Boris Isaković: Moral kao da potpuno nestaje pred našim očima

Razgovarao: Dragan Stošić Izvor: Nezavisnost.org Foto: Screenshot

Veče nakon dodele Zlatnih Arena u Istarskom narodnom kazalištu, upravo završenog 71. Pulskog filmskog festivala, održanog od 11. do 18. jula, u okviru koga je jedan od apsolutnih događaja bio film Rajka Grlića – Svemu dođe kraj, u jednom kafiću na beogradskoj Slaviji razgovaramo sa pozorišnim i filmskim glumcem Borisom Isakovićem.

Naš sagovornik zbog prezauzetosti (trenutno u okolini Beograda učestvuje u snimanju novog ostvarenja reditelja Nikole Ljuce) nije mogao da se pojavi u Puli, i lično preuzme Zlatnu Arenu za sporednu ulogu u Grlićevom hitu.

Ništa logičnije nego da razgovor započnemo „u Puli”.

– Napisao sam i poslao jedno pismo zahvalnosti, pošto nisam mogao juče da budem na dodeli tih Zlatnih Arena zbog aktuelnog snimanja novog filma, koje su tamo pročitali, i u kojem se zahvaljujem Rajku. Stvarno sam bio preserećan onda kad mi je stigao njegov poziv, jer on je, nekako, iz ekipe reditelja te generacije koju nisam dosad zakačio, i to mi je donelo neizmernu sreću, ne baš sa ulogom koju su mi dali (smeh). Pitao sam ga odmah zar oni nemaju svoje hrvatske glumce koji mogu da igraju te njihove hrvatske gadove, na šta se Grlić nasmejao. Ali, naravno, rad na filmu je proteklo u divnom raspoloženju.

On je tako jedan širok čovek, posebna osoba, ma kao i ovde u Beogradu, poput Gorana Markovića, to su pravi inelektualci, veliki majstori filma, i jedino možete osećati zadovoljstvo da radite sa njima. Puno sam se i družio sa Rajkom tamo, bio sam i kod njega u stanu, tamo gde je to i pisao neko vreme, posle onog njegovog Istarskog raja. Scenario je rađen zajedno sa Antom Tomićem, a motivi su uzete zapravo iz Krležinog romana Na rubu pameti, doduše sa uplovljavanjem u ovo vreme, ali je siže te priče zapravo pozajmljen od Krleže. Jedan tako oštar, britak film, da sam se, na trenutke, dok sam gledao, pitao je li ovo prejednostavno. I onda sam pročitao i te neke kritike koje mi je Rajko slao, i ljudima se dopala upravo ta jednostavnost.

To jeste jedan ljubavni triler, u sredini je neka ljubavna priča, a sve drugo, jeste ovo vreme što mi živimo, ovaj nepotizam i ovo ludilo. I on nije imao pardona uopšte – proziva HDZ, proziva sve, i ima jedna eksplicitna scena na kraju, da ne prepričavam. Ubeđen sam da ovaj film ima šanse da bude veoma, veoma gledan na ovim našim prostorima. Sad posle Pule, mislim da ide na Sarajevo Film festival (van konkurencije) u onom njihovom ogromnom Oen Air bioskopu. Tako da da. Napravio je jean vrlo čudan, brz film. Film koji melje, melje, melje. I udara u glavu. Direktno, bez pardona.

I zbog toga ima problema u Hrvatskoj, kao i mi ovde što imamo zbog raznih sličnih stvari. Mislim, isto nam je to. U principu, kad malo napravimo te preseke, od ratova naovamo, šta je tu stvoreno, po tim, nazovi državama, neke su u Evropi neke nisu, a sve ostalo je isto. Svi su isti, i kao da su to shvatili pa nas melju, taj mali broj ljudi – i ako se širi, po horizontali je krenuo, međutim, sad polako hvata i vertikalu – tako da moral, kao da potpuno nestaje pred našim očima. I, ne znamo šta da radimo sa tim. Kako da tome doakamo.

Razlog da svoju Arenu ne proslavite u Puli je novi film Nikole Ljuce – Zvečarka, u kome, takođe, imate sporednu ulogu, i koji se trenutno snima u okolini Beograda. Šta ljubitelji filma mogu očekivati od tog filma, i koja je vaša uloga u njemu?

