- decembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: Neovi magazin Foto: UGS Nezavisnost
Da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik, kazala je za Novi magazin Čedanka Andrić i dodala da Nezavisnost nije našla pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije
Reprezentativna sindikalna centrala Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ od pre desetak dana „kormilo“ je poverila ženi, prvi put za 30 godina postojanja. Povodom takve, na ovim prostorima još retke kadrovske afirmacije „slabijeg“ pola, sama predsednica Nezavisnosti Čedanka Andrić potvrdila je da „nema mnogo predsednica sindikata“, i ocenila da je „izazov za svakoga da u ovom momentu bude na tom mestu“. Za sindikat kojim od nedavno rukovodi, kaže, „izazovi su isti kao i u proteklih 30 godina“.
Njene sindikalne koleginice i kolege, i ne samo oni, smatraju je „prekaljenom sindikalkom“: u Nezavisnosti je od aprila 1998. Dobro je „naoružana“ znanjem -diplomirala na Fakultetu političkih nauka – a dokazala se i kao efikasna organizatorka na poslovima izvršne sekretarke Nezavisnosti.
Prva ste žena na čelu UGS „Nezavisnost“ u tridesetogodišnjoj istoriji vašeg sindikata. Šta to znači za Vas, a šta za organizaciju kojom rukovodite?
Za mene ogromnu odgovornost, ali i priznanje mog dosadašnjeg rada. Sindikalni rad traži veliku energiju i posvećenost, ali uspesi su uvek rezultat timskog rada. Za organizaciju to znači da je spremna da se menja, ali se nadam ne samo tako što je na čelo izabrana žena već i na način da se učešće žena u organima odlučivanja poveća na svim nivoima organizovanja sindikata – od povereništva do granskih sindikata.
Izabrani ste za predsednicu sindikata u ovom veoma teškom trenutku za sve zaposlene. Pandemija kojoj se ne nazire kraj uzdrmala je svetsku ekonomiju a razmere krize se još procenjuju.
Gotovo je nemoguće izdvojiti periode u kojima sindikatu nije bilo teško da deluje. U uslovima pandemije to je zaista dodatno otežano. Za ovako nešto nisu bili spremni ni zdravstveni sistemi u svetu, niti razni drugi veliki sistemi, pa tako ni svet rada, ali ni svet kapitala. Borba za zdravo i bezbedno radno mesto dobila je jednu sasvim novu dimenziju. Na strah od gubitka posla nadogradio se i strah od zarazne bolesti koja se može završiti i smrtnim ishodom, a da niste ugroženi samo vi već i vaša porodica, prijatelji. Mobilizacija članstva za bilo kakvu kolektivnu akciju u ovim uslovima je pravi poduhvat, a rad u uslovima pandemije samo je dodatno naglasio probleme u odnosima sveta rada i sveta kapitala. Sve to značilo je i dodatni angažman u servisiranju članstva, ogroman trud se ulaže a ohrabruje činenica da ne gubimo članstvo i da stalno radimo na organizovanju novog.
Stepen razvijenosti demokratije jednog društva meri se ljudskim pravima i slobodama, u koje spadaju i radna, ekonomska, socijalna i sindikalna prava. U Srbiji decenijama traje trend urušavanja tih prava. Kako preokrenuti taj negativan proces u korist zaposlenih?
Samo konstantnom borbom i organizovanjem. Sindikat nikada ne sme da prestane sa kampanjama za organizovanje novih članova i jačanje svojih kapaciteta. Moramo činiti vidljivim kršenje sindikalnih sloboda i prava i tražiti od institucija sistema da rade svoj posao. Kada bi sudovi bili efikasniji i kada radni sporovi ne bi trajali godinama situacija bi bila drugačija. Sindikat ne može da bude ni tužilac ni sudija. Još 2011. godine Nezavisnost je kongresnom rezolucijom inicirala uvođenje sudova rada koji postoje i u nekim zemljama Evropske unije i nikada nismo naišli na podršku ni Ministarstva pravde, niti ministarstava nadležnog za poslove rada. Sada smo tu gde smo – već nekoliko godina nas Međunarodna konfederacija sindikata u svom Indeksu globalnih prava ocenjuje kao zemlju u kojoj se sitematski krše radnička prava. A ja bih dodala i bez odgovarajuće sankcije za one koji to rade.
Nezavisnost potpuno različito vidi socijalno-ekonomsku realnost sveta rada. Koliko je, na primer, naš radnik daleko od onoga što se zove dostojanstven rad. Ili penzioner od dostojanstvenog „trećeg doba“?
