Država favorizuje bogate i mešetare

31. maj 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelena Aleksić Izvor. Nezavisnost.org Foto: Shutterstock

Uvođenjem progresivnosti u poreski sistem Srbije zaštitili bi se najugroženiji jer bi se omogućilo značajno povećanje minimalne plate i životnog standarda radnika i njihovih porodica, te dodatno Zapošljavanje ljudi. Zašto se tako nešto ne radi, koji su modeli i koliko bi to stvarno koštalo?

Da li je moguće povećati minimalne plate u Srbiji bez osujećivanja poslodavaca, degradiranja radnika i rizika za državnu kasu? Da li je moguće jednostavnim, dobro poznatim i priznatim metodama smanjiti društvenu nejednakost, a pre svega ogroman jaz među primanjima građana Srbije i to tako što bi oni koji imaju više i plaćali više? Zanimljivo je da je u najbližem susedstvu nedavno izvršena temeljna poreska reforma upravo vodeći se principima pravičnosti i zaštite najsiromašnijih, dok se u Srbiji ta mogućnost i ne razmatra. Čak ni posle prošlogodišnje analize mogućih modela progresivnog oporezivanja koje državu ne bi koštalo, a koju je napravio Fiskalni savet.

Nažalost, čak ni danas kada sva ekonomska pamet u zemlji vapi da se novac ne deli neselektivno, te da se konačno povede malo više računa o najugroženijima. Kao još jedan argument u prilog tezi da bi Srbija morala biti makar za pedalj pravičnija i socijalno odgovornija država je i malo poznato postojanje onoga što stručnjaci zovu „porez na siromaštvo“. U pitanju je porez na zakup socijalnog stana ili stana namenjenog izbeglicama ili raseljenim licima u periodu dužem od jedne godine. U prevodu, kako znaju i umeju ovi ljudi su plaćali zakupnine bez obzira na krizu dok je, primera radi, kompanija Geox zatvorila vrata svoje kompanije nakon što je iskoristila bezmalo 20 miliona evra državnih subvencija. O sudbini više od 1.000 radnika više se uopšte ne govori a ono što preti kao Damoklov mač iznad glava svih radnika u Srbiji je činjenica da su niske plate glavni adut vlasti za privlačenje stranih investirora.

Primer Crne Gore

Crna Gora je prva na prostoru Zapadnog Balkana napravila pravi iskorak pokrenuvši ozbiljnu poresku reform, pre svega podižući minimalnu platu za bezmalo 100 odsto (450 evra). U slučaju Srbije to bi značilo minimalnu platu od 70.000 dinara što zvuči kao misaona imenica za bezmalo 400.000 građana koji danas rade za minimalac.

– Minimalna zarada bi trebala da bude izuzetak, a ne pravilo. Kod nas je suprotno, tako da je aktuelna i sama tema visine minimalne zarade. Švajcarci su na referendumu 2014. godine velikom većinom (75 odsto) odbili da utvrde jednu od najviših minimalnih zarada na svetu (oko 4.000 CHF). Zašto? Zato što minimalna zarada tamo nije bitna tema. Sa druge strane, u Srbiji oko petine zaposlenih prima minimalnu zaradu, a polovina zaposlenih ima tek 20 odsto više od minimalca. Istovremeno, Srbija je u ovom trenutku zemlja srednjeg nivoa dohotka. Na takvom nivou dohotka, investicije koje dolaze isključivo zbog jeftine radne snage ne treba da budu podsticane od strane države. U suprotnom bićemo zaglavljeni u nečemu što se zove “zamka srednjeg dohotka”. Dakle, povećanje minimalne zarade, uz smanjenje poreskog opterećenja kako to povećanje zarade ne bi značajnije pogodilo poslodavce, dovelo bi do podizanja prosečnog nivoa dohotka. Drugim rečima, država bi samo drugačije, po meni efikasnije, preraspodelila svoja poreska zahvatanja, što i jeste posao države – smatra Goran Radosavljević, ekonomista i jedan od autora reforme poreskog sistema u Crnoj Gori.

Paradoks Srbije

Radosavljević za portal Nezavisnost.org analizira poreski sistem u Srbiji sa stanovišta pravičnosti, ali i istinske progresivnosti koja, po njemu, ne postoji.

– Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu u kojoj bogati imaju manje opterećenje na zarade od onih sa prosečnom zaradom. Na primer, opterećenje nametima (porezi i doprinosi) prosečne zarade je oko 38 odsto efektivno, a na zarade od milion i više dinara su 28 odsto. Dakle, progresivnost koja postoji na papiru, efektivno u praksi ne funkcioniše. U Crnoj Gori je situacija pre reformi bila još lošija sa stanovišta pravičnosti. Poreska stopa je bila ista za sve, sa relativno niskim maksimalnim iznosom za doprinose. To je kao rezultat imalo da je opterećenje na godišnju zaradu od preko 50.000 evra bila samo devet odsto (na razliku između minimalne zarade i 50.000 evra). Primera radi, u Francuskoj poreska stopa za dohotke od preko 26.000 evra iznosi 30 odsto a za preko 74.000 evra čak 41 odsto – objašnjava Radosavljević.

On insistira na sagledavanju onoga što je urađeno u Crnoj Gpri gde se sa prakse “nula progresivnosti” prešlo na oporezivanje dohotka od rada sa stopama nula, devet i 15 odsto. Pored toga, ukinut je doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje zaposlenih. Time je opterećenje prosečne zarade smanjeno za gotovo 50 odsto (sa blizu 40 odsto na oko 20 odsto). Konačno, minimalna zarada je duplirana u periodu od šest meseci (sa 225 evra na 250 evra u junu, pa na 450 evra od 1.1.2022. godine).

– Sve to je doprinelo rastu standarda stanovništva i značajnom povećanju prosečne zarade, bez rasta troškova poslodavaca i velikog pritiska na budžet. Makar se to može zaključiti za ovih pet meseci primene ovih reformi. Očekivanja su da će krajnji ishod, pored rasta standarda stanovništva, biti i rast legalno zaposlenih, jer će troškovi rada za poslodavce biti relativno manji – ukazuje Radosavljević, govoreći isto ono što i ovdašnji poslodavci godinama.

Naime, oni koji plaćaju namete na plate decenijama se žale da su opterećenja prevelika da bi se značajnije povećavala minimalna plata jer na svakih 35.000 dinara koje radnik ponese kući, poslodavac državi uplati još 20.000 pratećih nameta.

Manje državi, više radnicima

Da li je zaista preskupo za državu da poveća neoporezivi iznos plate, smanji doprinose i tako se odrekne dela budžetskih prihoda ostavljajući poslodavcima prostora da bolje plaćaju svoje zaposlene? Koliko bi to bilo milijaradi evra? Odgovor je – nula! Fiskalni savet je uradio nekoliko mogućih modela pravičnijeg oporezivanja koje bi duplo smanjilo izdatke poslodavcima za minimalnu platu a koja bi onda mogla biti mnogo veća. Poslodavcima bi opterećenje na isplatu takve plate bilo duplo manje a sav nedostatak bi se nadomestio nešto većim porezima koji bi plaćali oni koji zarađuju više.

Jedan od predloga je da se neoporezivi deo plate poveća na 26.000 dinara a da se aktuelna poreska stopa od 10 odsto poveća na 15 odsto. Istovremeno, ukinuli bi se doprinosi za zdravstvo na teret zaposlenog a to bi značilo da se na isplaćenu platu od 35.000 dinara, svakom poslodavcu smanjuje izdatak državi sa 57 na 29 dinara na 100 dinara neto zarade.

– Manjak novca bi se mogao nadoknaditi uvođenjem PDV bankama jer su one neopravdano izuzete iz oporezivanja i to je ono što se sada radi u Evropi. Posebno je pandemija pokazala ogromno raslojavanje u društvu i opterećenje ljudi koji rade teške fizičke poslove za male plate. Uz to, naš poreski sistem uopšte ne uzima u obzir izdržavane članove domaćinstva pa su u najgoroj situaciji ljudi koji primaju minimalne plate i izdržavaju dva ili tri člana porodice. Reformom je predviđen je i poreski kredit za svako izdržavano lice od 2.500 dinara, što je dodatno rasterećenje onih koji imaju najmanje. U ovoj kalkulaciji, poslodavac koji isplaćuje minimalnu platu radniku koji izdržava supružnika i dvoje dece, imao bi svega 10.000 dinara obaveza prema državi umesto 20.000 koje trenutno plaća za poreze i doprinose radnicima koji primaju minimalac. To znači da bi na svakih pet radnika poslodavac mogao da zaposli još jednog, da za tih 10.000 dinara uštede na porezima i doprinosima poveća plate ljudima koji rade, ili ono što je u privredi najrealnije, nešto između ove dve alternative – objašnjava za portal Nezavisnost.org član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov, poentitrajući da bi oni sa većim platama u ovoj varijanti plaćali svega pet odsto više poreza nego danas.