– Kao i u Rajkovom filmu – reč je o korupciji i odnosima koji odatle isplivavaju. Igram sporednu ulogu, oca devojke kojoj se događaju sve te stvari, a za vreme dok se njoj to dešava, ide zapravo i neki izborni proces i jedan od tajkuna se kandiduje za predsednika države, a njen otac igrom slučaja radi u knjižari koju taj tajkun hoće da proda… Zanimljiva je, međutim, geneza ovog filma. Ljuca je, pre sada već pet-šest godina, gledao predstavu Dina Mustafića Novo doba, urađenu po esejima Viktora Ivančića, o radnicima i tom okuženju, kratko smo je igrali u Bitef teatru, oduševio se i video to kao mogući predložak scenarija za film. I tako je krenulo, i potrajalo, bogami. E, onda, dok sam se spremao ovih meseci za letovanje, eto ga poziv, i ostaću u Beogradu na snimanju tog filma, zajedno sa suprugom (Jasna Đuričić igra jednu od glavnih uloga – prim, DS).

Često se u filmovima pojavljujete u paru sa svojom suprugom?

– Samo tako deluje, ali nemamo mi baš mnogo takvih filmova. I često se dešavalo da igramo u istim filmovima, međutim, evo kao i u Zvečarki, nemamo nijednu zajedniču scenu…

Vašu karijeru, između ostalog, obeležava i dobar broj tzv. radničkih filmova, koji se bave socijalnom tematikom. Praznik rada Pjera Žalice, Heroji radničke klase Miloša Pušića, Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića, da navedemo neke od svežijih. Mogu li poruke tih filmova da poprave situaciju, kad je reč o radnicima u bilo kom radnom okruženju?

– Reč je o tom večitom pitanju, gde ja, kako da kažem, ne idem toliko daleko da mislim da to nešto može da izmeni, međutim, zasigurno znam da mene menja. Ne samo da me menja, nego mi daje, upravo sad oko te moralne vertikale, daje mi tlo pod nogama. Opet, kao umetnik, a nisam aktivista, niti sam ikada bio – ima puno glumaca koji se bave raznim vrstama aktivizma, i to podržavam, to je njihov izbor, i sve je u redu – ja nekako mislim, i smatram to kao svoju obavezu, da o ovom vremenu govorim ne kroz akivizam, nego isključivo kroz ono što radim. Tako da moji izbori onoga što želim i(li) ne želim da radim, mislim da su u mojoj karijeri veoma evidentni. Neću da pravim od sebe nikakvog sveca, imam i iskoke, naravno, koji su nekad, recimo da sad kažem, Sumnjiva lica, serija na RTS. Ali i to su, kako da kažem, reč je o Nušiću čije kritičke domete znamo, a to što je nešto urađeno manje ili više (ne)uspešno, to stvarno nije u mom domenu.

Lično, imam potrebu da ovaj posao upotrebljavam u onom smislu, da potvrdi moja razmišljanja da je pozornica mesto sa kojeg mogu slobodno da se izražavam. I da mogu da govorim ono što mislim da treba da se govori. I to je to, samo sam ga, u međuvremenu, proširio sa pozornice i na film. Zato i pristajem da radim te gomile negativaca, jer smatram da u ovom trenutku, ako se to iskazalo poput Slobe Miloševića, Ratka Mladića, sad ovog hrvatskog tajkuna Dinka Horvata, ako postoji neko ko će da odgovara na to, evo tu sam i odgovarao sam na te pozive.

Niste tip aktiviste, ali da vidimo šta sa sindikatima, kao organizovanim manifestacijama onoga što treba radnicima, bilo običnim, bilo onima u vašoj, umetničkoj sferi. Istorija kaže bili su i ostali bitna poluga za popravljanje stanja (skoro su Holivudski glumci štrajkom isterali svoju priču). Ovde, osim cehovskih udruženja, dramski umetnici nikako da uđu u tu sindikalnu priču?

– Pa evo, moram da Jelenu Ćuruviju Đurica pomenem u tom smislu, i taj njihov GOS (Glumačka organizacija Srbije) koji su osnovali, jer je prva, možda sad i verovatno neko drugi još to radi. Stalno su neke priče bile o tome, ali mislim da su oni isterali to sada, do nekakve opipljive razine. Videćemo kako će to početi da se dešava, a tiče se konkretno naplate tantijema za repriziranje serija… Mi smo u svim ugovorima dosad bili potpuno obespravljeni u tom smislu. Mislim na glumce. Potpuno obespravljeni. Znači vi potpišete ugovor, dobijete novac za taj posao, a sve drugo pripada producentima, distributerima… i tu je kraj priče. Ovi su sad, mislim, na domak da tu stvar promene. Da to bude kao i u muzici, recimo, što odavno postoji… emiteri moraju da vode računa o tome koje pesme mogu da puštaju i kada, i u odnosu na to plaćaju neke tantijeme. Tako da, eto, ona je to gurala uz podršku još nekih ljudi, i mislim da su do nečega došli. Lično sam to podržavao od početka, i učlanio sam se u GOS, reagovao na to, bio u kontaktu, pisao mejlove, sad sam čak napravio listu svih svojih filmova i serija, ako bi to nešto bilo.

