- februar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Peščanik, Medija centar
Školski sistem u Srbiji obuhvata nešto više od 100.000 prosvetnih radnika i oko 700.000 dece, sa kojima je povezano barem milion roditelja ili staratelja. To je ogromna mreža ljudi povezanih zajedničkim interesom – obrazovanjem dece. Ako im ponudite platformu da se dogovaraju o tome kako bi škola trebalo da izgleda, i pridobijete ih da u tom dogovoru učestvuju, jasno je da će se to odraziti i na vaš rezultat na izborima, rekao je naučni radnik u oblasti obrazovanja Dejan Ilić za portal UGS Nezavisnost
Dejan Ilić je urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga i časopisu Reč. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i Srbija u kontinuitetu (2020).
Za portal Sindikata Nezavisnost govori o drugačijem pristupu obrazovanju, kao i o položaju prosvetnih radnika i načinu na koji treba definisati njihovo mesto u obrazovnom procesu.
Postoje li specifičnosti Srbije kojima biste objasnili činjenicu da milioni obespravljenih ne glasaju protiv nepravde, o čemu piše profesor Nenad Veličković u predgovoru Vašoj knjizi Fantastična škola? Koliko su ljudi u Srbiji danas svesni vlastite obespravljenosti i koko je na to uticalo obrazovanje?
– Dve stvari su, čini mi se, bitne za našu školu. Prvo, ona je uređena po principu
vojničke subordinacije, od ministra prema dole. Ta hijerarhija je stroga i sankcionisana zakonima. Tu praktično nema prostora za demokratsko dogovaranje i odlučivanje. Ocenjivanje i testovi (uključujući i mature) samo jačaju takav prosvetni poredak.
Drugo, a u čvrstoj vezi sa prvim, u našoj školi se autoritet prihvata zdravo za gotovo i ne preispituje se. Ova oslobođenost od odgovornosti i mogućnosti da se odluke
preispituju penje se duž hijerarhijske lestvice. Recimo, nema zakonom sankcionisane procedure prema kojoj se mogu preispitati ili osporiti odluke ministra, čak i kada se u praksi jasno pokazuje da su one pogrešne. Niti ima načina da se ministar pozove na
odgovornost kada se pokaže da je donosio loše odluke.
I jedno i drugo su barem delimično razlog za ćutanje sve i kada su nepravde velike i
očigledne. Naravno, vidite nepravdu, ali nemate dovoljno efikasne instrumente da na nju zajednički i organizovano reagujete. Sa jedne strane, niste te instrumente dobili u školi.
Sa druge, čak i kada zakon prepoznaje neke od tih instrumenata „podizanja glasa“, škola vas nije navikla da ih koristite – bilo da ste nastavnik ili đak.
Vidite li u toj obespravljenosti, ipak, zametak pobune protiv nje, organizovane,
naravno, nenasilne, utemeljene na već dostignutim demokratskim principima?
Treba li takve očigledne istine da nađu mesta u obrazovnom procesu, budući da
je, u velikom broju udžbenika, ali i obavezne lektire, reč o deskripciji ili poetskom prikazu teškog života, o lamentiranju?
– Ljudi se ponekad organizuju i, naravno, ustanu protiv nepravde, ili konkretno traže da
se promeni njihov loš položaj. Pamtimo višemesečni herojski štrajk prosvetnih radnika od pre više godina. Pamtimo i to kako je taj štraj nezakonito ugušen. Ugušio ga je ondašnji ministar prosvete Srđan Verbić. Međutim, dan pošto je prestao da bude ministar, Verbić je govorio o obrazovanju na isti način kao i štrajkači. Ako je zaista mislio to što je govorio pošto je prestao da bude ministar, naizgled je nejasno zašto nije stao uz prosvetne radnike u štrajku, nego je taj štrajk nemilosrdno slomio, bespravnom pretnjom smanjenjem plata.
Ali, Verbić na mestu ministra nije bio Verbić, dakle nije mislio svojom glavom, nego je bio ministar, dakle šraf u jednom lošem, nedemokratskom i izrazito krutom prosvetnom mehanizmu. Kao ministar prosvete, Verbić je lomljenjem tog štrajka poslao katastrofalnu pedagošku poruku koja glasi: država može sve, pa čak i da se ponaša mimo zakona; protiv takve države građani su nemoćni i najbolje je da ništa ni ne pokušavaju.
Ima li tu mesta za obrazovanje o organizovanju obespravljenih, pogotovu kad
imamo u vidu da su na drugoj strani obrazovnog procesa “istine” sa veronauke?
– Čini mi se da bi priča o tom poslednjem velikom štrajku prosvetnih radnika morala da uđe u nastavne programe, odnosno kurikulume. Iz te priče bi se moglo mnogo toga naučiti i o školi i o našem društvu uopšte. Prvo, kako se tako uspešan (a jeste bio uspešan, bez obzira na kraj) i širok štrajk uopšte organizuje. Drugo, kako se održava. Treće, kako se lomi. Sve tri stvari su izrazito korisne za buduće organizovanje, ne samo prosvetnih radnika nego i građana uopšte. Taj štrajk mogao je biti zametak demokratizacije prosvete, ali i čitavog društva. Nije se desilo, iako je bilo blizu da se dogodi. To ne znači da ne treba pokušati ponovo. Naprotiv, mora se pokušati ponovo tako što se izvuku pouke iz prethodnog iskustva.
