Od 20 najvećih svetskih firmi koje su 2023. proizvodile fosilna goriva, 16 je bilo u državnom vlasništvu i one su odgovorne za 52 odsto globalnih emisija štetnih gasova, konstatuje uticajna britanska madijska kuća Gardijan
Najveći deo globalnih emisija gasova koji stvaraju efekat staklene bašte dolazi iz zemalja koje nisu demokratske, a mnogi veliki izvoznici nafte i gasa su takođe iz autoritarnih sistema, navodi britanski Gardijan u obimnom članku o odnosima različitih političkih sistema prema klimatskih promenama.
U autorskom tekstu „Veliki emiteri: koje zemlje koče klimatske akcije i zašto?“ autorka Fiona Harvi, urednica Gardijana za životnu sredinu, postavlja pitanje – kako o klimatskoj krizi pregovarati sa autokratijom?
Autorka koja je intervjuisala neke od vodećih svetskih mislilaca o tome kako pregovarati sa autokratijama, na početku konstatuje da najveći deo svetskih emisija gasova staklene bašte dolazi iz zemalja koje nisu demokratske, navodeći da su među glavnim svetskim dobavljačima nafte i gasa petrodržave Zaliva (Saudijska Arabija, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati), plus Rusija, Venecuela i još nekoliko zemalja sa autoritarnim režimima.
„Njihov ogroman uticaj stavlja ih u centar pažnje kada su u pitanju globalni pregovori o klimi. Način na koji njihove vlade odluče da deluju biće ključan za budućnost planete. Ali dok su demokratije podložne hirovima birača, koji često mogu biti nepredvidivi, autokratske nacije imaju tendenciju da budu mnogo nedokučivije“, navodi urednica Gardijana.
Ugljenični giganti
„Mala grupa najvećih svetskih kompanija za fosilna goriva, koje se nazivaju ’ugljenični giganti’, a koji drže našu budućnost u svojim rukama: od 20 najvećih kompanija sa najvećom globalnom emisijom ugljenika, 16 su u državnom vlasništvu i bile su odgovorne za 52% globalnih emisija u 2023. godini“, navodi autorka ukazujući da su ove kompanije generalno odgovorne samo vladama koje ih poseduju.
„Velika većina – uključujući saudijski Aramko, kinesku kompaniju CHN Energy i Jinneng Holding Group i Nacionalnu iransku naftnu kompaniju – u vlasništvu su autokratija ili autoritarnih vlada. Među pet najvećih emitera, samo Coal India pripada demokratiji“, navodi Fiona Harvi.
Uz pitanje – da li je ovo važno – novinarka piše da su „klimatske diplomate“ dugo zastupali pragmatičan stav da nije, i citira Toda Sterna, glavnog pregovarača SAD prilikom izrade Pariskog sporazuma (sporazum u okviru UN o ublažavanju klimatskih promena potpisan 2016.), u predsedničkom mandatu Baraka Obame: „Kada smo pregovarali, zaista nisam razmišljao o tome gde su ove vlade na skali demokratije“.
Sada je pomenuto pitanje dobilo novi značaj, smatra urednica Gardijana, ističući da je „moć nad planetom koju poseduje mali broj autokratskih država veća nego ikad“, i da bi njihove politike mogle da opredele da li će svet uspeti da ograniči globalno zagrevanje kako bi izbegao katastrofalne posledice. A koliko je to težak cilj ukazala je i Kristijana Figeres, bivša šefica UN za klimu koja je predsedavala Pariskim samitom 2015. godine: „Ugljenični giganti drže svet zavisnim od fosilnih goriva, bez planova da smanje proizvodnju. Dok države odugovlače sa svojim obavezama iz Pariskog sporazuma, državne kompanije dominiraju globalnim emisijama – ignorišući očajničke potrebe svojih građana.“
Izvršna direktorka 30. klimatskog samita UN koji će se u novembru održati u Brazilu Ana Toni rekla je da se pitanje klime može rešavati samo na multilateralnoj osnovi, odnosno da se oko tog cilja moraju okupiti zemlje koje imaju različite političke sisteme.
