https://www.youtube.com/watch?v=l85PLawP8xI
Svesni sve intenzivnijeg urušavanja radničkih i socijalnih prava koje donosi fleksibilizacija rada, UGS NEZAVISNOST i Savez samostalnih sindikata Srbije, u saradnji sa Unijom poslodavaca Srbije su, 19. maja 2021. godine, organizovali panel diskusiju pod nazivom DigiDay – Dan otvorenih vrata, koja je okupila predstavnike relevantnih organizacija i stručnjaka, ali i radnike angažovane na platformama.
Razgovore o položaju i statusu radnika angažovanih na platformama, o mogućnosti da koriste socijalna i praktikuju radna prava, uključujući i pravo na sindikalno organizovanje i zastupanje kolektivnih interesa, o zakonodavnom okviru koji uređuje oblast rada i mogućnosti da ovaj, za sada prekarni rad nađe svoje mesto u adekvatnoj regulativi i, primenom te regulative, postane dostojanstveniji, započeli su panelisti:
- Duško Vuković, Savez samostalnih sindikata Srbije
- Zoran Stojiljković, UGS NEZAVISNOST
- Ljiljana Pavlović, Unija poslodavaca Srbije
- Miran Pogačar, Udruženje radnika na internetu
- Branka Anđelković, Centar za istraživanje javnih politika
- Mario Reljanović, Institut za uporedno pravo
- Blaž Gyoha, ÖGB – sindikalna centrala iz Austrije
Među učesnicima skupa bili su i radnici angažovani na platformama, mimo standardnih ugovora o radu, zainteresovani da razmene informacije u cilju identifikovanja zajedničkih i specifičnih problema, diskutuju o potencijalnim rešenjima i mogućnostima za unapređenje njihovog položaja na tržištu rada.
DigiDay je organizovan u okviru projekta DiDaNet, koji UGS NEZAVISNOST, SSSS i UPS sprovode u saradnji sa sindikalnim centralama iz Austrije, Slovenije, Ukrajine i Moldavije, a uz finansijsku podršku Ministarstva rada, socijalnih pitanja, zdravlja i zaštite potrošača Austrije. Diskusiju su moderirale Aleksandra Vitorović i Bojana Bijelović Bosanac, koje koordiniraju aktivnosti u okviru projekta DiDaNet u Srbiji.
Sama činjenica da je ovo već drugi projekat na temu digitalizacije i sve zastupljenijih fleksibilnih formi rada koji UGS NEZAVISNOST i SSSS sprovode u saradnji sa sindikalnom centralom iz Austrije pokazuje da su sindikati svesni posledica neregulisanog položaja radnika na internetu i potrebe da, vođeni principom solidarnosti, učestvuju u rešavanju problema ovih radnika.
Zašto je u Srbiji važno razgovarati o položaju radnika koji rade preko platformi?
Jednostavan odgovor na ovo pitanje ponudio je na samom početku rasprave Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije koji je ukazao na brojnost ove radne snage u Srbiji koja, uz Ukrajinu, Rumuniju, Moldaviju i Severnu Makedoniju, pripada samom svetskom vrhu po broju platformskih radnika. Uprkos različitim mitovima o prednostima ovakvog rada, istraživanja Centra za istraživanje javnih politika i nedavni protesti radnika na internetu širom Srbije pokazali su da je veliki broj ovih ljudi u prekarnom statusu, izuzev malobrojne grupe onih koji su registrovani kao preduzetnici i imaju pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Zoran Stojiljković iz UGS NEZAVISNOST je podsetio na činjenicu da ta vrsta ekonomije ne kalkuliše pri plaćanju pripremu za zadatak, već plaća strogo kontrolisani, nadgledani, užasno iscrpljujući i frustrirajući rad, gde se samo „komad obavljenog posla“ plaća. Niko ne razmišlja o pripremi, o prethodnim znanjima i veštinama unetim u rad. Sa izbijanjem pandemije usled širenja virusa Covid-19, u Srbiji je postala vidljiva još jedna grupa prekarnih platformskih radnika, onih koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane i prevoz putnika. Njihovi problemi po prvi put su istraženi u novoj studiji Centra i kroz pisanje portala „Mašina“. „Naši radnici koji rade na ovim platformama – ako im je to stalni radni angažman – rade oko 60 sati nedeljno, nemaju osiguranje u slučaju nesreće, i nemaju pravo na plaćeno bolovanje i plaćen odmor. Sve to je trošak koji ide iz njihovog džepa“, rekla je Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika.
