Pre svakog komentara antikriznog paketa mera „ teškog“ 5,1 milijardu evra, odnosno 11 odsto društvenog bruto proizvoda ili veličini približnoj čak polovini državnog budžeta, jedna napomena – situacija nalaže više odmerenosti i manje trijumfalizma i marketinškog isticanja svog poklona građanima – vlasti samo raspoređuju naš novac.
Zadovoljni smo podrškom koju je dobio naš poziv na moratorijum na otpuštanja i smanjivanje zarada i radnih prava bar dok traje vanredno stanje.
Socijalnom klauzulom, odnosno rešenjem da sredstva pomoći i podrške dobiju samo poslodavci koji ne otpuste više od 10 odsto zaposlenih, bili bi zadovoljni ako ono uključuje i ugovorno angažovane.
Oko samog paketa mera inače nismo konsultovani. Nastojaćemo da se više ne pitaju samo krizni štabovi jer na pitanje čiji je to novac i preuzete obaveze odgovor je to je naš novac i naši sutrašnji dugovi. U suprotnom, logika vanrednog stanja može biti upotrebljena za nametanje rešenja kojima se ne može odupreti.
Celovitiju ocenu predloženih mera ne možemo dati pre juna kada se u međuvremenu vide prateći instrumenti, kompletiraju sredstva i vidi dinamika mera i izvrše nužna preciziranja.
Sporno nam je odmah što se sa tromesečnim isplatama „koronijskog minimalca” za oko 900.000 ljudi čeka kraj maja.
Neprihvatljiv nam je poklon paket od pola milijarde evra u kome je po 100 evra svakom punoletnom, čitaj glasaču. Zašto ne i deci? Po nama, sredstva pomoći nisu dovoljna za dovoljnu pomoć svima – i racionalno i pravedno je dodeliti je najugroženijima.
Poslodavcima paket nosi odlaganje poreza i doprinosa na zarade i poreza na dobit. Koje hoće ili neće biti. Dobro je što sadrži i kredite za likvidnost u iznosu od 2,2 milijarde evra, odnosno što prostor za zaduživanje i održivi deficit postoji.
Državne vlasti polažu ispit odgovornosti, sposobnosti i solidarnosti. Pored jednokratne podrške i odlaganja obaveza i privredi i građanima one moraju stvoriti strategiju i prostor i za produktivna ulaganja koja tek trajno obezbeđuju poslove i prihode.
Meni predložene mere širom sveta liče na iznuđeno korigovanje uobičajene neoliberalne neosetljivosti za sudbinu malih ljudi.
Pomoć države samo onima koji ne otpuštaju, malim i srednjim preduzetnicima umesto subvencija i olakšica već favorizovanom korporativnom kapitalu, svest da obimnije i šire osiguranje u slučaju nezaposlenosti, kao i bazični dohodak za osobe bez dovoljnih prihoda bi, međutim, morali da budu principi koji opstaju i nakon krize.
Sve govori da je, unutar dolazeće ozbiljne krize, iz logike vanrednog stanja lako preći u zlokobnu tišinu radnog logora u kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i zaplašeni biti usmereni na golo preživljavanje. U koji će se na Balkan, bar na neko vreme, vratiti i oni koji su izgubili nesigurne radne aranžmane u zemljama EU.
Efekat za Srbiju je za stotine hiljada uvećan broj nezaposlenih. Uz one koji rade u sivoj ekonomiji slika će biti znatno drugačija od aktuelnog, prenašminkanog optimizma.
Prateće aktuelno suspendovanje demokratije može završiti u njenom dugoročnom simuliranju.
Zadatak sindikata danas je da zaštite zdravlje, položaj i interese svih zaposlenih i povremeno radno angažovanih. Naš cilj nije samo da odložimo, već i da na duži rok na najmanju moguću meru svedemo gubitak poslova, pad zarada i sprečimo narušavanja radnih prava. Polažemo ispit za koji nema dodatnog, popravnog roka.
Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST
