Šta se dogodilo da se opet nađemo na crnoj statistici i da imamo najmlađe dete masovnog ubicu na svetu? Šta nas je promenilo pa smo zaboravili na osnovne životne postulate koji su do skoro bili opšte mesto u radu, vaspitanju i obrazovanju svakog deteta?
U proteklih nekoliko nedelja provlači se teza da danas živimo „devedesete na steroidima“, da su deca devedesetih sada postali roditelji, a takve izjave posledica su nemilih događanja u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, ali i niza sličnih vesti o nasilju. Koliko se seća devedesetih i može li da napravi paralele sa sadašnjim trenutkom, master politikološkinja Nina Vorgić sa Evropskih studija i istorije Istočne Evrope, trenutno na specijalističkim studijama na Univerzitetu u Beču. Da li je potrebno da se zagledamo u prošlost da bismo otkrili sadašnjost i da li nas i šta iz devedesetih i dalje vuče na „tamnu stranu“?
„U mojoj svesti devedesete se vezuju za fragmente bombardovanja i sećanje na radost kada je došlo do demokratskih promena, ali je u svesti mojih roditelja i starijeg brata jedno traumatično iskustvo. Usledilo je jedno veliko razočarenje jer nisu urađene korenite promene i nije došlo do lustracije, suočavanja sa prošlošću i nasleđem ratova. U mom master radu sam pratila obrasce imenovanja i preimenovanja ulica u Beogradu, i čak na tom nivou se vidi jedno skretanje politike od evropskih vrednosti ka nacionalnim, ovo zatvaranje je za mene zabrinjavajuće, jer smo opet na neki način izolovani. Umesto da budemo predvodnici procesa pomirenja, da unapređujemo odnose sa zemljama koje su nam kulturološki najbliže, mi se zatvaramo i nekritički odnosimo prema prošlosti“, objašnjava sagovornica KUME i naglašava i da je teško praviti poređenje jer je ipak devedesetih postojala međunarodna izolacija, a danas smo formalno na evropskom putu. Dodaje i to da nije bio razvijend internet i društvene mreže, te da je pitanje da li je partokratija baš postojala u toj meri u kojoj je danas: „Zajedničko za oba perioda je tabloidizacija medija, samo je sada medijski neprofesionalizam prevazišao svaki nivo, što se vidi na osnovu izveštavanja i ponašanja medijskih radnika, bez pijeteta prema žrtvama i njihovim porodicama. Stručnjaci su upozoravali na Verterov efekat, da tragični događaji pokrenu i spiralu nasilja, ali zarad klikova, pređene su sve moguće linije čestitosti, kulture i osnovne ljudskosti. U oba perioda se javni interes tumači vrlo usko i kao što je tranzicija stvorila mnogobrojne gubitnike, bojim se da od sadašnjih projekata niko više nije siguran, sutra se može zakucati i na vaša vrata, a tada je već kasno.“
Nina Vorgić, lična arhiva
Da su i mediji i njihov uticaj relevantna tema smatra i Milica Velimirović, profesorka psihologije u penziji i osnivačica Dečijeg stvaralaškog centra “Maštalište”. Cica (kako je još uvek zovu đaci) je uz supruga, Zrenjaninskog novinara Đorđa Vojnovića, lično proživela užase koje su prolazili “nepodobni” novinari i njihove porodice devedesetih. I pored svih pritisaka, 1994. odlučuje da napravi iskorak napred i osnuje mesto gde će deca i mladi imati mesto u kojem će moći da lakše prođu kroz adolescentski period koji je ratovima i egzistencijalnom krizom bio dodatno otežan. Upoznavala je tada i mlade novinare koji nisu pristajali na propisana pravila ponašanja:
„Na žalost, deca danas završavaju škole funkcionalno nepismena i to se najlakše primećuje u novinarstvu. Potreban je veliki rad njihovih iskusnijih kolega, obuka u nekim stvarima koje bi nekada bile banalne i smatrali bismo uvredom učiti nekog, ko je završio fakultet, tome. Na žalost, danas to nije tako. Poseban deo obuke novinara predstavlja osnaživanje, osvešćivanje da su u pravom novinarstvu hrabrost i istinitost osnovni postulati.To je najteži, ali i najvažniji deo obuke.”