Nedemokratsko obrazovanje ogleda se u tome da, kako pišete u Fantastičnoj školi, nema stalnog ,skretanja pažnje na postojeće nepravde; učenici se ne osposobljavaju da se nepravdama suprotstave. Vidite li u takvom pristupu kontinuitet koji onemogućava izgradnju slobodnih ličnosti i doprinosi stvaranju ili podsticanju podaničkog duha? Ko bi trebalo da bude zamišljeni reformator? Može li taj proces da krene od prosvetnih radnika?
– Reformatori našeg školstva treba da budu nastavnici, učenici i roditelji. Dok Ministarstvo prosvete treba da bude isključivo njihov servis, to jest da im nudi načine i mesta za dogovaranje i odlučivanje. Ministarstvo, pak, sebe vidi kao vrhovnog arbitra za pitanja obrazovanja i nikoga ne sluša. Odatle neće stići nikakva promena, barem ne nabolje. Ali, pre nego što počnu da se dogovaraju i odlučuju, nastavnici, đaci i roditelji morali bi da nauče kako se to radi. To bi bio prvi reformski korak. A u tom prvom koraku, najvažnije bi bilo naučiti kako da se dogovaramo i kada se ne slažemo, to jest ne mislimo isto. Pogotovo tada je važno umeti stići do dogovora. To se vežba u praksi. I tu bi praksu morali da pokrenu nastavnici.
Zalažete se za novu, “žanrovsku” dimenziju obrazovanja, za početak tek malo više otvorenosti nastavnika za horor, SF, sadržaj video igara, zapravo svega što je blisko učenicima? Da li je to, nakon – kako sami kažete – dva veka tradicionalnog obrazovanja, ostvarivo i šta bi time dobio nastavni proces?
– Zalažem se da svakodnevni životi dece i stvari iz njihovog okruženja budu legitmni predmeti tumačenja i razgovora u školi. Popularna kultura je svakako deo njihovog svakodnevnog života i okružuje ih na svakom koraku. Nema razloga da im škola uskrati smernice za kretanje kroz polje popularne kulture. Naprotiv, škola bi morala da ih osposobi da se suvereno kreću kroz to polje. Ako je nekome tako lakše, možemo to zvati i sticanjem medijske pismenosti.
Ima još jedna stvar u vezi sa tim. Ne samo što ih medijski opismenjujete, uvođenjem
popularne kulture u školu deci šaljete poruku da su njihovi životi vredni da budu predmet razgovora u školi. Škola je prvo mesto institucionalnog autoriteta sa kojim se deca sreću. Ako taj autoritet potvrdi da su svakodnevna iskustva dece vredna proučavanja, time se jača njihovo samopoštovanje i samopouzdanje. I jedno i drugo bi moralo da bude među ciljevima koje škola treba da ostvaruje.
Kako bi nastavnici koristili iznenada dobijenu slobodu da proces nastave obogate nekim novim, uslovno rečeno, klasicima, zapravo delima popularnim kod tinejdžera? Govorite li o opštoj kulturi, filmovima, stripovima… koji obogaćuju sazrevanje osobe u periodu adolescencije?
– Nastavnici su visoko obrazovane osobe. Verujem da bi veoma lako pronašli načine kako da nove sadržaje obrade i predstave deci. Kad kažem nove, mislim to u odnosu na postojeće kurikulume. U stvari, ništa od toga nije novo, i blisko je i nastavnicima i deci. Ako je to tako, onda me pitate kako će deca i nastavnici umeti da razgovaraju o nečemu što im je dobro poznato. Moj odgovor na to je, dakle – lako. Naravno, kada se razgovor povede o tim „novim“ temama, smernice za taj razgovor idu duž okosnice dogovorenih ciljeva obrazovanja. U skladu sa tim ciljevima biraju se onda teme, recimo iz popularne kulture, kao i način kako će se o njima razgovarati.
Treba li to da bude prioritet, ukoliko imamo u vidu sve ostale manjkavosti nastavnog procesa, loš materijalnu bazu, nemogućnost da se drži korak sa modernim tehnologijama?
– O prioritetima treba da se dogovore nastavnici, učenici i roditelji. Kao posmatrač, ne vidim da razgovor o materijalnom statusu zaposlenih u školi isključuje razgovor o tome šta u školi treba da se radi. Verujem da se istovremeno može insistirati i na jednom i na drugom. Ako promenite način utvrđivanja kurikuluma i otvorite kurikulume za demokratsku raspravu kompetentnih i zainteresovanih aktera obrazovanja, to će za posledicu imati i demokratsko otvaranje za pregovore o materijalnom statusu prosvetnih radnika. To su povezane stvari, ne isključuju se.