Neiskrenost najvećih emitera
Urednica Gardijana navodi da su se “u prošlosti, zemlje poput Rusije, Irana i Saudijske Arabije – četvrtog, sedmog i desetog među najvećim emiterima u svetu – držale po strani, a druge zemlje su im to dozvoljavale u nadi da će ih sprečiti da poremete već krhki proces pregovaranja“, ali da su u međuvremenu „neke od tih zemalja počele da preuzimaju aktivniju ulogu u blokiranju pregovora“. Za Rusiju se navodi da je „izvor ogromnih količina onlajn dezinformacija o klimatskoj krizi“, dok je „Saudijska Arabija nastojala da osujeti i razvodni obaveze na samitima UN o klimi“.
O licemerju demokratija
Tragajući za odgovorom na pitanje – da li se i kako autokratije mogu ubediti da preduzmu akcije u vezi sa klimatskim promenama – članak Gardijana polazi od stručnjaka koji smatraju da ima razloga za optimizam. Između ostalog i zato što državno vlasništvo ili poslovanje u autoritarnim sistemima ili pod populističkim liderima ne sprečava kompanije sa visokim emisijama da budu ekološki progresivne.
Dodaje se da autoritarne države drže sve poluge moći tako da mogu jednostavno da narede svojim kompanijama da pređu na tehnologiju sa niskim sadržajem ugljenika. Kao takav dobar primer navodi se Kina koja je danas najveći svetski proizvođač obnovljive energije, sa rekordnim izvozom električnih vozila, solarnih panela i drugih komponenti tehnologije sa niskim sadržajem ugljenika. S tim u vezi, u članku Gardijana citira se generalna direktorka Svetske trgovinske organizacije Ngozi Okondžo-Iveala koja energetsku transformaciju pripisuje dalekovidosti kineskog rukovodstva: „Možete imati situaciju u kojoj autokratija odluči da je ovo ispravna stvar jer je egzistencijalna, i mislim da je Kina odlučila da to uradi. Ne verujem da priroda te autokratije nužno stoji na putu odgovornog klimatskog građanina.“
Ipak, ocenjuje Gardijan, problem je što se i navodne prednosti autokratije u pogledu kontrole nad ekonomijom mogu pokazati iluzornim. Mnoga istraživanja su se bavila pitanjem da li su autokratije ili demokratije sklonije da preduzmu konkretne mere u vezi sa klimatskim promenama, ali su rezultati nejasni. Prema rečima Rosa Mitiga, profesora na londonske Visoke škole za orijentalne i afričke studije, inače autora nedavno objavljene knjige na tu temu, ne postoje jaki dokazi da su demokratije bolje ili lošije opremljene za rešavanje klimatske krize od nedemokratskih režima: „Od najvećih emitera, neki su demokratski, drugi nisu, ali svi ne uspevaju da urade minimum potreban da spreče katastrofu.“
Za i protiv ekoloških protesta
U nastavku teksta, Gardijan se bavi problemima koji bi mogli da odvrate autokratije od preduzimanja klimatske akcije. Na internom planu, veliki problem je „nedostatak pritiska odozdo što je, zajedno sa transparentnošću, najveća razlika u odnosu na demokratije“. U tom kontekstu ukazuje se na narodne protesti koji su bili jedno od glavnih sredstava za postizanje akcija u oblasti zaštite životne sredine. Ekonomista Nikolas Stern je podsetio na prve demonstracije povodom Dana planete Zemlje u SAD, 22. aprila 1970. godine, u kojima je učestvovalo više od 20 miliona ljudi. U roku od nekoliko godina, SAD su donele Zakon o čistom vazduhu i Zakon o čistoj vodi i osnovale Agenciju za zaštitu životne sredine. Nažalost, sve to što je urađeno u mandatu republikanskog predsednika Ričarda Niksona, sada je uništio aktuelni republikanski predsednik Donald Tramp.