Radionice u “Maštalištu”, lična arhiva
Postulati koji su važni u svakom vremenu
I devedesetih i sada važna su dva cilja, naglašava sagovornica iz Zrenjanina, objašnjavajući svoj motiv da se upusti u više od dvadeset godina dugu maštarsku avanturu: „Prvo, naučiti decu da je različitost naše bogatstvo, da je moguće zajedništvo na prvi pogled potpuno različitih ljudi (različitih i po nacionalnim i po materijalnim i po intelektualnim karakteristikama), da je takva različitost prednost, a ne problem. Drugo, da škola treba da bude detetu izvor radosti, druga kuća, gde će razumeti da je nauka život. I sam naziv ’Maštalište’ stigao je od Boška Mandića (osnivača „Porodice bistrih potoka“), u kojima sam prepoznala sopstvene stavove, koji kaže, otprilike: ’Kuća sve više postaje TUČILIŠTE, a škola MUČILIŠTE, umesto da je kuća PRAŠTALIŠTE, a škola MAŠTALIŠTE’. Danas čitam hvalospeve i otkrivanje ‘Finskog modela vaspitanja’, a to je, u našem malom gradu (Zrenjaninu) postojalo još u prošlom veku.”
Strašni događaji, posebno pucnjava u beogradskoj osnovnoj školi, pokrenuli su niz pitanja o tome kako se odnositi prema sećanju na stradalu decu. Politikološkinja Nina Vorgić smatra da od te učionice treba napraviti mesto gde če se čuvati sećanje na decu: „Mi tim žrtvama dugujemo da se iz ovoga nešto nauči. Kultura sećanja bi trebalo da poveže zajednicu i ukoliko bude na pravi način artikulisana, može da afirmiše vrednosti kao što su solidarnost, empatija, drugarstvo, briga o drugima, da utiče na društvo da se takva tragedija nikad više ne ponovi. Nisam psiholog, ali osluškivala sam kakve su njihove poruke i neke od tih praksi možemo da i sami počnemo da primenjemo. Mnogo malih promena generiše velike promene. Volela bih da vidim da će najavljeni veći broj psihologa u školama naučiti mlade tehnikama koje će im omogućiti da se bolje izraze, povežu, rešavaju konflikte, i konačno čuju jedne druge. Nama ostalima poruka da slušamo i čujemo mlade, pokušamo da razumemo taj njihov digitalni svet i osnažimo ih da nam se obrate kad im je teško. Oni kroz sve prolaze što smo i mi, samo su, čini mi se, još otuđeniji i usamljeniji. Mi u Vojvodini posebno treba da obratimo pažnju i negujemo našu dragocenu interkulturalnost i učimo o drugim kulturama od malih nogu.“
Milica Velimirović, lična arhiva
Male tajne velikih majstora razumevanja
Gimnazijalci, a i svi ostali, znali su da psihologija nije samo dosadno bubanje definicija i da ona može imati vrlo važnu primenu u svakodnevnom životu. O tome se prvo čulo od Cice koja kaže da predmet koji je predavala nikada nije doživljavala kao običan školski predmet, nego kao pripremu đaka za život. Da li može da se napravi neka paralela između potreba dece devedesetih i danas i šta je to što je različito.
„Prvi zadatak mi je bio da ih podstaknem da postavljaju pitanja, pa su svi moji đaci na prvoj strani sveske za psihologiju imali rečenicu Mike Antića: ’Koliko znam da pitam toliko znanja mi i pripada’. Glasno postavljanje pitanja za mnoge đake predstavlja stres, jer se plaše da ne budu ismejani. Tu je sada velika uloga profesora u podsticanju ovakvih aktivnosti, a samim tim i u razvoju kritičkog mišljenja. Najveća razlika između ovih sadašnjih i đaka nekih prošlih generacija je, upravo u manjku sposobnosti kritičkog promišljanja. Krivica je u nama odraslima kada insistiramo na onom ’biće kako ja kažem’. Da li zato što nemamo vremena da saslušamo njihove argumente ili možda iz sopstvene nesposobnosti da argumentujemo, nije ni važno. Važno je da takvim prekidanjem bilo kakve diskusije i insistiranjem da dete bespogovorno prihvati naše mišljenje ili tekst iz udžbenika, u startu ga sprečavamo da razvije kritičko mišljenje i sve svoje potencijalne intelektualne sposobnosti. Deca tada postaju reproduktivci, a ne kreativci, a mi profesori to vrednujemo njenim veličanstvom ocenom koja je postala jedini motiv učenja. Ranije su deca bila kreativnija, jer smo mi na tome insistirali“, objašnjava psihološkinja.