Ima smisla zapitati se koliki su uopšte resursi naših škola za bilo kakvu promenu – kako su one opremljene, u kakvom su konkretnom fizičkom stanju, koliko zaposlenih imaju, imaju li ti zaposleni vremena za bilo šta drugo u vezi sa školom pored svojih redovnih obaveza.
Onda bi to bio prvi prioritet – da se tačno utvrdi sa čime se raspolaže i šta se sa tim može. Naravno, Ministarstvo bi već moralo da ima te podatke i da na osnovu toga planira. Ako se, pak, pogleda kako se Ministarstvo ponašalo u vezi sa zarazom u 2020, vidimo dve stvari: oni ne znaju kakvo je realno stanje u školama; bez obzira na to, donose rešenja koja su praktično nesprovodiva. Povrh toga, bez zazora se oslanjaju na privatne resurse prosvetnih radnika da bi škola uopšte opstala u uslovima krize zbog zaraze.
Sa druge strane, u 2020. smo videli i koliko su zaista prosvetni radnici spremni da se založe za škole i učenike. Taj lični primer požrtvovanja je zapravo jedan veliki resurs na koji bi možda valjalo računati kada se jednom zaposleni u školama dogovore kako bi škole zaista trebalo da izgledaju.
Kako se suprotstaviti mitološkom poimanju identiteta – možda upravo realizacijom Vaših ideja o obogaćivanju nastavnog procesa?
– Identitetska priča je centralna u našim školama. A da pri tom u nastavnom programu, to jest kurikulumu nigde nije dato šta je to – identitet. Umesto da se rastumači i razloži sam pojam identiteta, u našim školama se to izbegava i zamenjuje sa tvrdnjama da smo „mi“… pa onda sledi uvek netačan, ili barem nepotpun opis ko smo to „mi“. Jednom kada bi se objasnilo da nema stabilnih identiteta, te da je identitet uvek jedna priča i to redovno priča o promeni, malo bi se relaksirala čitava ta identitetska krutost u našim školama. Jer onda ohrabrujete decu (i odrasle) da pitaju – a ko je to odlučio da mi budemo baš to što se obično uči u našim školama, kada lepo vidimo da smo pored toga još i mnogo toga drugog.
Nastavnici, smatrate, vide svoj porazni učinak kada đaci završe sa obaveznim
obrazovanjem, ali ih kruta školaska pravila sprečavaju da nešto promene, recimo raspravom o osećanjima koja budi neko književno delo, identifikaciji; tako se, ocenjujete, dolazi do stava da je književnost beskorisna. Izbor književnih dela koja se obrađuju, ili pristup, o čemu je reč? Ili, možda, olako prepuštanje mladih “klikovima” koji ne iziskuju dugotrajnu pažnju, novom youtube znanju?
– Mislim da je pristup uvek važniji od izbora konkretnog dela. I na lošim, manje uspelim književnim tekstovima može se pokazati šta znači tumačiti neki tekst i suditi o njemu. Zato mislim da je besmislen obavezni spisak dela. Od toga da deca pročitaju baš ta dela, neuporedivo je važnije naučiti decu da čitaju. Jednom kada ih naučite, ona će nadalje biti kompetentna da sama biraju i razumeju, to jest da se suvereno kreću kroz polje književnosti.
To ne znači da bih branio izbor u kome su samo loša dela. Ako je već nebitno da li je delo dobro ili loše iz ugla sticanja veština tumačenja i razumevanja, onda je svakako bolje birati dobra dela, jer će se pored sticanja veština u njihovom čitanju i uživati.
Da li je, zapravo, postojao iole ozbiljni pristup reformisanju obrazovnog procesa, istinska namera koja je pretrpela neuspeh? Ako jeste, zašto nije uspela?
– Imali smo jedan takav pokušaj, odmah posle 5. oktobra 2000. A on nije uspeo iz više razloga, među kojima politički pretežu nad prosvetnim. I tako je poslata poruka – nije obrazovanje prioritet; prioritet je da se sačuva poredak moći.
Da li kod ljudi na vlasti ne postoji svest o neophodnosti ulaganja u znanje, budući da ne donosi rezultate već na prvim izborima?
– Kod ljudi na vlasti, ako je suditi na osnovu proteklih deset godina, postoji samo želja da se što duže ostane na vlasti. Škole koje danas imamo savršeno odgovaraju jednoj takvoj želji. Dakle, oni nemaju nijedan razlog da razmišljaju o promeni.
Što se izbora tiče, na neki način, školski sistem obuhvata barem milion odraslih ljudi u Srbiji. Ima nešto više od sto hiljada prosvetnih radnika i oko 700.000 dece, sa kojima je povezano barem milion roditelja ili staratelja. To je ogromna mreža ljudi povezanih zajedničkim interesom – obrazovanjem dece. Ako im ponudite platformu da se dogovaraju o tome kako bi škola trebalo da izgleda, i pridobijete ih da u tom dogovoru učestvuju, potpuno je jasno da će se to odraziti i na vaš rezultat na izborima. Čak i ako se gleda na taj krajnje praktičan, reklo bi se čak i kalkulantski način,
Bojan Tončić
ne vidim nijedan razlog da se iz kampanja izostavljaju teme u vezi sa obrazovanjem.
