- oktobar 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelena Aleksić Izvor: Nezavisnost.org Foto: shutterstock
Sistem subvencionisanja radnih mesta je prevaziđen, nepravedan i neefikasan kako za radnike tako i za samu državu, koja uludo baca novac građana Srbije podgrevajući inflaciju i ponižavajuću eksploataciju radnika i radnica
Na početku realizacije projekta subvencionisanja radnih mesta, država Srbija je investitorima davala od 2.000 do 4.000 evra po zaposlenom da bi u poslednjih nekoliko godina delila i po 144.000 evra za jednog radnika. Zašto? Šta su u međuvremenu dobili radnici koji su zaposleni u tim fabrikama i zašto su, pored tolike podrške države, oni hronično nezadovoljni? Samo zato što ponekad na radnom mestu moraju da nose pelene? Što rade za platu od 40.000 dinara? Što posle radnog dana odlaze na fizikalnu terapiju da bi preživeli naredni i što ne znaju da li će ih sutra vraćati sa fabričke kapije zato što je menadžment odlučio da zatvori firmu.
Pre nešto više od mesec dana u Nišu je organizovana medijski malo primećena debata pod nazivom „Investitorima subvencije, a radnicima narušena prava“ koja nam je poslužila kao osnova za ovo istraživanje o efektima državnih subvencija kako za zaposlene tako i za sve ostale građane Srbije, koji zapravo finansiraju ovaj, po mnogima, prevaziđeni i neefikasni sistem privlačenja stranih investicija.
Preskupa radna mesta
Na početku razgovora za portal Nezavisnost.org, profesor Milorad Filipović koji je svojevremeno radio analizu efekata subvencija za otvaranje radnih mesta, konstatuje da sistem subvencionisanja priliva stranih investicija „nije neki poseban izum Srbije“, jer to rade mnoge zemlje kako bi privukle strani kapital u sve oštrijoj konkurenciji koja vlada na globalnom tržištu kapitala.
„Međutim, postavlja se pitanje mere u kojoj se te subvencije daju, kao i šta su preduslovi kako bi se one efikasno usmerile. U nekim slučajevima, kao što je fabrika čokolade u Novom Sadu ili fabrika sokova Rauh (Rauch), radilo se o enormnim iznosima dodeljenih sredstava, što se ne opravdava brojem novootvorenih radnih mesta. Pri tome, moramo imati u vidu i situaciju u Srbiji 2022. godine – u mnogim delatnostima vapimo za radnom snagom i nemamo dovoljno radnika, pa neke struke moramo i da ‘uvozimo’. Dakle, motiv davanja subvencija u cilju zapošljavanja više ne stoji ili bar ne u onoj meri kako je to bilo 2007-2008. kada se otpočelo sa tim sistemom, a posebno kada se uzmu u obzir analize koje pokazuju da je najveći deo zaposlenih po osnovu subvencija u razvijenim delovima zemlje“, objašnjava Filipović.
Sistem podsticaja je, podsetiće Danijel Dašić iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), prvobitno zamišljen kao podrška prevashodno nerazvijenim predelima, ali je istraživanje NKD pokazalo da tri četvrtine novca koji dođe u Srbiju ide tamo gde je više para od onog koji je prosek zemlje.
Drugo, pomenutoj fabrici čokolade u Novom Sadu država je dala 12 miliona evra da bi zaposlila 100 radnika a to znači 120.000 evra po radnom mestu. Poznati proizvođač sokova Rauh, koga je takođe pomenuo naš sagovornik, za otvaranje 30 radnih mesta od države je dotiran sa 74.000 evra po zaposlenom.
Ali ni pomenute subvencije nisu najizdašnijii državni podsticaji stranim ulagačima. Ubedljivi šampion je nemačka hemijska kompanija Henkel koja je za investiciju u proširenje proizvodnje vrednu 93,6 miliona evra, u kojoj će zaposliti 100 radnika, dobila od države 14,4 miliona evra. To znači da je za jedno radno mesto plaćeno 144.362 evra.
„Toliko velikim iznosom investitori mogu 30 godina zaposlenima da isplaćuju minimalac sa porezima i doprinosima, a država za sve to vreme neće imati nikakvu korist. Subvencije se daju netransparentno, bez ikakvih kriterijuma i standarda, dogovorom Aleksandra Vučića ili njegovih saradnika sa predstavnicima kompanija. Vučić dođe, slikaju se ispred fabrike kao da su otvorili ‘spejs šatl’, a radnici tamo budu ugroženi, nemaju apsolutno nikakva prava, rade za bedne nadnice. To je ono što je poražavajuće za sve nas“, kazao je Željko Veselinović iz Sindikata „Sloga“ koji je južnokorejsku kompaniju Jura (Yura) označio kao primer eklatantnog kršenja radnih prava.