Jedan od najuticajnijih savremenih ekonomista Francuz Toma Piketi, autor nekoliko kritičkih studija o kapitalizmu, takođe se zalaže za ekološke pokrete: „Definitivno su nam potrebni društveni protesti i narodni pritisak da bismo sproveli akcije u oblasti klimatskih promena… Ali formalna demokratija nije dovoljna: potrebni su nam jednaki glasovi, efikasno demokratsko učešće, masovna mobilizacija i moćne organizacije kako bismo obuzdali interese novca i promovisali ambiciozne platforme institucionalne transformacije. Tako smo uspeli da postignemo značajan napredak u socijalnoj, ekonomskoj i političkoj jednakosti u poslednja dva veka.“
Gardijan, međutim, upozorava da protesti radi pozivanja na klimatske akcije u zemljama gde je demokratija ugrožena mogu biti opasni i dovesti do fatalnih posledica. „U Gruziji, gde se mlada demokratija pod uticajem Rusije okrenula ka ultrakonzervativizmu, Nugzar Kohreidze, suosnivač grupe Dijalog generacija, opisuje stvarnost aktivizma: ’Neki su već napustili zemlju. Drugi nastavljaju da se bore, ali bez finansija i pod stalnim strahom od hapšenja ili represije. Ovo ozbiljno ograničava prostor za aktivizam i sužava mogućnosti za akciju’.“
S tim u vezi autorka Gardijana ukazuje da u mnogim autokratijama fosilna goriva predstavljaju supermoćan ekonomski interes. U Rusiji, Saudijskoj Arabiji i Iranu, nafta i gas bukvalno pokreću cele ekonomije, a po rečima ranije pomenutog profesora Rosa Mitiga, „u autokratijama koje su duboko posvećene razvoju fosilnih goriva kao delu svojih ekonomskih modela, ne postoji pravi unutrašnji otpor“. Primera radi, stručnjaci odavno ukazuju da su „u Rusiji curenja iz proizvodnje nafte i gasa među najgorim na svetu, ali vlada odbija da preduzme bilo kakve mere da ih smanji iako bi to moglo biti profitabilno“. S druge strane, Nikolas Stern navodi da mnogo toga zavisi od ekonomske situacije konkretne zemlje, te da se Rusija i Saudijska Arabija najbolje razumeju kada zauzmu svoj stav kao ljudi sa direktnim ličnim interesima, a ne nužno sa demokratijom ili autokratijom. „Kao politički ekonomisti moramo razumeti lične interese“, upozorava Stern.
Koruptivni efekti
Postavlja se i pitanje koruptivnih efekata koje autoritarna hijerarhija ima na tokove informacija. Širan Viktorija Šen, viša istraživačica na američkom Univerzitetu Stanford, kaže da autokratije mogu planirati da uvedu pozitivne strategije zaštite životne sredine, ali „često se bore sa implementacijom zbog asimetrije informacija – lideri ne dobijaju uvek tačne izveštaje lokalnih organa u vezi sprovođenja zakona i često nemaju alternativne kanale za proveru informacija, što otežava obezbeđivanje poštovanja propisa“.
Nedostatak transparentnosti je možda najvažnije pitanje, konstatuje Gardijan navodeći kao primer to što su 2016. godine, odmah nakon potpisivanja Pariskog sporazuma, analitičari rekli da su emisije Kine možda dostigle vrhunac. Ipak, potpis na sporazum UN ulio je lažnu nadu kada se ispostavilo da, uprkos prognozama o padu upotrebe uglja, kinesko rukovodstvo ipak nije odsutalo od fosilnih goriva. Satelitski snimci su otkrili izgradnju novih termoelektrana na ugalj, kineski sektor uglja se vratio u život, i svake godine od tada, osim blagog smanjenja 2022, štetne emisije su se povećavale.
Gardijan ukazuje da bi Kina mogla da udvostruči svoja ogromna ulaganja u obnovljive izvore energije, ili bi rukovodstvo države moglo da posluša snažne interese sektora uglja, duboko ukorenjenog u kineskoj ekonomiji i politici.
Spoljašnji pritisak u cilju smanjenja štetnih emisija mogao bi se izvršiti ekonomskim sredstvima. U tom su smislu EU, Velika Britanija i druge razvijene zemlje predložile mehanizme za prilagođavanje granica ugljenika što bi značilo da se uvoz roba sa visokim sadržajem ugljenika, poput čelika, suoči sa strogim carinama. Ali i takav pristup je problematičan jer se mnoge manje zemlje u razvoju plaše da će i one biti kažnjene.
Priredio S. R. Ilustracije: Google