Profesorka psihologije i osnivačica Dečijeg stvaralaškog centra “Maštalište” Milica Velimirović, navodi i jedan važan, spontano izveden eksperiment koji je pre nekoliko godina uradila sa đacima, kada im je za domaći zadatak zadala da kod kuće pogledaju film „Let iznad kukavičjeg gnezda“ da bi sledećeg časa, koristeći iskustvo nakon odgledanog filma, popričali o duševnim bolestima:
„Na moju veliku žalost, ni jedan đak (od njih 200!) nije to uradio, uz izgovor ’mi ne gledamo filmove. Mi bindžujemo serije’. To mi je dalo ideju da proverim šta bi se desilo ako bi dobili pretnju lošom ocenom. Glumeći ljutnju, zahtevala sam od njih da za sledeći domaći prepišu DOSLOVNO čitavu prethodnu lekciju od desetak stana i da me sledećeg časa sveske čekaju na katedri. Ko to ne uradi, dobiće jedan! SVI su uradili! Sledećeg časa smo nakon objašnjenja zadatog, porazgovarali o njihovim razlozima ZAŠTO su me poslušali, a nisu uradili prethodni zadatak koji je vremenski trajao isto, ali bio mnogo interesantniji. Shvatili su da je strah od loše ocene učinio da prihvate i urade (čak i bez postavljanja pitanja „ Zašto?“) nešto što je ponižavajući zadatak za njihov uzrast. Isti eksperiment sam ponavljala sa više generacija i uvek dobijala iste rezultate. Tada bih uvek koristila priliku da im objasnim teoriju Stenlija Milgrema o čovekovoj potrebi da prihvati ono što mu autoritet kaže, ma kakav taj autoritet bio (preporučujem da pogledate snimak njegovog eksperimenta na jutjubu). Taj moćan bič, ocena, olakšava profesorima posao, a decu frustrira u ogromnoj meri. Tako dolazimo do apsurda: sticanje znanja, što je urođena ljudska potreba kao i potreba za hranom i vodom, postaje izvor muka i problema. Zadatak nas odraslih je da deci i mladim ljudima osvestimo tako važne stvari za njih.“
Naša druga sagovornica, politikološkinja Nina Vorgić, trenutno se nalazi u Austriji, rodom je iz Zrenjanina, pa je i sama posećivala “Maštalište”, a imala priliku da se i obrazuje širom Srbije, ali i van granica svoje zemlje. Koje su razlike u obrazovanju i svakodnevnom životu tinejdžera i studenata kod nas i u inostranstvu, i šta našim mladima nedostaje?
„Najpre moram reći da sam imala veliku podršku moje porodice i da sam u mnogome privilegovana i toga sam svesna. Međutim, u Austriji svako može da se školuje, sasvim je prirodno da se paralelno radi i ide na fakultet i to je suštinska razlika. Mislim da se kod nas teže osamostaljuje i to je najčešće iz ekonomskih razlika, čak i u kasnim tridesetim, a to se dalje održava na osnivanje porodice i druge aspekte života. Prosečan radnik u toj zemlji zna da će država da stane iza njega, ušuškan je. Prosečan građanin Srbije, nema taj luksuz. Stičem utisak imam i u vezi sa obrazovanjem, usmereno je na praksu i ne ide se ekstenzivno u materiju, a sam program je drugačije koncipiran. Tako sam na istoriji išla na predavanje o pozorištu ili učila Mađarski jezik kao deo modula. Tako nešto je retkost na Univerzitetu u Beogradu. Akademija umetnosti potpuno je zatvoreni elitistički sistem, a programi učenja jezika, zastareli. Naši profesori su zaista sjajni i njima se divim, sistem počiva na njihovom entuzijazmu. Interesantno je da su u Austriji počeli da implementiraju programe koji liče na one iz Maštališta, svesni da multikulturalnost nosi izazove i da decu i mlade treba podržati u komunikaciji, slušanju i razvijanju kulture dijaloga. Deca se od predškolskog doba uče da se odnose lepo prema drugarima i drugaricama, životinjama, prirodi, sade bašte i uče o tome kako da štite životnu sredinu. Tako smo mi zapravo imali nešto ispred vremena ali nismo se izborili da to i sačuvamo.“
“Maštalište”- poruke na zidu
Vrednosni sistem koji je ugušen