I serijal ratnih uloga obeležava vašu karijeru, od filmskih ostvarenja Vukovar, jedna priča Bore Draškovića, preko Muškaraci ne plaču Alena Drljevića i Krugovi Srdana Golubovića, do Quo vadis, Aida Jasmile Žbanić, kao i, uslovno, TV serija Porodica Bojana Vuletića… Gde su tu vaši motivi?

– Tada sam počinjao, ne znam tačno, 1993. je Vukovar sniman sa profesorom Borom Draškovićem, tada je to krenulo, i moram priznati, merim vreme od tada, i ispade da ceo jedan život i jednu karijeru mogu da smestim pod takve, ratne teme. Prosto, ne može da se izađe iz toga. Stotinu puta sam već pričao tu priču, i Jasmili Žbanić kad me je zvala da igram Mladića, rekao sam da sam sa tim završio nakon filma Muškarci ne plaču, jer se tada desilo to „pomirenje ratnih veterana“.

I dan danas verujem, jer družio sam se sa tim ljudima, bivao sa njima, da bi bilo najproduktivnije nekako te ljude dovesti – ratni veterani se skupljaju sa svih zaraćenih strana, iz Bosne, Srbije, Hrvatske… mislim da njima treba dati pravo glasa, da bi ovi mladi mogli da shvate šta znači rat, da shvate besmisao rata, koji oni svi duboko nose u sebi. I to večito pitanje – Zašto, zašto sam ja ostao bez noge, zašto sam ja ostao bez ruke, zašto je sve ovo ovako… Ili im (mladima) dati da čitaju knjigu Džoni je krenuo u rat. S druge strane, pošto to nije moglo da se eskivira, ni ja nisam mogao da izbegnem, a pokušavao sam, rekoh, i kod Jasmile da izbegnem tu ulogu, ali nisam uspeo…

I, na sreću pravih ljubitelja filma, bili ste šokantno dobri?

– Pa to mora da bude dobro, jer tu ne sme da bude zezanja, i takvu odgovornost rado prihvatam, zato što znam da nema zezanja. U stanju sam stvarno da se podredim apsolutno priči i svemu ostalom. Sa te moje glumačke strane – nekad je uloga manja, nekad veća, neka je funkcija – to moram da uradim besprekorno. Ne sme da bude dileme. Kao sa tim Mladićem. To su nedelje i nedelje, i meseci gledanja tih istih klipova… bio je to moj pun ulazak u lik, kolikogod sam mogao, da to apsolviram. To je ono što mi živimo, na kraju krajeva.

Ne samo da nisam mogao ja da izbegnem, nego mi svi zajedno, kao društvo, očigledno ne možemo da od toga pobegnemo, i da to pomerimo, i prevaziđemo. Da shvatimo da život nudi takvu jednu paletu boja i varijacija… a opet smo između ta dva utemeljena tabora – Za ili Protiv. Meni, iskreno, počinju da smetaju svi ovi drugi mediji, ne što ja podržavam one, daleko od toga, ali ta vrsta izbora pred koji me stavljaju, to moja vertikala ne dozvoljava. Ne želim i odbijam da budem stavljen između neka dva tabora. Izabrao sam ovu profesiju baš zato da ne bi bio ni u jednom taboru.

Gotovo da nema značajnijeg pozorišnog reditelja sa ovih prostora koji vam je izmakao – pored već pomenutih Draškovića, Mijača, Mustafića, sarađivali ste sa Ristićem, Savinom, Mladenovićem, Milivojevićem, Unkovskim, Liješevićem, Janežičem… I svi oni razlikuju se po specifičnim poetikama. Kao teče glumačko prilagođavanje?

– Sa najboljima je to najlakše, kao što to obično biva. Imao sam neverovatnu sreću da sam počeo sa jednim, tada, filmskim i pozorišnim rediteljem, ali koji se tada već više nije bavio pozorištem, sa Borom Draškovićem. Rediteljem koji je pravio kultne predstave. Onda sam imao sreću da odmah, još za vreme studija, počnem da radim kod Ljubiše Ristića. I tada je taj teatar Ljubiše Ristića iz tih 1990-ih, jer ga ja od tada znam, meni bio jedno uzbudljivo teatarsko iskustvo, toliko toga sam naučio tada. Nije onda bilo Bolonjske konvencije, mastersa, ali ja stvarno računam da sam master-klas imao kod Ljubiše Ristića. Igrajući u tim njegovim pedstavama. I ništa bolje za mladog glumca nego da bude odmah ubačen u vatru, i da igra i Krležu, i Džojsa, i Ričarda III… Tamo sam neverovatno rastao, a temelj i samopouzdanje pokupio sam od mog profesora Draškovića. I tako je krenulo.

Bilo je božanstveno. Dalje su se nizali Egon Savin, Dejan Mijač, Slobodan Unkovski… Naravno, sve su to različite poetike. Sad, kako to polako nestaje – naravno, ima ih još puno koji rade, ali Mijača nema – meni nedostaju te njegove predstave. Jako mi nedostaju. One su u toj meri nekad umele da budu, ne u lošem smislu, nemam ništa protiv konvencionalnog pozorišta, ali su bile ispunjene smislom iznutra… On se sam trudio, na kraju već, da tu svoju formu nekako prevaziđe, sećam se, uvek je o tome i o Tomiju Janežiču govorio – gledam njegovu predstavu, i evo ovako bi ja to hteo da bude, samo, kako on do toga dođe!? Eto, tolika razlika u godinama a ta Mijačeva mladost duha nije prestajala da intrigira i njega i okolinu. No, takve predstave, kao puno njih koje smo radili, recimo, i u Ateljeu 212, onaj Divlji med, i Leonsa i Lenu Bihnera, kakvo je to pozorišno čudo bilo. To je bio pozorišni užitak.

Ne umem da objasnim, zašto pozorište nema tu punoću koju nekako tražim, i želeo bih da je pronađem. Zato sve ređe i ređe radim u pozorištu. Bobo Jelčić mi je, recimo, to doneo, sada u tom Gospodinu R. Tu vrstu uzbuđenja, tog odnosa sa publikom, te interaktivnosti, te upotrebe igranja sa tim pozorišnim konvencijama i greškama, da potpuno zaludi gledaoca. Naš cilj je da gledaoca nateramo da bude prisutan – sada i ovde. To je to.

Na drugoj strani opet nam se događaju političke zabrane kulturnih sadržaja – slučaj bosanskohercegovačkog glumca Feđe Štukana, manifestacije Mirdita, dobar dan… Kako vam se sve to čini?

Sve to ima posledice. Ne znam, kao da niko ne misli o tome, ne pita se šta to sve ostavlja kome, šta ti klinci gledaju, šta to postaje normalno… Ma, ne može to meni da postane nikad normalno. To je potpuna ludost. I čitao sam Štukanov intervju, i bez obzira na sve, pa kod njega je barem to totalno evidentno, on ništa ne krije. Lično ga ne znam, sretali smo se par puta, ali da to tako drastično ispoljava neka sila, to nije dobro. U najmanju ruku nije dobro. Ne sme sila. Svi dobro pamtimo dokle i kako se završava neko ispoljavanje sile. To nikako nije dobro, ni za koga!

Dobri duh filma, pozorišta, književnosti, pak, stoji nasuprot tome… saradnja sa okruženjem bez prevoda, teče nesmetano. Je li to svetlo na kraju tunela?

– Tu tražimo spas. I, nije samo jezik. Prosto, ne može da se ukine nešto. Dugo sam verovao u snagu tog kontinuiteta, i dalje verujem u nju, i uveravam se svakodnevno da tog kontinuiteta ima. Bar što se mog života tiče, ali znam i mnoge druge živote oko mene koji su, da tako kažem, od starta, od najranijih dana posle rata, imali potrebu da probijaju to, da ruše te barijere, zapreke. Zato što smo povezani do te mere da očigledno ne možemo ni da shvatimo njenu jačinu i količinu. Čitav moj rad i moja karijera, i profesorska i glumačka, usmereni su tamo… da se jedan ozbiljno prekinuti kontinuitet, nek se zove kako hoće, ali samo da taj kontinuitet razmene, i kulturne, i svake druge, nastavi svoj put. Pa nemamo mi ekonomskih razmirica, to oni najbolje znaju. Kao, super su oni koji trguju između sebe, a mi, umetnici, kao ne treba da razmenjujemo ideje i da gradimo nekakav duhovni svet zajedništva. Znam da, dok budem disao, to neću moći ni hteti da promenim u sebi. Tako sam odgojen. Šta da radim?!