- februar 2022. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: UGS Nezavisnost Foto: pexels, freepik
Zakonodavac jeste propisao prekršajne, pa i krivične sankcije za poslodavce koji angažuju radnike “na crno”, ali to ni posle nekoliko godina nije unelo mnogo reda u sivim zonama ekonomije gde je isplativije i višekratno plaćanje novčanih kazni od redovnog poštovanja radnih prava radnika. S tim što je država je mnogo efikasnija u naplati poreza nego doprinosa za penzije i zdravstvo.
Ko se još seća posebnih sudova za radne sporove, tačnije sudova udruženog rada uvedenih u pravosudni sistem bivše SFRJ 1974. godine? Da li je sa njihovim gašenjem u krvavom raspadu zajedničke države u Srbiji prestala potreba za specijalizovanim sudovima nadležnim za sporove u vezi radnog odnosa, plate, prekovremenog rada, zaštite na radu i drugih sporova iz sveta rada? Ako je ceniti po sudskoj praksi, posebno efikasnosti, primetno je da takvi sporovi pred redovnim sudovima traju dugo i predugo i da su samim tim veoma skupi, posebno za radnika koji se odluči da pokrene spor. Pored toga, veliko je pitanje da li se radni sporovi okončavaju pravičnim presudama. To su, inače, ključni razlozi zbog kojih UGS Nezavisnost odavno traži uvođenje specijalizovanog sudstva za radna prava.
– Moramo činiti vidljivim kršenje sindikalnih sloboda i prava i tražiti od institucija sistema da rade svoj posao. Kada bi sudovi bili efikasniji i kada radni sporovi ne bi trajali godinama situacija bi bila drugačija, izjavila je predsednica Nezavisnosti Čedanka Andrić u intervjuu Novom magazinu, krajem prošle godine.
Sudovi rada postoje u EU ali ne u Srbiji
Andrić je ukazala da “sindikat ne može da bude ni tužilac ni sudija” i podsetila da je još 2011. godine Nezavisnost kongresnom rezolucijom inicirala uvođenje sudova rada koji postoje i u nekim zemljama Evropske unije, ali da to nikada nije naišlo na podršku nijednog od ministarstava nadležnih za rad i pravosuđe.
– Sada smo tu gde smo – već nekoliko godina nas Međunarodna konfederacija sindikata u svom Indeksu globalnih prava ocenjuje kao zemlju u kojoj se sitematski krše radnička prava. A ja bih dodala i bez odgovarajuće sankcije za one koji to rade”, naglašava predsednica UGS Nezavisnost.
“Novi izum leskovačkih poslodavaca: Odjave sa osiguranja radnika posle dva meseca a on i dalje radi”, naslov je nedavno objavljenog teksta na regionalnom portalu Jugpress.com. Ova redakcija u anketi sa građanima Leskovca saznala, između ostalog, da veliki broj zaposlenih “trpi promene na poslu”, što se posebno odnosi na prelazak na rad od kuće i učestalo kašnjenje u isplatama zarada, ali i na otpuštanja radnika.
Advokati sagovornici Jugpresa ukazali su na “novi izum leskovačkih poslodavaca” – poslodavci angažuju radnike, legalno ih prijave, isplaćuju dogovorene zarade i odgovarajuće poreze i doprinose, ali samo u prvih par meseci. Onda ih poslodavac “nakon dva meseca odjavi… oni i dalje primaju platu, ali im se ne uplaćuju doprinosi”. Radnici to ne znaju, sve dok im ugovor o radu na određeno vreme ne istekne, tačnije do trenutka kada odu kod lekara na besplatan pregled ili se prijave službi za zapošljavanje da bi ostvarili pravo novčanu nadoknadu za nezaposlene. Tada im saopšte da oni, zapravo, nisu bili osigurani, već su “radili na crno”.
Prema Zakonu o radu, radnika koga je inspektor zatekao da radi na crno poslodavac mora da prijavi u roku od tri dana. Predviđene kazne za preduzeća koja na ovaj način izbegavaju da plate poreze i doprinose kreću se od 800.000 do dva miliona dinara, za rukovodioce od 100.000 do 150.000, a za preduzetnike od 300.000 do 500.000 dinara.
