10.april 2023. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Medija centar
Partijska oligarhija nagrađuju svoje partijske podanike mestima u upravnim i nadzornim odborima bez oslanjanja na bilo kakvu stručnost i odgovornost, što proizvodi katastrofalne socijalne i ekonomske posledice, ocenjuje ekonomista Božo Drašković
Kada je i kako Srbija izgubila kontrolu nad svojim strateški važnim resursima kao što su industrija cementa, metala ili gume koje su u potpunosti u vlasništvu stranaca? Šta su nam to doneli a šta zauvek uzeli investitori iz belog sveta suvereno zavladavši eksploatacijom i preradom nafte i industrijom obojenih metala i čelika? I konačno, da li je bez novca multinacionalnih korporacija, Srbija uopšte mogla prevazići devastaciju iz perioda sankcija i siromaštva devedesetih?
Ovo su samo neka od pitanja na koja nam je odgovarao dr Božo Drašković, koji je pored univerzitetske profesure svojevremeno obavljao i funkciju člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Povod za intervju je nedavno objavljena knjiga „Srbija-od sankcija do neokolonijalne privrede“, nastala kao rezultat zajedničkog istraživačkog rada profesora Draškovića i profesora Đorđa Đukića.
Neokolonijalni položaj nastaje kada strane države, odnosno njihove kompanije, bez podrške vojne sile i direktne strane administracije kontrolišu i koriste ključne resurse dojučerašnje kolonije. U čemu je razlika kada se radi o Srbiji koja nije bila kolonija u klasičnom smislu tog pojma. Međutim, nakon devedesetih u Srbiji se ključni resursi i kapaciteti, izuzimajući poljoprivredno zemljište, prešli u ruke stranaca. Da ne bude zabune, ovde se ne radi o stranim direktnim investicijama u nove industrijske pogone, već o sticanju kontrole nad resursima kroz kupovinu i preuzimanje domaćih preduzeća i njihove imovine.
Profesora Draškovića na početku razgovora pitamo – zašto je to loše?
Kada su ekonomski subjekti u rukama stranaca onda je logična posledica ekstrakcija profita i njegov transfer u inostranstvo. Pomenuli smo industriju cementa, banke i naftu a čini mi se da smo “na dobrom putu“ da i proizvodnju električne energije predamo strancima. Što se banaka tiče, na primer, od ukupne bilansne aktive banaka 85 odsto je u vlasništvu stranaca. U prevodu, kada su ključni resursi u rukama stranaca, uz visok nivo spoljnog duga od oko 32 milijarde eura, onda zemlja ne može da vodi nezavisnu i, u svom interesu, razvojnu ekonomsku politiku. Saglasno tome zemlja je u problemu i kod vođenja nezavisne spoljne politike.
Kako smo do toga uopšte došli?
Gubljenje kontrole nad sopstvenim ekonomskim razvojem i resursima treba posmatrati u kontinuitetu od 90 tih godina prošlog veka. Prvo je raspad tržišta prethodne Jugoslavije uz sankcije i hiperinflaciju imao katastrofalne posledice po privredu. A potom je nakon 2000. godine odabran pogrešan model ekonomske politike koji se bazirao na mistifikaciji slobodnog tržišta i rasprodaji po svaku i bilo koju cenu svega što se može prodati.
Ko su bili kupci? Prvo domaća lica koja su se bavila prelivanjem društvenog kapitala u privatni, a onda i oni koji su uglavnom bogatstvo stekli švercom nafte, deviza, pa tu i tamo poneki i trgovinom narkoticima. Stranci su kupovali uglavnom velika preduzeća i svega čega su se mogli domoći a za šta su imali ekonomski interes.
Da je tranzicija i privatizacija bila mudrije planirana i sprovedena sigurno je da bi bilo više vremena za razvoj i opstanak domaće preduzetničke klase. Pri tome ne treba zaboraviti ni pohlepu nosilaca političke vlasti, koja je postavljala, a i danas postavlja svoje uglavnom nekompetentne partijske prijatelje i podanike na ključne upravljačke pozicije u onim sektorima koji su još ostali u svojini države.
Šta su ključne karakteristike današnje privrede iz ugla neokolonijalizma?