Druga opcija je povećanje nominalne poreske stope sa 10 na 20 odsto uz povećanje neoporezivog cenzusa sa 18.300 na 40.000 dinara. Time bi plate u iznosu većem od pet prosečnih plata bile oporezovane više što bi bilo u skladu sa najboljom evropskom praksom. Fiskalni savet posebno izdvaja Slovačku kao zemlju u kojoj se godinama unazad beleži najmanja nejednakost dohotka i to pre svega zahvaljujući poreskom sistemu.

Preterana eksploatacija

Sagovornik našeg portala iz Centra za politike emancipacije Vladimir Simović ističe socijalnu komponentu progresivnog oporezivanja imajući u vidu, baš kao i Radosavljević, položaj radnika u Srbiji.

– Procena je da radnici i radnice u Srbiji u proseku oko trećine radnog vremena rade za svoju platu, dok ono što proizvedu za ostale dve trećine odlazi poslodavcu. To je izrazito visok stepen eksploatacije rada – smatra Simović, zaključujući da je upravo zbog toga „progresivno oporezivanje jedan od načina da se izvrši redistribucija zarađenog novca“.

– U praksi to bi moglo značiti ukidanje poreza od 10 odsto za najniže zarade, a onda uvođenje i rast poreza u skladu sa rastom prihoda. Da bi efekti zaista bili osetni neophodna je i reforma celog poreskog sistema i restrukturiranje poreske uprave. Potrebno je poreski sistem učiniti osetljivim na različite životne okolnosti ljudi. Recimo, samohrani roditelji treba da budu dodatno rasterećeni poreskih nameta – smatra Simović.

On insistira i na uvođenju progresivnosti u sferi privrede smatrajući da nije logično da su istom poreskom stopom opterećeni vlasnici piljara, frizerskih salona i drugih malih biznisa, i velike korporacije, veliki trgovinski lanci, a da ne govorimo o stranim investitorima koji dobijaju nenormalne povoljnosti od strane države – od subvencija, preko poreskih i carinskih olakšica, do besplatne infrastrukture i zemljišta.

– Važno je napomenuti da povećanje minimalnih zarada dovodi do većeg novca u opticaju, odnosno, do veće potrošnje. To povoljno utiče na celu privredu jer ona dobija gorivo za dalji razvoj. To nije nikakva radikalna mera. U bogatijim evropskim zemljama takođe imamo progresivno oporezivanje koje se, zavisno od zemlje do zemlje, okvirno kreće od 10 pa do 45 odsto, dok su minimalne zarade oslobođene poreza – podseća Simović, dotičući se, baš kao i Goran Radosavljević, nečega što bi se moglo zvati „kobajagi progresivnost“ u Srbiji, a radi se o godišnjem porezu na dohodak građana.

„Porez za bogate“, kako bi se još mogao zvati, plaćaju svi koji su u protekloj godini zaradili više od 3,2 miliona dinara a poreske stope su 10 i 15 odsto. Kalkulacija je prilično složena a suština je da taj porez plaća svega jedan odsto zaposlenih a da su tako sakupljeni prihodi budžeta zanemarljivi. I konačno, najveći paradoks je činjenica da su upravo ovi ljudi dodatno stimulisani od prošle godine kada im je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obećao ukidanje poreza. U praksi, svi mlađi koji ove godine podnose poresku prijavu za godišnji porez na dohodak plaćaju dodatni porez samo ako su prihodovali šest prosečnih godišnjih zarada, odnosno 6,4 miliona dinara. Ta mera je uvedena pod obrazloženjem da se mladi pametni ljudi motivišu da ostanu u Srbiju ali je činjenica da su diskriminisani svi ostali koji plaćaju taj porez. O poreskoj nepravičnosti prema onima koji zarađuju minimalne plate, da i ne govorimo. U prevodu, država godinama izbegava da smanjuje opterećenja na minimalne plate pod izgovorom da su u pitanju značajni budžetskii prihodi.