Ukratko, za obe grupe radnika, u većoj ili manjoj meri, karakteristična je nemogućnost ostvarivanja prava koja proizilaze iz Agende dostojanstvenog rada Međunarodne organizacije rada – osmočasovno radno vreme, pravo na ostvarivanje dostojanstvene zarade, pristup zdravstvenoj socijalnoj zaštiti, pravo na zaštitu na radu i sindikalno organizovanje i zastupanje. U Srbiji je ovo posebno problem jer, kako su istakli predstavnici sindikata i stručnjaci u oblasti radnog prava, aktuelni Zakon o radu prepoznaje samo zaposlene sa standardnim ugovorom o radu i poslodavce u tradicionalnom smislu, što platforme nisu. Otuda, iako je Srbija ratifikovala Konvencije Međunarodne organizacije rada (MOR) 87 i 98, koje garantuju pravo na organizovanje svim radnicima, što dalje podrazumeva njihovo uvođenje u nacionalno zakonodavstvo, u Srbiji to pravo imaju zaposleni odnosno oni sa potpisanim ugovorom o radu – ali ne i ostali radnici. To, praktično, rastuću armiju radnika u nestandardnim formama rada lišava mogućnosti sindikalnog delovanja i zaštite.
Sa stanovišta sindikata, razmatranje položaja radnika na platformama važno je iz više razloga. Prvo, zbog porasta fleksibilnih oblika rada u kojima radi oko jedne četvrtine radne snage u Srbiji, a čiji su deo radnici u honorarnoj (platformskoj/gig) ekonomiji. S tim u vezi postavlja se pitanje: mogu li se sindikati izboriti da budu ono što im Zakon o radu trenutno ne dozvoljava – da zastupaju interese svih radno angažovanih?
Drugo ključno pitanje koje se izdvojilo u diskusiji jeste pitanje „kodifikacije“, odnosno tretmana i klasifikacija radnika na platformama kao radnika ili kao samozaposlenih, odnosno preduzetnika.
Treće pitanje koje je istaknuto jeste kako definisati drugu ugovornu stranu u radnom odnosu s obzirom da je ona (poslodavac) često anonimna, skrivena i neretko kontinentalno udaljena.
„Mi to ne možemo uspešno uraditi bez međunarodne socijalne i sindikalne mreže. Bez te solidarnosti mi ne možemo da dohvatimo te ljude, ne možemo da dopremo do njih. Ne možemo bez nekog manifesta rada i definisanih minimalnih standarda koji su i materijalni, socijalni i vezani za radni proces.“, rekao je Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST.
Ko je poslodavac i da li su radnici zaista radnici ili preduzetnici?
Ključ odgovora na pomenute dileme ipak je u tome da li su radnici u ovim oblicima rada iznuđeno ili svojevoljno samozaposleni. S tim u vezi, važno je i razumevanje „algoritamskog menadžmenta“, odnosno potencijalne subordinacije kao osnova za utvrđivanje radnog statusa.
Oko ove dileme iskristalisala su se tri stava: prvo, da su radnici koji rade na internet platformama heterogena grupacija i kada je reč o tome da li se osećaju kao preduzetnici ili kao radnici i u vezi sa pravima iz radnog odnosa s obzirom na to da li im je posao na platformi glavni ili dodatni i povremeni posao. Isto, u nešto manjoj meri, važi i za dostavljače koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu, a kod kojih postoje jasniji elementi za utvrđivanje statusa.