Vlade se svuda u svetu kriju iza zvaničnih podataka a jedan od poslova sindikata jeste da razotkrije šta se iza tih podataka krije, odnosno da ih protumači. Tako da kada Vlada Srbije kaže da je smanjena nezaposlenost to jeste tačno, ali na nama je da kažemo da je nova zaposlenost u najvećem procentu u nesigurnim poslovima, na kratko vremensko trajanje i u sivoj ekonomiji. Najmanji rast zaposlenosti je kod poslova na neodređeno vreme sa platom koja omogućava pristojan život, ugovoreno i po zdravlje bezbedno radno mesto. Porast nesigurnih poslova nije doneo ništa dobro radnicima bilo gde u svetu pa tako ni u Srbiji. Nesigurnost je donela samo negativne posledice: smanjenje zarada, više povreda na radu, konstantan stres izazvan strahom od gubitka posla, otežano profesionalno napredovanje, smanjen pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Dakle, svet kapitala se od takve nesigurnosti dodatno obogatio jer je smanjio troškove rada a radnici su samo izgubili. Tako je i sa penzionerima – ako u Srbiji oko milion penzionera mesečno prima manje od 25 hiljada dinara o kakvom dostojanstvu „trećeg doba“ možemo da govorimo.
Naše društvo se još nije izborilo ni sa problemima rodne diskriminacije, a puno je i diskriminacije u zapošljavanju, obrazovanju, lečenju…
To samo govori u prilog konstataciji da nije dovoljno samo usvojiti antidiskriminatorne zakone već da ih treba i primenjivati. Kao i kod korupcije, tako i kod diskriminacije – institucije sistema su zakazale. Mnogo više se mora raditi i kroz obrazovni sistem i kroz podizanje svesti – sa diskriminacijom se ne smemo šaliti ili umanjivati njene posledice. Potrebno nam je generalno mnogo više solidarnosti i razumevanja za tuđu muku.
Nedavno je javnost saznala za najgrublje kršenje prava stranih radnika (slučaj radnika iz Vijetnama u Zrenjaninu) što je najoštrije osudila i Nezavisnost. Kako se boriti protiv necivilizacijskog, reklo bi se i ropskog tretmana ljudi koji su ovamo došli „trbuhom za kruhom“?
Tako što ćete primenjivati međunarodna dokumenta koja ste potpisali i zakone koje ste usvojili. Držati ljude kao robove je zločin koji se mora najstrože kažnjavati, bilo da se to radi zbog radne eksploatacije bilo da je u neke druge svrhe. Ko god ima saznanja o takvom tretmanu ljudi mora o tome javno govoriti, nemoralno je okretati glavu od takvih pojava. Mediji moraju biti slobodni da o tome izveštavaju ali i institucije moraju da deluju, i policija i tužilaštvo i razne inspekcije. Slučaj koji pominjete stavlja u fokus i nadzor nad radom agencija koje posreduju u zapošljavanju.
Izvršna vlast u Srbiji mora sama da više drži do svojih zakona, ne može samo sindikat da ukazuje na potrebu poštovanja zakona, pa valjda je i njima važno da se zakoni poštuju jer nepoštovanje zakona znači i nepoštovanje države i njenih institucija. To što je neko investirao i otvorio fabriku ne znači da može da nameće svoje zakone, ogradi prostor žicom i ne dozvoljava bilo čija legitimna pitanja o uslovima života i rada radnika, a kamoli da pokuša da sindikalno organizuje radnike. Da ne govorim o tome da je potpuno neprihvatljivo da radnicima oduzmete dokumenta i ograničite kretanje i oduzmete im pravo na slobodu govora. Na te pojave je trebalo hitno reagovati instrumentima koje državni organi imaju na raspolaganju.
Nezavisnost je u svojstvu reprezentativnog sindikata članica Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, ali socijalni dijalog u Srbiji suštinski ne funkcioniše. Očekujete li veću i iskreniju spremnost države i poslodavaca za dijalog sa sindikatima?