Da budemo sasvim otvoreni: veliki broj preduzeća je opljačkan, a potom ili likvidiran ili tamo gde je postojao interes stranaca – prodat. Akumulacija je isceđena i otišla u neproduktivnu potrošnju. Strane kompanije uvode racionalan i efikasan način poslovanja, a profit transferišu u svoje matice, a najčešće u poreske rajeve. Opisani proces ima ključnu karakteristiku u nedostatku akumulacije za domaće investicije, pa se rešenje problema traži u permanentnom “privlačenju“ stranih direktnih investicija. Ovo „privlačenje“ de facto znači omogućavanje subvencija i drugih pogodnosti za strane investitore.
U okviru stvaranja pogodnosti za strane investitore spada neadekvatno radno zakonodavstvo koje obespravljuje radnike umanjujući njihova prava. Svejedno isti princip važi bez obzira na to da li se radi o investitorima sa zapada, istoka ili iz Azije. Sve ovo spada u karakteristike jedne neokolonijalne privrede.
Da li je Srbija bez upliva stranog kapitala uopšte mogla da se izvuče iz apsolutne ekonomske devastacije nakon međunarodnih sankcija i svega što se događalo devedesetih?
Strane direktne investicije mogu biti korisne za razvoj i predstavljaju priliv akumulacije iz inostranstva. Međutim, sve strane investicije ne moraju i nisu faktor ekonomskog rasta i razvoja. Uzmimo za primer preuzimanje tri cementare u Srbiji s početka 2002. godine. Tri multinacionalne strane kompanije su preuzele sve tri naše “socijalističke“ cementare. Oni nisu doneli nikakvu novu tehnologiju, jer u industriji cementa i nema nekih posebnih tehnoloških inovacija. Poboljšali su organizaciju rada i tržišta, smanjili broj zaposlenih i maksimizirali profit. U industriji bakra se isto dogodilo. Eksploatacija zlata je prepuštena stranoj kompaniji. Eksploatracija nafte i gasa takođe.
Sada nas političari ubeđuju kako treba, zbog navodnog ekonomskog napretka, da stranim kompanijama prepustimo eksploataciju litijuma i bora istovremeno obećavajući navodne milijarde evra ekonomske koristi za Srbiju. To naprosto nije tačno! Pre svega, zbog ekoloških šteta koje nastaju po životnu sredinu. Drugo, zbog toga što strane multinacionalne kompanije imaju već decenijama razvijenu strategiju, praksu i metode izvlačenja profita iz kolonija i ostavljanja pustoši iza sebe.
Na promociji knjige kazali ste da do danas „Srbija nema izgrađene moćne i efikasne institucije pa je verovanje u moć pojedinca-čudotvorca konstanta socijalnog miljea“.
Srbija, na žalost, nije suštinski demokratsko društvo. Partije nemaju ideologiju, a članstvo ne povezuje sistem vrednosti i ideja, već struktura ličnih interesa da se učestvuje u vršenju vlasti i na osnovu toga ostvaruje lična korist, odnosno bogaćenje. U ovom društvu je postalo sasvim “normalno“ i uobičajeno da se rentira pozicija vlasti.
Moramo jasno reći da ovde institucije funkcionišu kao strukture pojedinaca i grupa koje ostvaruju svoje lične interese na teret interesa društva, odnosno zajednice. Sve to se neminovno reflektuje na ekonomske procese, na neodgovorno trošenje budžetskih sredstava od jedinica lokalne samouprave, preko javnih preduzeća do republičkog budžeta. Praksa nameštenih tendera za partijski podobna preduzeća je više pravilo nego izuzetak.
Postala je uobičajena praksa da predsednik države Aleksandar Vučić odluči i dogovori izvođača i cenu investicije. Partijska oligarhija i koalicioni dilovi nagrađuju svoje partijske podanike mestima u upravnim i nadzornim odborima bez oslanjanja na bilo kakvu stručnost i odgovornost postavljenih upravljača. Rezultati tako neodgovornog vođenja javnih poslova i javnih preduzeća i ustanova su socijalno i ekonomski katastrofalni. Mogu samo da zaključim da će otrežnjenje i osvešćenje od sadašnjeg bunila biti bolno.
Zašto je vlasništvo stranaca na finansijskom tržištu tako problematično?