Simulacija pravičnosti

– U Srbiji postoji progresivnost u oporezivanju dohotka od rada kroz godišnji porez na dohodak građana, ali ta progresivnost je veoma blaga i zahvata veoma mali deo populacije. Smatram da je potrebna temeljna reforma sistema oporezivanja dohotka od rada koja bi podrazumevala ukidanje godišnjeg poreza na dohodak i uvođanje sistema dualnog oporezivanja koje se pokazalo kao efikasno u velikom broju zemalja EU. Taj sistem treba da uvede značajniju progresivnost koja bi išla od stope nula odsto (za zarade manje od, na primer, 50.000 dinara), a zatim progresivno do 25 ili 30 odsto za velike mesečne zarade (sada je maksimalna kumulativna nominalna stopa oko 25 odsto). Međutim, oporezivanje dohotka od rada je verovatno najkompleksniji poreski oblik i to je, između ostalog, jedan od razloga što u toj oblasti nismo daleko odmakli – konstatuje Radosavljević, koji je svojevremeno na tviteru javno pozvao ministra finansija Sinišu Malog da jednostavno “prepiše poresku reformu izvršenu u Crnoj Gori” što bi praktično značilo i dupliranje minimalne zarade.

Fiskalni savet u svojoj analizi insistira da bi bilo koji od dva pomenuta predložena modela progresivnog oporezivanja doveo do rasterećenja ispodprosečnih zarada i ljudi koji izdržavaju članove domaćinstva, pa bi čak 40 odsto domaćinstava osetilo smanjenje poreza dok se za blizu 50 odsto poresko opterećenje ne bi osetnije promenilo. Zapravo, povećanje poreza bi značajnije osetilo svega 10 odsto najbogatijih.

„Najznačajnija poreska rasterećenja bila bi fokusirana na domaćinstvima sa decom tako da bi oko 70 odsto osetilo smanjenje poreza i povećanja dohotka. Reforma bi omogućila osetno smanjenje nejednakosti u zavisnosti od tipa reforme i smanjenje relativne stope siromaštva“, smatra Fiskalni savet. Dva modela koje je ta institucija analizirala nisu jedini mogući već samo ilustracija da se relativno lako i bez budžetskih troškova može ojačati standard onih koji imaju najmanje.

– Plašim se da naša politička elita nije spremna na bilo kakve progresivne iskorake. Već decenijama živimo u društvu koje favorizuje bogate. Onda se, s vremena na vreme, udeli neki mali novčani bonus sirotinji, što se često tumači kao populistička mera, i na trenutak zadeluje kako vlasti imaju izbalansiranu socijalnu politiku. Ipak, kada gledamo strukturno, sve što se u našem društvu dešava jeste favorizovanje bogatijih slojeva, korišćenje države i javnih, dakle, zajedničkih resursa za njihovo dalje bogaćenje – naglašava Simović.

S njim je saglasan i Goran Radosavljević.

– Mislim da sam već jasno pokazao da ovaj sistem ide na ruku bogatijima. Dodatno, ide na ruku “muljatorima” i “fantomima”, koji rade u sivoj zoni i izbegavaju plaćanje poreza. Najgore prolaze oni koji rade u potpunosti po zakonu i plaćaju sve poreze. To pokazuje i gotovo identičan stepen pritiska na poreske obeveznike koji legalno rade, ali naprave neku grešku u poslovanju, i onih koji rade potpuno u sivoj zoni. Konačno, broj presuda za krivična dela utaje poreza i efikasnost sudstva ukazuje na to da se utaja isplati. Mi decenijama pričamo o reformi Poreske uprave, a ona je suštinski na početku – ističe Radosavljević.

Naš sagovornik insistira da reforma Poreske uprave kao i reforma poreskog sistema “treba da stvori osnove za jeftiniju i efikasniju državu, privredni rast i raspodelu istog zasnovano na principu jednakosti”.

– Tek tada, rekao bih, možemo da govorimo o mogućnosti da prosečna zarada dostigne prosečnu potrošačku korpu – zaključuje Radosavljević.