Ništa ne očekujem da se dobije a da se ne traži, niti od države, niti od poslodavaca. Nije dovoljno iskazati spremnost već treba ispuniti svoju obavezu. Kada ministarstva prave zakone iz delokruga rada Socijalno-ekonomskog saveta ona su zakonom obavezana da ih dostave na mišljenje Savetu, odnosno socijalnim partnerima, nije to stvar dobre volje. Efektivan socijalni dijalog bi značio da od početka u rad radnih grupa uključite sindikate i poslodavce i da se u javne rasprave ide sa nacrtima zakona koji su u velikom stepenu usaglašeni. A ne da nam se desi, kao pre neki dan, da iz medija saznamo da je Nacrt zakona o radnim praksama ušao u javnu raspravu a da smo imali samo dva sastanke radne grupe na kojima se nije pomerilo od početka, pa je najveći broj pitanja ostao otvoren. Javne rasprave ne mogu da budu zamena za socijalni dijalog sa reprezentativnim sindikatima. Usvajanje zakona po hitnim procedurama nikada nije dobro rešenje jer su to, po pravilu, zakoni koji imaju najviše problema u primeni.
Više od decenije ukazujemo na urušeni sistem kolektivnog pregovaranja u Srbiji jer nemate ni jedan granski kolektivni ugovor u privatnom sektoru (osim u putnoj privredi ali sa velikim problemima u primeni). Onda je normalno da se pitate pa šta mi to razgovaramo sa Unijom poslodavaca Srbije u okviru Socijalno-ekonomskog saveta kada nisu spremni ni jedan granski kolektivni ugovor da potpišu. Dakle, jedno je imati zakonski i institucionalni okvir za socijalni dijalog, a drugo i ono što je važnije su njegovi efekti. Ali naš posao je da i dalje, bez obzira na frustracije, zagovaramo dijalog, da se borimo za njegove bolje efekte i to u društvu gde se spremnost za postizanje konsenzusa pre vidi kao slabost učesnika nego kao način da se dođe do rešenja. Ipak, za nas je važno i da pošaljemo poruku da to što smo spremni na dijalog za stolom ne znači da nismo spremni ako treba i da upotrebimo mnogo radikalnije oblike sindikalne borbe.
Odoleva li ekonomija Srbije globalnoj ekonomskoj krizi izazvanoj pandemijom kako to svakodnevno tvrde predstavnici vlasti?
Ja bih rekla da se borimo, nekad sa manje, nekad sa više uspeha, ali nema razloga za hvalisanje, čak je i neumesno jer kriza još traje. Treba biti racionalan i oprezan, efekti pandemije će se osećati dugi niz godina i nećemo ih lakše podnositi zato što ćemo govoriti o uspesima a ignorisati probleme. Naša industrija zavisi od kretanja na tržištu pre svega zemalja Evropske unije, pa ako vam tamo fabrika automobila za koju vi u Srbiji proizvodite delove smanji proizvodnju nema načina da se to ne odrazi i na našu proizvodnju i izvoz. Ako nam lekari i medicinske sestre nastave da odlaze iz zemlje, ne možete a da ne primetite da izgradnja novih bolnica neće imati planirani efekat ma koliko to bilo pozitivno i potrebno. Koji god veliki infrastrukturni projekat da uradite on će imati koristi i sa njim ćete se hvaliti samo ako vaši građani mogu da priušte njegovo korišćenje.
Svedoci smo svakodnevnih poskupljenja namirnica i drugih roba. Kako ocenjujete da će se to odraziti na životni standard radnika i njihovih porodica?
Negativno, naravno, za većinu. Ako oko pola miliona ljudi radi u sivoj ekonomiji, a polovina zaposlenih zarađuje do pedeset hiljada dinara mesečno onda je jasno da svako poskupljenje znači manju kupovnu moć i urušavanje životnog standarda. Da ne pominjemo i druge potrebe osim onih osnovnih.
Nije li odluka Vlade da privremeno limitira rast cena šest osnovnih namirnica u suprotnosti sa liberalnom ekonomskom politikom? Zašto nema intervencija iz državnih rezervi, hrane i energenata ako već Ministarstvo trgovine tvrdi da ih u rezervama ima dovoljno?
Od izbijanja Svetske finansijske krize 2008. godine teško ćete naći države koje nisu intervenisale bilo u stabilizaciji tržišta, bilo u spašavanju određenih kompanija, to su radile i one najliberalnije. Imate državne banke koje postaju sve važnije u mnogim ekonomijama. Teško da više možemo govoriti o čistom liberalnom kapitalizmu. Šta se tiče odluke da se privremeno limitira rast cena određenih namirnica ona govori da nešto nije u radu i da postoji problem sa životnim standardom građana bez obzira kako vi tu odluku upakujete. Što ste manje transparentni u objašnjavanju razloga za takvu odluku to više stvarate prostora za nagađanja o čemu se zapravo radi. Ali ono što se ne može negirati jeste da tako odlučili jer postoji problem koji ili želite da umanjite ili eliminišete – ovakve mere se ne uvode iz čista mira i bez razloga.