Hajde da pogledamo neke aspekte vezane za bankarski sektor. Strane vlasnici ulože osnivački kapital, ali taj kapital predstavlja samo mali delić kreditnog potencijala. Ključni deo kreditnog kapitala predstavljaju depoziti stanovništva i privrede, a to znači domaći kapital. Pasivne kamate na depozite su de facto u poslednjoj deceniji bile negativne a aktivne kamate su bile relativno niske, ali pozitivne.
Strane banke su zapravo domaćim sredstvima finansirale dobrim delom domaću privredu i zarađivale velike profite ne samo od neto kamata, nego i od drugih bankarskih usluga. Samo u prethodnoj godini neto dobit od kamata iznosila je oko 950 miliona evra, a od bankarskih naknada oko 450 miliona evra. To je profit koji pripada stranim vlasnicima i on se dobrim delom transferiše prema potrebi u inostranstvo.
Strane banke koje posluju u Srbiji se pojavljuju i kao poverioci države kupujući dužničke hartije od vrednosti (obveznice). Rizik Republike Srbije, kada se radi o spoljnjem dugu, je u tome što je dug ne prema domaćim bankama, nego prema stranim bankama i investitorima.
Zašto su naše banke prodate i da li je Srbija imala kapaciteta da njima sama bolje upravlja?
Imala je. Međutim, “eksperti“ koji su došli na vlast posle te 2000. godine su s namerom ili iz neznanja smatrali da je jedino pravo rešenje dovršiti uništavanje srpskog bankarskog sektora i prepustiti ga stranom kapitalu. Rezultat kontinuiteta te, po mom sudu, pogrešne ekonomske politike je i kasnija prodaja Komercijalne banke.
Ako na pomen neokolonijalizma pomislimo na vladavinu profita i eksploataciju suočavamo se sa paradoksom da u Nemačkoj i Francuskoj radnička klasa i danas ima moć da blokira sve procese u zemlji.
Mi smo ovde izlagali jedan aspekt savremenog kapitalizma na relaciji razvijene – nerazvijene zemlje. Moje stanovište koje sam pokušao da obrazložim je da se nerazvijene zemlje, što zbog svojih grešaka, što zbog istorijskog nasleđa, nalaze u neokolonijalnom položaju. To je jedna dimenzija nejednakosti u razvoju.
Druga dimenzija savremenog kapitalizma, onog koji je uspostavljen neoliberalnom revolucijom osamdesetih godina prošlog veka dovela je do procesa rasta nejednakosti unutar najrazvijenijih zemalja sveta. Reakcija na rastuće nejednakosti, potpomognute inflatornim talasom, kao i rastom cena energenata i hrane u Evropi i SAD, prirodno na scenu izvodi nezadovoljstvo i proteste u Francuskoj i Nemačkoj. Taj proces će se u budućnosti odvijati i u drugim evropskim zemljama.
Imanentno je da stanje kapitalizma generiše nejednakosti. Sve dok je rast nejednakosti unutar tih društava, ublažavan ekonomskim rastom zasnovanim na inovacijama i širenjem moći kapitalističkog tržišta na nerazvijene zemlje i crpljenje koristi od neokolonijalne eksploatacije, odlagaće se socijalni konflikti u tim društvima. Kada navedeni korektivni faktori izgube snagu, dolazi do snažnih konflikta unutar razvijenih zemalja. Prednost radnika u tim zemljama, za razliku od zemalja koje se nalaze u neokolonijalnom statusu, je što oni imaju snažne sindikate i sposobnost masovnog okupljanja u odbrani svojih interesa i prava.
Koliko je stabilna domaća privreda danas i kakve su joj perspektive?
Domaća privreda, ukoliko pod tim pojmom podrazumevamo sve ekonomske aktere koji posluju na tržištu Srbije, bez obzira na poreklo vlasništva, pokazuje se kao relativno stabilna. Međutim, ta stabilnost se zasniva na nesigurnim temeljima. Prvi i najveći rizik se nalazi u inflatornim pritiscima, koji će neminovno dovesti do pritisaka na prilagođavanje kursa dinara kljućnoj valuti – evru. Buduća snažna nestabilnost se krije u permanentnom trgovinskom deficitu kao i enormnoj realnoj zaduženosti zemlje.
Uveravanja da je spoljnji dug u odnosu na BDP prihvatljiv su neutemeljena. Precenjen kurs dinara u odnosu na evro upućuje na potcenjenost opasnosti od buduće eksplozije javnog duga.
Jelena Aleksić