Sindikati, istraživači i eksperti dele mišljenje da je za ove radnike vrlo bitno da ostvare socijalna prava, da imaju pravo na penziju i sindikalno angažovanje. „Međutim, ono što mi saznajemo od ovih radnika je da oni ne veruju u dostižnost tih ciljeva i principe dostojanstvenog rada“ rekla je Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika. Ono što motiviše ove radnike da rade na platformama je relativno pristojan prihod i fleksibilnost koju oni vrednuju, uprkos tome što rade 60 sati nedeljno. Takođe, za njih je bitno vrlo lako ulaženje na to tržište rada gde su platforme apsolutno nediskriminatorno orijentisane. „Radnicima koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu je, u ovom trenutku, jedino važno da imaju nadoknadu u slučaju nesreće tokom dostave i da ne moraju da plaćaju kazne za parkiranje i otprilike to bi bilo to.“
Dok su sagovornici iz sindikata, istraživačke zajednice i eksperti za radno pravo bliži ideji da prava ovih radnika treba rešiti kroz Zakon o radu, predstavnica Unije poslodavaca Srbije Ljiljana Pavlović zagovarala je stav da radnicima na internet platformama treba pomoći tako što bi im bio smanjen poreski teret, i tako olakšati uslove za započinjanje i razvoj svog biznisa. „Status i položaj digitalnih radnika svakako moraju da se urede na neki način, ali da bismo uopšte mogli da ozbiljno lociramo neke ključne preporuke u tom pravcu potrebno je da najpre razumemo potrebe ljudi na platformama, a među njima svakako imate i one koji zaista ne žele da imaju takav vid organizovanja koji liči na radno angažovanje. Oni, naprosto, žele da samostalno određuju kad će da rade, s kim će da rade, koliko će da rade. U tom smislu, to je daleko od onoga što spada u standardno zaposlenje, i onda je vrlo teško stavljati te ljude u takve okvire. U tom smislu, mi predlažemo da sve one koji žele da sami određuju kad, koliko i sa kim će da rade, na neki način „legalizujemo“, i to kroz osnivanje preduzetničkih radnji, odnosno kroz osnivanje sopstvenog biznisa“, rekla je Pavlović.
U daljem toku diskusije razmatrane su opcije koje će potencijalno doneti najavljeni Zakon o fleksibilnim oblicima rada i evropskim praksama koje takođe laviraju oko ove dileme – preduzetnik, samozaposleni ili radnik.
Miran Pogačar, predsednik Udruženja radnika na internetu (URI) kazao je da je heterogenost radnika na internetu, od kojih se neki osećaju kao preduzetnici a drugi kao radnici, činila komplikovanom formulisanje zajedničke pozicije svih članova u trenutku kada je Poreska uprava zapretila da će im naplatiti poreze za prethodnih pet godina. Iza slogana o zajedništvu stali su i ljudi koji se osećaju kao radnici i oni koji bi radije bili preduzetnici, oni kojima je to glavno zaposlenje i drugi kojima je rad na internetu dodatni ili usputan posao. To je otežalo i dolaženje do rešenja koje bi dugoročno moglo predstavljati prihvatljivu soluciju za sve. Dok rukovodstvo URI stoji na stanovištu da je za radnike na internetu najvažnije da oni budu prepoznati u Zakonu o radu i da se njihov poreski teret uskladi sa činjenicom da su oni, po sadašnjem zakonskom rešenju, dužni da plaćaju poreze i kao zaposleni i kao poslodavci, za Vladu Srbije je, po mišljenju Pogačara, rešenje o oprostu dela duga bilo samo privremeni pakt posle koga se očekuje da se frilenseri registruju kao preduzetnici ili preduzeće sa ograničenom odgovornošću. „Naša pozicija kao organizacije koja se vodila sindikalnim načelima prvenstveno je bila da status radnika koji rade preko internetamora biti u skladu sa njihovim pravima“, rekao je Pogačar. URI je sa tom ambicijom ušao u radnu grupu za izradu Zakona o fleksibilnim oblicima rada koji bi trebalo da bude donesen do početka 2022. godine.
Šta očekivati od Zakona o fleksibilnim oblicima rada?
Profesor Mario Reljanović, izrazio je strah da će zakon o fleksibilnom radu biti uveden na mala vrata, bez izmena Zakona o radu. Ako se sa te tačke gledišta pogledaju rezultati pregovora Vlade Srbije i URI oko oporezivanja frilensera, čini se da je „to praktično teranje, odnosno motivacija da radnici na internetu pređu u preduzetnike“, ali se onda postavlja pitanje šta je sa onima koji zarađuju „dovoljno malo“ da to sebi ne mogu da priušte.