Predizborna stranačka kampanja se uveliko zahuktava. Kako će se ponašati Nezavisnost? Vidite li potencijalne saveznike sindikata među političkim partijama?
Kampanja se zahuktava ali još nema jasno profilisanih poruka prema zaposlenima i sindikatima. Partije su te koje se bore za vlast i one treba da izađu sa svojim ponudama, odnosno da objasne zašto građanke i građani treba baš za njih da glasaju. Neki članovi sindikata, kao što znate, imaju različite partijske knjižice, neki nisu učlanjeni u partije i sve to odgovor sindikata čini složenim. Nismo našli pouzdanog saveznika na partijskoj sceni Srbije i uvek smo izlazili sa našim stavovima šaljući poruku članstvu da su dobrodošle one partije koje u našim stavovima i vrednostima prepoznaju i svoje. Sva istraživanja do sada govore da je raspoloženje članstva takvo da se ne ulazi u predizborni aranžman sa bilo kojom partijom.
Naši stavovi su jasni – da bi izbori bili demokratski moraju postojati demokratsko izborno zakonodavstvo i slobodni mediji. Ko god se zalaže za održiv razvoj, inkluzivan rast, pravedniji sistem oporezivanja, dostojanstven rad, efektivan socijalni dijalog krunisan kolektivnim ugovorima naš je sagovornik. Kada član sindikata vidi to u ponudi političkih partija neću mu trebati instrukcija za koga da glasa. I konačno, onaj ko pobedi na izborima dobija legitimitet, ali to ne znači da ima svu pamet. Onaj ko je spreman da koristi pamet i sindikata i strukovnih udruženja i akademske zajednice i nevladinog sektora treba takvu poruku da pošalje i u predizbornim kampanjama.
Nezavisnost sarađuje sa pojedinim nevladinim organizacijama. Hoćete li zagovarati intenziviranje saradnje, pa i zajedničkog nastupa sa organizacijama civilnog društva, recimo na polju zaštite životne sredine?
Mi smo od osnivanja prepoznatljivi kao sindikat koji ima dobru saradnju sa nevladinim sektorom. Podržali smo niz akcija – od prava na vodu, do akcija koje su promovisale potrebu zaštite životne sredine. Među prvima smo u edukaciju članstva uvezali teme bezbednosti i zdravlja na radu sa temama zaštite životne sredine i pravedne tranzicije. Na ovim aktivnostima sarađujemo i sa međunarodnim sindikalnim pokretom, nevladinim organizacijama u Srbiji i Univerzitetom u Beogradu i Nišu. U obuke uključujemo predstavnike granskih sindikata iz različitih delatnosti kao i naše stručne službe. Naši članovi žive u ovoj zemlji, ovde plaćaju porez i sa punim pravom ćemo se pitati i o problemima zagađenja i očuvanja životne sredine, bićemo saveznik onima koji su saveznici nama.
A koje su smetnje za daleko bolju i efikasniju međusindikalnu saradnju? Na primer, u vezi sa najavljenim donošenjem novog Zakona o radu. Ili sa borbom protiv sve izraženijih nejednakosti u društvu.
Sindikalni pluralizam znači da radnici mogu da izaberu i dobrovoljno se učlane u sindikate za koje prepoznaju da zastupaju njihove vrednosti i interese. Osnovno je da se sindikati međusobno ne napadaju i ne rade jedni protiv drugih. U takvim situacijama saradnje ima i kroz zajedničke pregovaračke timove na nivou preduzeća/institucije u procesu kolektivnog pregovaranja ili u radnim grupama kada se radi na nacrtima iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva. Međutim, ima slučajeva, naročito na nivou preduzeća kada jedan sindikat radi protiv drugog i vi tada nemate pravo da namećete saradnju samo zato šta u tom trenutku dobro sarađujete na granskom ili republičkom nivou. Sindikalni aktivizam je veoma dinamičan i saradnja i sukobi se smenjuju, ne postoji niti treba da postoji sindikalni dekret kojim vi naložite da svi sarađuju.
Kada je u pitanju donošenje novog Zakona o radu, slažem se da je potreban i međusindikalni dijalog po ovom pitanju i da će jedinstveniji stav sindikata pojačati našu pregovaračku poziciju. Nadam se, takođe, ako se neki stavovi budu morali braniti na ulici kao kod izmena Zakona o radu 2014. godine da će svi sindikati izaći u punom kapacitetu a ne kao tada, jedni na ulice dok drugi gledaju iz prikrajka pa posle kažu nije dovoljno urađeno.