Da li u šali ili u zbilji, mnogi na ovom prostoru reći će da su emotivno vezani za Rusiju, ali da se na Zapad odlazi zarad života i rada, da se voze automobili proizvedeni u Zapadnoj Evropi i da se uglavnom na tamošnjim univerzitetima školuju deca. (Prva informacija koju smo dobili u vezi sa masovnom pucnjavom u školi, jeste da je takva situacija posledica usvajanja „zapadnih vrednosti“.) U čemu je, po mišljenju politikološkinje, razlika između tih suprotstavljenih vrednosti i da li je taj konflikt uzrok zbunjenosti i nezadovoljstva kod mladih:
„Evropska unija je sistem u nastajanju i neprestano se menja. Trenutno je u fazi svojevrsne konsolidacije i upitno je koliko može da primi nove članice u narednih nekoliko godina. Međutim, ni na našem kraju nismo uradili dovoljno, već neko vreme tapkamo u mestu. Problem je što se to pristupanje Uniji shvata utilitarno, kroz pristup fondovima, putovanjima, mobilnosti radne snage, a ne kao suštinskog vrednosnog opredeljenja za vladavinu prava, demokratiju i poštovanje ljudskih prava. Upravo u poglavlju koje se tiče spoljne politike, Srbija se nedovoljno usaglašava sa evropskim deklaracijama, što šalje negativan signal. Emotivna vezanost za Rusiju, čini mi se, nije zasnovana na poznavanju ruskog mentaliteta, istorije i kulture, već floskulama koji političari nude kao alternativu zapadnom modelu. Kao što je i naše društvo podeljeno, tako su i mladi. Izostanak kulture dijaloga, javne debate i obrazovnog sistema koji ih podržava i ohrabruje da istražuju, propituju, razgovaraju o argumentima i različitim vrednosnim sistemima i dovodi do takvog otpora i skepticizma prema evropskim vrednostima”, smatra Nina Vorgić.
Jedna od važnih stavki na Nininom fejsbuk profilu je i da je (još uvek) volonterka “Maštališta”. U ovom razgovoru tvrdi da su iskustva koja je stekla u „Maštalištu“ suštinski odredila njen život: „U tom periodu sam maštala da se bavim novinarstvom i imala sam prostor da kroz različite projekte (časopis, radijska emisija) istražujem sebe i svoje afinitete. Imala sam Cicinu podršku i osećala sam se uvaženo i podržano u svojoj grupi. Ideja da upišem međunarodne studije došla je iz neke potrebe da istražujem političke ideje i kako one utiču na realnost i da pišem. Svakako je moj mladalački idealizam tada bio jak i želela sam da menjam svet. Čak i posle srednje škole sam nastavila da budem prisutna u „Maštalištu“ jer je ono bilo moje sigurno mesto, pa sam i bila supervizorka i neke nove klince pripremala za interkulturalnu razmenu. Sva ta iskustva su sasvim izvesno doprinela da se razvijem u empatičniju i otvoreniju osobu.“
Kroz “Maštalište” je prošlo više od 5.000 mladih. O svom “maštarskom” radu Milica Cica Velimirović je govorila u Njujorku na Generalnom zasedanju Ujedinjenih nacija, pozivali su je i “princeza od Monaka, Švajcarci, Vašington… Naravno, svuda smo predstavljali svoju zemlju i svoj grad, a ne samo svoj projekat. Na žalost, samo u tom našem gradu niko nikada nije poželeo da čuje šta radimo, doživljavani smo kao strani plaćenici, domaći izdajnici, i vlasnici sličnih epiteta. Želim da verujem da je to zbog neznanja gradskih vlasti, zbog predrasuda koje su ih obuzele i da smo, za našu sredinu, počeli prerano. Kolika je šteta što je to prestalo da radi, vidimo danas kada na naplatu dolaze svi propusti i svi pogrešni odnosi prema deci i mladim ljudima.”, ističe osnivačica tog kreativnog centra za mlade u Zrenjaninu.
Te slike reke ljudi koji svake nedelje izlaze u sve većem broju na ulice, tražeći da prestane nasilje u našem društvu, još su neke od svetskih vesti poslatih iz Beograda. A kako kanalisati pojedinačnu energiju u opšte poboljšanje uslova života i rada mladih? Cicino rešenje je jednostavno:
“Treba da prestanemo da tražimo krivce i da svako sebe zapita: ‘Šta ja mogu da učinim kao roditelj, brat, komšija, u okviru svoje profesije i slično.’ Možemo mnogo ako prestanemo da se branimo potiskivanjem, racionalizacijama (‘To nije moj posao, zašto ja da se mešam, ja sam o.k. drugi su krivi, takvo je vreme…’) i svim ostalim mehanizmima odbrane, nego, jasno i glasno kažemo: ‘JA MOGU SVE. KREĆEM’.”
Piše: Ivana Gordić Perc