„Nama je potrebna suštinska izmena, koja može da dođe samo kroz Zakon o radu – a to je da mi vratimo radnike u Zakon o radu, kao i da vratimo radnike u smislu definicije radnika, da svako ko ulaže rad mora da ostvaruje neka osnovna radna prava. Današnja podela na rad u radnom odnosu i na rad van radnog odnosa je besmislena i poprilično jedinstvena u zakonodavstvu generalno – kako u svetu tako i u Evropi i, naravno – neprepoznata, pa čak i u Evropskoj uniji. To će morati da se menja“, rekao je Reljanović.
Nacionalna zakonodavstva u nekoliko evropskih zemalja daju primere za rešavanje statusa radnika koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu, ali ne i radnika na internetu čiji poslodavac nije registrovan i nema imovinu u Republici Srbiji, naveo je Reljanović.
Na evropskom nivou je već nekoliko godina u toku javna rasprava o pravnom okviru za regulaciju rada na platformama i unutar EU institucija. Primer ovog delovanja je EU Direktiva 2019/1152 o transparentnim i predvidivim uslovima rada, koja sadrži nagoveštaj da se radnici na platformi moraju smatrati zaposlenima ukoliko su ispunjeni izvesni kriterijumi. Druga takozvana Uredba 2019/1150 o pravednim i transparentnim uslovima za poslovne korisnike usluga Internet posrednika direktno je povezana sa poslovanjem platformi. Ona, međutim, pokriva jedino samozaposlene, i to samo ukoliko pružaju usluge potrošačima, što znači da osnovni problem loših uslova rada u platformskoj ekonomiji ostaju nerešeni na evropskom nivou, ukazao je Blaž Gyoha, iz sindikalne centrale ÖGB iz Austrije. Sa svoje strane, sindikati se sve više uključuju u podršku ovim radnicima, pa tako ÖGB daje podršku dostavljačima preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane i prostor gde mogu da se sretnu i da se organizuju.
On je ukazao da postoji nacrt regulative o platformskom radu čija je ključna odredba da se radnika na platformi ima tretirati zaposlenim, osim ako on izjavi drugačije – kao i da se teret dokazivanja međusobnih odnosa između platforme i radnika prenosi na platformu. Druga ideja ovog Nacrta tiče se pravnog pojašnjenja mesta rada. Druga pitanja čije se regulisanje predlaže su obaveza jednake plate, pravno pojašnjenje da vreme svakodnevnog traženja posla na virtuelnim platformama i vreme provedeno u pripravnosti „na stendbaju“ spadaju u radno vreme, zabrana ograničavanja konkurencije tokom i posle aktivnosti na platformi, i neutemeljeno isključenje primene naloga (account) ili nepoznate (neidentifikovane) deaktivacije korisničkog naloga na platformi.
Ipak, mnoge evropske zemlje priklanjaju se klasifikovanju radnika na platformama kao „samozaposlenima“, osim Francuske, Španije i nekih područja Italije gde najčešće sudovi doprinose ogoljivanju argumentacije da je platfomska ekonomija toliko nova i inovativna, da se ne uklapa u postojeće propise i da su svi platformski radnici samozaposleni.
Odluke koje se tiču reklasifikacije platformi kao poslodavaca i dostavljača ili vozača kao zaposlenika (iz tradicionalnog radnog prava) nisu samo važan korak za one koji rade u platformskoj ekonomiji već i za uspostavljanje novih definicija poslodavaca i radnika.
„Evropska unija ne insistira na nekom unificiranom rešenju za sve zemlje članice, već više sugeriše okvir, a na socijalnim partnerima na nacionalnom nivou je, praktično, da kroz pregovore i dogovore obezbede model koji bi doveo do garantovanog korpusa radnih i socijalnih prava za sve radnike, a kroz izradu i primenu nacionalnih zakonodavstava“, ukazala je Aleksandra Vitorović iz UGS NEZAVISNOST. Na to su ukazali i učesnici DigiDay iz Srbije i regiona, koji su tokom cele diskusije slali govornicima pitanja ili davali komentare. Tako je, na primer, Natalija Havelka iz Centra za mir iz Osijeka je ukazala da u Hrvatskoj nemaju zakonski regulisano pitanje platformskog rada i da je trenutno u pripremi predlog izmena Zakona o radu, pa se pretpostavlja da će javna rasprava pokazati i mogućnosti za rešavanje ovog pitanja. U tom kontekstu očekuje se kao posebno važno mišljenje Evropske komisije koja je u januaru ove godine pokrenula novi krug savetovanja sa socijalnim partnerima o rešavanju ovog pitanja.
Nekoliko frilensera iz publike je postavilo pitanje da li su platformski i gig radnici bliži zaposlenima ili preduzetnicima, i navelo da postoji tendencija države da frilenseri budu po svaku cenu „ugurani“ u status preduzetnika. „Ja, naprotiv, ne želim da budem preduzetnik, samo želim da normalno radim i živim od toga“, navela je jedna frilenserka.
Šta je rešenje za Srbiju?
Šta su potencijalna rešenja koja bi se mogla ponuditi u budućnosti, koji su to nužni koraci koji bi mogli da nas dovedu do rešenja, koji su to akteri koji bi mogli da sprovode te korake, ili koji bi nam pomagali da stignemo do tog cilja?
Za Reljanovića je najvažnije da za radnike na platformama postoji mogućnost izbora. „Da li će oni biti usmereni ka samozapošljavanju ili će biti kvalifikovani kao zaposleni, ili ćemo, možda, smisliti neki treći oblik ili ćemo biti prva zemlja u kojoj će se javljati neki međuoblici – koji nisu ni preduzetnici a nisu ni zaposleni, a karakterišu ih niže stope doprinosa, sa manje beneficija koje mogu da ostvare iz socijalnog osiguranja, ostaje da se vidi“, rekao je Reljanović.
„Iz naše istraživačke pozicije, rekli bismo da radnici koji rade u ovoj digitalnoj ekonomiji jesu radnici. Jedan od argumenta za to je što se njihovim guranjem u preduzetničke vode svi troškovi prebacuju na radnike, bez obzira da li su to radnici na internetu ili su to radnici u nekoj geografiji u kojoj se sada nalazi i Srbija. I upravo iz tog, stvarno jednostavnog razloga, mi smatramo da je jedini pravi put razmatranje mogućnosti da uvedemo neki termin „nezavisnog radnika“, za čim su posegnule i neke druge zemlje“, rekla je Branka Anđelković iz Centra i najavila da će ova istraživačka institucija uskoro izaći sa prvom procenom broja radnika na internetu iz Srbije.
Duško Vuković iz SSSS i Zoran Stojiljković iz UGS NEZAVISNOST naveli su da će sindikati, zajedno sa predstavnicima radnika na platformama, učestvovati u kreiranju ekonomskih politika kroz donošenje zakona, a čiji cilj treba da bude potpuna promena filozofije i poreskog sistema tako da rešenja budu više naklonjena jačanju solidarnosti i zaštiti radnih i socijalnih prava.
„Imamo nadeksploatisane radnike koji su angažovani za vrlo mali novac u krajnje fleksibilnim oblicima, i kojima treba neka vrsta sindikalnog ili kvazi-sindikalnog organizovanja, imamo veliki broj ljudi koji žele regulaciju svojih koliko radnih prava toliko i ugovornih obaveza, poreskih i socijalnih, za koje su tangentna organizacija pre svega sindikati, ali i državni organi koji hoće da smanje te rizike od samozapošljavanja. Takođe, treba da vidimo da li zaista ostaje nešto prostora za organizovanje unutar poslodavačke unije“, rekao je Zoran Stojiljković naglašavajući da „moramo zajednički pronaći neku vrstu radne ili socijalne regulacije držeći se pritom evropskog okvira pri izradi, kao i korekcijama nacionalnog zakonodavstva, što i jeste obaveza zemalja u postupku pristupanja EU“.
I Miran Pogačar iz URI složio se da je potrebna zajednička borba sa sindikatima, ne samo u Srbiji već na međunarodnom nivou. On je, međutim, rekao da država nije dobar partner ni radnicima na platformama ni radnicima van platformi. URI razmatra izradu sopstvene platforme za rad i organizovanje pod sopstvenim – boljim uslovima nego što nude inostrane platforme, radi zastupanja interesa radnika i sigurnosti u radu.
Aleksandra Vitorović i Bojana Bijelović Bosanac, koordinatorke projekta DiDaNet u Srbiji, zatvarajući DigiDay, naglasile su značaj širih i blagovremenih diskusija o temama koje je otvorio ovaj skup i pozvale učesnike na nastavak saradnje u traganju za sveobuhvatnim rešenjima koja bi prekarni rad na platformama učinila dostojanstvenijim.
Milan Lukić
