Naslov teksta je parafraza poslednjeg razgovora Pjer Paolo Pazolinija sa novinarom Furijom Kolombom. Pazolinijev je predlog bio da se intervju nazove Zato što smo svi u opasnosti, a svoj je predlog pojasnio opaskom: “… i ne zna se ko sve ovog časa razmišlja da vas ubije”. Pazolini je sa Kolombom razgovarao 1. novembra 1975. a ubijen je nakon nekoliko časova, u noći između 1. i 2. novembra iste godine. Poznato je da je u trenutku smrti Pazolini već završio film Sto dvadeset dana Sodome, čija je radnja smeštena u vreme italijanske fašističke Republike Salo koju je ‘44. i ‘45. za svrgnutog Musolinija na severu Italije oformio Hitler. Italijanska novinarka i književnica Orijana Falači je 1975. godine napisala da je, prema iskazu jednog svedoka, Pazolinija ubila grupa ekstremnih desničara.
Marta 1974. godine, u listu Mondo, Pazolini je u tekstu Prognoza o uspehu referenduma upozoravao na postojanje novog fašizma u Italiji. Onog koji svoju vlast temelji na obećanju udobnosti i blagostanja: “Ono što čini razliku”, pisao je Pazolini, “između starih fašističkih i novih demohrišćanskih gazdi (koji u sebi nemaju više ničeg hrišćanskog: cinično su spustili masku) jeste sprovođenje moći. Sjajna većina koju su demohrišćani uvek dobijali na izborima u ove tri decenije, zahvaljujući katoličkim masama podložnim uticaju sveštenika, omogućio joj je privid demokratije, privid koji je nepošteno iskorišćen kao dokaz distanciranja od fašizma”.
U obračunu sa svim prikrivenim i novim oblicima fašizma Pazolini je bio uporan i nedvosmislen. Suprotstavljanje je, pisao je, uvek bilo suštinski važan čin, a nekolicinu onih koji su stvarali istoriju oduvek su činili oni koji su rekli “ne”, a ne “dvorjani i kardinalske sluge”. Međutim, upozoravao je 70-ih Pazolini, da bi imalo smisla, “to odbijanje mora da bude veliko, celovito, a ne samo u ovoj ili onoj stvari, apsurdno i to ne na neki dobar način”.
Maja 2022. godine, Dan pobede nad fašizmom obeležavan je (ili ignorisan) u ciničnom kontekstu – masovnoj strepnji od novog svetskog rata i globalnog uvida u situaciju u kojoj bismo zaista svi mogli biti u opasnosti. Ovoga puta dok na njenim marginama i dalje traju, kako teorijske rasprave o tome šta fašizam i antifašizam sve jesu ili nisu, tako i praktične pojave nedvosmisleno fašističkih izgreda, ideologija i svetonazora.
Svi oni koji se fašizmom i antifašizmom ne bave samo “istorijski” i “eks-katedra” smatraju da fašistička ideologija i fašistički manir upliva u stvarnost i u dvadeset prvom veku i nakon svih poraza u dvadesetom imaju svoju uznemirujuću eskalaciju. I, antifašizam prepoznaju kao ne samo ideološki već i etički i egzistencijalni otpor svim rigidnim političkim konceptima i sistemima koji poništavaju ljudskost, različitosti i drugost, koje u ime nadređenog i represivnog kolektiviteta poništavaju građanska prava i suštinu i značenje sloboda i Slobode.
Oni koji se bave teorijom i praksom fašizma i antifašizma, bez obzira na nijanse u njihovom tumačenju i teorijskoj artikulaciji, saglasni su u tome da nas od stare jednako kao i nove globalne pošasti može spasiti samo nova solidarnost. Da li je, međutim, prepoznajemo kao imperativ, kao ono bez čega se ne može ukoliko ne želimo da neprestana opasnost postane i naša budućnost?
Upravo ovog maja, Uroš Janjić, student iz Niša koji je izboden nožem zbog toga što je tog dana nosio majicu sa antifašističkom porukom, oprašta se od svojih prijatelja, sugrađana i sunarodnika, porukom: “Nadam se da ću pre sledećeg proleća biti građanin Evropske unije. Iz moje zemlje me je oterala glasna i nasilna manjina prostih, bahatih, neobrazovanih, pohlepnih i beskrupuloznih. Tačno je da nijedno sunce ne greje kao sunce našeg neba, ali trava jeste zelenija negde drugde. Braniti slobodu i po cenu života je lakši deo, teži je prolazak kroz institucije. Užasan je taj osećaj nemoći da se kod nas bilo šta promeni. Pasivnost i nezainteresovanost naših institucija omogućava ovakvom ili sličnom korovu da divlja”. Upravo je ta Uroševa rečenica o pasivnosti, nezainteresovanosti i mučnom prolasku kroz institucije jedino što bi trebalo da znamo o razlici između lakoće kojom reč solidarnost uvodimo u naše politički korektne svakodnevne vokabulare i o njenoj teškoj, gotovo mukotrpnoj i sporoj, praktičnoj i egzistencijalnoj primeni.
A možda pre solidarnosti dolazi nešto drugo, nešto bez čega je ona tek laka verbalna koketerija, ono kratko i nedvosmisleno “ne” o kojem je svojevremeno pisao i Pazolini, a koje ima smisla onda kada se izgovori na samom početku. “Ne zavaravajte se”, upozoravao je Pazolini, “i vi ste, zajedno sa obrazovnim sistemom, televizijom i vašim umirujućim novinama, veliki čuvari tog užasnog poretka koji počiva na konceptima posedovanja i uništavanja”.
Da svi zaista ne bismo bili u opasnosti, koja neće prestati čak ni onda kada većina bude ravnodušno posmatrala poništavanja ljudskosti gde god da se ona dogode, potrebne su dve jednostavne, a teške, stare i nove stvari: prva je izgovoriti “ne”, dok to još uvek ima smisla, druga je – živeti solidarnost, a to je moguće jedino onda kada se ona pokazuje.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