Obaveza o pomenutom trodnevnom roku sa navedenim zaprećenim novčanim sankcijama kaznama uvedena je izmenama Zakona o radu koje su stupile na snagu krajem 2017. godine. Zakon je promenjen u vreme kada je statistika ukazivala da u Srbiji svaki četvrti zaposleni radi na crno, čak i u tzv. fantomskim firmama koje ni same nisu registrovane. Više od 630.000 ljudi u Srbiji radilo je bez ugovora, a 220.000 zaposlenih nije imalo zdravstveno osiguranje. Smatra se da je najviše takvih radnika u ugostiteljstvu, trgovini, građevinarstvu, proizvodnji tekstila, kože i obuće, prehrambenoj proizvodnji…
Two male engineers with cage trolley at factory
Nepravda za radnika, šteta za državu
Zakonodavac je smatrao da će propisivanjem strožijih kaznenih mera konačno uvesti mnogo više reda u sivoj ekonomiji. Međutim, bezobzirni poslodavci se nisu uplašili i nastavili su po starom angažujući ljude da za njih rade ne samo bedno plaćeni, već i bez ikakvih radnih prava. Takođe, državni budžet ostaje uskraćen za poreze iz radnog odnosa. Da je reč o velikim gubicima lako je pretpostaviti kada se uzme u obzir da je prosečna bruto zarada u novembru 2021. (poslednji zvanični podatak) iznosila 95.312 dinara, dok je prosečna neto zarada (bez poreza i doprinosa) iznosila 69.136 dinara.
Pravni stručnjaci sa kojima smo ovim povodom razgovarali ukazuju da pomenuti poslodavački “marifetluk” zapravo nije leskovački izum, niti je nov kako to misle ondašnji prevareni radnici. Naprotiv, takva potpuno nezakonita praksa poodavno se odomaćila širom Srbije.
Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union je za portal Nezavisnost.org rekao da je isplata zarada u gotovini bez uplate poreza i doprinosa i dalje česta. U analizi koju je prošle godine radio za Međunarodnu organizaciju rada Reljanović je takvu praksu naveo kao jedan od uobičajenih načina angažovanju radnika.
– U praksi, ima radnika koji odmah na početku angažmana svesno pristaju da budu uskraćeni za poreze i doprinose, kao i onih kojima poslodavac stalno obećava da će tu obavezu ispuniti u stilu „evo, samo što nije“, ali to veoma retko i uradi. Međutim, veoma često su radnici žrtve prevare jer na početku radnog angažmana budu legalno prijavljeni da bi uskoro bili odjavljeni sa osiguranja a da toga nisu svesni, naveo je naš sagovornik.
Isplativije kršiti zakon
Reljanović ukazuje da poslodavci koji grubo krše zakonske propise i radna prava s takvom praksom nastavljaju i nakon što budu otkriveni, čak i više puta.
– Inspekcija rada utvrdi prekršaj i naloži poslodavcu da osigura radnika, ovaj to uradi po nalogu a onda kasnije istog zaposlenog ponovo skine sa osiguranja. Naime, poslodavac izračuna da mu se i u slučaju sudskog spora više isplati da plati novčanu kaznu i nastavi sa kršenjem propisa nego da zaposlenom omogući legalan radni status, objašnjava Reljanović.
Na pitanja portala Radnik.rs o načinu utvrđivanja “rada na crno”, postupanju inspekcije rada i samog oštećenog radnika, iz Ministarstva za rad su objasnili da se postojanje nelegalnog rada utvrđuje na tri načina – „neposrednim uvidom inspektora rada i zaticanjem lica na radu, na osnovu materijalnih dokaza koji potvrđuju da je neko lice obavljalo rad za poslodavca ili izjavom odgovornog lica da je neko lice radilo bez zaključenog akta o radnom angažovanju“.
S obzirom da je teško očekivati da poslodavac prizna da je neko lice angažovao mimo propisa Ministarstvo smatra da takvu praksu treba prijaviti dok je radnik još angažovan.
„Zaposleni koji eventualno rade na crno treba da se obrate inspekciji rada dok još rade jer je zaticanje na radu od strane inspektora rada najsigurnije dokazno sredstvo da je neko lice radilo. U ostalim slučajevima, kad lice koje je radilo na crno više ne radi, teže je dokazati ovu činjenicu“.
Iz Ministarstva su još ukazali da radnici koji su radili „na crno“ svoja prava mogu da ostvare samo na sudu, a da inspektor rada „može samo utvrditi prekršajnu odgovornost poslodavca za organizovanje ovakvog rada, ukoliko, pomoću drugih dokaznih sredstava, utvrdi da je bio organizovan ovakav rad“.
To, praktično znači, kako je zaključio Radnik.rs “da inspektor rada ne može naložiti poslodavcu da isplati radniku zarade zarađene ‘na crno’ jer se visina te usmeno dogovorene zarade utvrđuje na sudu“. Naravno, nalaz inspekcija rada da je neko lice bilo radno angažovano „na crno“ jeste dokaz u slučaju kada je pokrenut sudski postupak protiv poslodavca.
I država u sivoj ekonomiji
Slađana Kiković, šefica Odeljenja za zakonodavnu regulative i pravnu pomoć UGS Nezavisnost takođe potvrđuje da je rad na crno i dalje veoma veliki problem srpske ekonomije, iako poslodavac prilikom isplate zarade putem tekućih računa ili na blagajni preduzeća ne može da izbegne uplatu poreza i doprinosa.
