimila drugačije pojavne oblike, postala je sofisticiranija, manje vidljiva, ponekad zloslutno tiha, ali jednako uporna… Nešto poput tamnog, kužnog talasa koji melje sve pred sobom, zatire nadu, poništava ljudskost i budi nove i nove cikluse mržnje, anksioznosti i nasilja.
Ono što bi moglo da bude (a već se i događa) najfatalnija posledica ovog mehanizma jeste činjenica da upravo progoni nepodobnih svaku borbu za bolje društvo čine sve manje mogućom. U teoriji se društvo, poput ovog kakvo je naše u Srbiji danas, zove blokiranim društvom. A to je društvo u kojem se unapred pripisuje poželjni model i sadržaj komunikacije, a svi oni koji se ne uklapaju u definisane okvire bivaju na različite načine blokirani. Time se ulazi u zonu pojednostavljenog, binarnog šematizma koji članove društva deli na “nas” i na “njih”, na one koji su uz postojeći režim i one koji su protiv. Na taj način, društvo ne samo da blokira unutrašnju komunikaciju, već postaje izrazito nefleksibilno, a simim tim i nesposobno da mobiliše svoje članove u kriznim situacijama i da proizvede adekvatne odgovore na izazove sa kojima se suočava. Ovakvo društvo ne samo da stigmatizuje i kažnjava jedan deo svojih članova, već i samo biva blokirano i nesposobno da se dalje razvija.
Još je 2004. godine, u tekstu Srbija – blokirano društvo, objavljenom u Republici, Dragoš Ivanović predvideo vrlo loš rasplet političke drame u Srbiji: “Današnja se Srbija u poimanju svakog mislećeg čoveka predstavlja kao blokirano društvo koje izaziva mnoga pitanja i zabrinutosti pred budućnošću. (…) Ako su se posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti smenile dve vrste demokratske opcije (Đinđićeva i Živkovićeva vlada iz DS, odnosno, DOS-a i Koštuničina iz DSS-a i pridruženih članova), a još nema ozbiljnijih prodora demokratskih promena, neće li ta činjenica kod dela javnosti stvoriti uverenje u uzaludnost demokratskog rešenja i sklonost prema onim drugim, autoritarnijim raspletima?”
Napisao je i to da ako ovakva mogućnost nekima izgleda kao preterana i suviše mračna, “onda se može uzvratiti novim pitanjem: a gde je ta država kod nas koja treba da vrati stvari na pravo mesto? Zločinci su, nažalost, kod nas i dalje superiorniji od vlasti”. Na kraju teksta, Dragoš Ivanović dao je i pravu projekciju potencijalnog raspleta: “U ovom stanju opšteg bezdržavlja sve veći značaj dobijaju činioci koji su s druge strane zakona: novac, zločinci i oružje. Mafijaški novac nije nova stvar kod nas, ali je tragično da se još niko nije osmelio da utvrdi kolike su te sume, ko su njihovi vlasnici i dokle seže njihova moć”. U tom su kolu, pisao je Dragoš Ivanović još 2004. zajedno sa mafijašima i delovi vlasti, vojske, policije, kriminalci koji su se nakrali na ratištima, pohlepne gazde i neki direktori koji se bave sumnjivim poslovima, što i objašnjava nemoć zvaničnih organa. I najzad, sasvim anticipatorski, napisao je i to da “taj silni novac može sve samo što ne može da sedi skrštenih ruku i da uzdržava svoje ambicije što se tiče uticaja na vlast, pa čak i njegovog osvajanja”.
U Srbiji 2022. godine, kao ilustrativnoj slici, na sceni je upravo destruktivni amalgam sačinjen od političkog autoritarizma, populizma, koruptivnih radnji i kriminala. Zajedno sa usavršenom tehnikom progona nepodobnih, bez koje bi izvođenje radova na uzurpaciji, zatvaranju i blokiranju društva bilo nemoguće.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