– Na žalost, ta pojava nije nepoznata, nezavisno od toga da li je radni odnos na određeno ili neodređeno vreme. Tome pribegavaju i neka javna komunalna preduzeća, što znači da to radi i država kao poslodavac, koja je, inače, najviše kriva i odgovorna za sivu ekonomiju, kazala nam je Kiković.
Objasnila je da izbegavanje uplate poreza i doprinosa treba prijaviti poreskim organima koji vrlo brzo reaguju.
– Ukoliko se prijavi inspekciji rada ona neće da reaguje ako se slučaj prvo ne utuži. Takav spor se ne može voditi kolektivno već isključivo individualno. Niko u ime i za račun oštećenog radnika ne može da vodi takav spor. Naravno, sindikat mu u tome može stručno pomoći ili ga zastupati ako ga oštećeni radnik ovlasti, navela je Kiković.
Naša sagovornica je ukazala da, iz njenog iskustva, takvi sudski postupci traju do tri godine, te da radnik ukoliko dobije spor mora zatim da pokrene postupak izvršenja.
Na pitanje da li joj je poznato da poslodavci ponekad radnicima nakon isplate zarade čak uzmu deo plate, Kiković kaže da veliki deo naših radnika nema nikakvu svest po pitanju svojih radnih prava, ali da joj nije jasno zašto svesno pristaju i na takvo ponižavanje.
– Ako pristaneš zašto onda očekuješ da neko drugi rešava taj problem. Verovatno se ljudi boje jer misle da će ako ne pristanu umesto njih doći drugi koji će na to pristati. Razumem da je radniku stalo do radnog odnosa, ali on bi trebalo da se ponaša kao njegove kolege u normalnom svetu koji konzumiraju sva svoja radna prava i znaju kome da se obrate da bi zaštitili ta svoja prava. Tada ni tom našem radniku poslodavac ne bi uskraćivao zaradu ili doprinose za osiguranje, zaključuje Slađana Kiković u izjavi za portal Nezavisnost.org.
Profesor Reljanović podseća da je predviđena i krivična odgovornost poslodavca koji krši zakon, ali da su u sudskoj praksi to veoma retki postupci. Krivičnim zakonikom, u glavi 16 koja se odnosi na Kirivična dela protiv prava po osnovu rada, u članu 163 propisana je povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja: “Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine”.
Za deceniju samo 300 blažih presuda
Profesor Reljanović smatra da je pomenuto krivično delo definisano previše uopšteno što delom može uticati na “oštrinu” tužilaštva u podizanju optužnica, ali i suda prilikom odmeravanja odgovornosti i izricanja blažih novčanih sankcija. Približno trećina takvih postupaka zastari, a veliki broj se okonča opomenom ili izricanjem novčane kazne koja je, po pravilu, ispod minimalnog iznosa koji je zaprećen zakonom..
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u poslednjih deset godina (2011-2020.) ukupno su podnete 1.804 prijave krivičnih dela protiv prava po osnovu rada, a najmanje 2020. kada ih je evidentirano samo 128 od kojih su odbačene čak 103. Stručnjaci smatraju da se broj oštećenih radnika koji se odvaže da prijave svoje nesavesne poslodavce iz godine u godinu smanjuje zbog straha od gubitka kakve takve egzistencije, ali i usled nepoverenja u efikasnost nadležnih institucija, posebno tužilaštva i sudstva. Što se odbacivanja prijava tiče, prema klasifikaciji podataka RZS, razlozi za to su najčešće “zbog ispunjenja određenih obaveza” prijavljenog lica (39), zatim zato što “ne postoji osnova sumnje” za krivično gonjenje (38), kao i zbog odluke tužilaštva da prijavljeno delo “nije krivično delo” (19). U pet slučaja nastupila je zastarelost a u dva je “trajno isključeno gonjenje” (bez dodatnog objašnjenja).
Tokom analizirane decenije, na osnovu pristiglih prijava, tužilaštvo je podiglo ukupno 568 optužnica za krivična dela protiv prava po osnovu rada. Najmanje takvih optužnica protiv poslodavaca “aktivirano” je u pretprošloj godini – tek 20.
U pomenutom razdoblju od pune decenije sudovi su doneli ukupno 298 presuda u krivičnim postupcima za dela protiv prava po osnovu rada: Osuđenim poslodavcima izricane su novčane kazne – pretežno znatno niže od iznosa propisanih Krivičnim zakonikom. Za potrebe pisanja ovog teksta novinar portala Nezavisnost.org nije saznao ni za jednu zatvorsku sankciju.
Sa tako blagom kaznenom politikom, jasno je da poslodavcima više odgovara da plate kazne, nego da radnike legalno prijave sa kakvom takvom platom, odgovarajućim porezima i doprinosima za penzijsko, zdravstveno i socijalne osigurenje. Siva ekonomija zasnovana na berzi “rada na crno” u Srbiji je i dalje unosnija od legalnog zapošljavanja i poslovanja.
Svetozar Raković