Nezavisnost: Jura nepoželjan poslodavac
Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ u prvomajskoj poruci 2020. godine poručili su da će „na stub srama staviti svaku politiku i stranku koja se servilno ponaša prema stranim kompanijama koje ne poštuju elementarnu radnu zaštitu i prava zaposlenih.“
Centrala „Nezavisnosti“ je više puta javno osuđivala kršenje prava zaposlenih i kažnjava radnike koji pristupe sindikatu u fabrikama južnokorejske korporacije, i o tome obavestila svetsku i evropsku sindikalnu federaciju IndustriALL Global Union i IndustriALL Europe, zatraživši da se kompanija Jura stavi na listu nepoželjnih poslodavaca .
I „Sloga“ je ukazivala da je sindikat u Juri bio strogo zabranjen, i da je svako ko bi pokušao da se sindikalno organizuje prvo bio izložen mobingu, pretnjama, ucenama, a da mu je na kraju sledovao otkaz.
Uprkos kritikama i prozivkama sindikata, država povodom ponižavajućeg položaja radnika u Juri i drugim firmama nije uradila ništa. Šta više radnici su indirektno proglašeni lažovima i lenčugama koji se nešto non – stop žale a tadašnji premijer Aleksandar Vučić će prilikom obilaska fabrike (2016.) još reći da je veoma ponosan i da „nije video nikakve pelene“. Slične reakcije usledile su posle odlaska Geoksa (Geox), odluke Fijata o raspuštanju pogona i naravno dramatičnog stanja u kome su zatečeni vijetnamski radnici na gradilištu kineske fabrike Ling Long.
„Činjenica je da se naše nadležne institucije često prema stranim investitorima odnose kao prema ‘zaštićenoj vrsti’, da investitori imaju znatno liberalniji tretman oko poštovanja domaćih regulativa, pogotovo kod zaštite prava radnika i kod životne sredine. Takođe, smatram da su uslovi koji se postavljaju pred strane investitore suviše blagi – primer Geoksa i još nekih kompanija koje su iskoristile svoje pravo i zatvorile pogone u Srbiji nakon isteka ugovorne obaveze“, ukazuje profesor Filipović.
Gde su visokotehnološke investicije
Sa pomenutim primedbama saglasan je naš drugi sagovornik, stručnjak za strana ulaganja Milan Kovačević.
„Bilo je potpuno pogrešno uzeti kao jedini kriterijum zapošljavanje radnika i to bez ikakvog učešća u svojini te fabrike kojoj država obezbeđuje milione. Na taj način smo zapošljavali ljude sa malim zaradama i negovali industrije koje nisu dobre za razvoj naše zemlje. Zapošljavani su prevashodno radnici srednjeg i nižeg obrazovanja čime je dodatno otvoren prostor za kršenje njihovih prava. Uostalom, najviše subvencija dato je industriji a najmanje visokotehnološkim kompanijama koje stvaraju veliki dodatnu vrednost, zapošljavaju visokoobrazovani i dobro plaćeni kadar koji vuče privredu napred inovacija i kreacijama“, naglašava Kovačević.
Sa svoje strane, profesor Filipović tvrdi da je sadašnje stanje takvo „da je potrebno inovirati“, jer niti je Srbija više zemlja jeftine radne snage, jer je nema, niti ima toliko visok nivo nezaposlenosti da bi uludo trošila budžet.
„Moje je mišljenje da se treba fokusirati samo na investitore koji donose visoke tehnologije, visoko inovativne, a samim tim i profitabilne proizvode. Njima treba maksimalno izlaziti u susret. Proizvođači gaća, čarapa, obuće i drugih niskoakumulativnoh roba neka i dalje dolaze i otvaraju pogone pre svega u nerazvijenim delovima zemlje, ali bez obilate pomoći naše države. U obe varijante sindikalno organizovanje se ne sme zanemariti i omalovažavati. Podsećam da su neke od zemalja gde su sindikati najjači upravo zemlje iz kojih dolaze brojni strani investitori – Nemačka, Francuska, Grčka“, ističe Filipović za naš portal.
Glede sindikata i položaja zaposlenih, Zoran Ristić iz Sindikata „Nezavisnost“ je na pomenutoj debati u Nišu rekao da je nesporno da se Srbija pozicionirala kao atraktivno područje za strane investicije, koje se pravdaju novim radnim mestima i time što fabrike plaćaju porez državi, ali da male zarade i drugi problemi sa kojima se radnici susreću ne omogućavaju dostojanstven rad i život, gde sindikati nemaju veliku moć i uticaj.
Eksploatacija ugovorena sa državom
„Strani investitori kada uđu u dijalog sa sindikatima pozivaju se na ugovor koji je potpisan sa državom gde je njihova jedina obaveza da isplate zaradu minimalac plus 20 odsto što je oko 35.000 dinara plus oko 7.000. Pri tome je minimalna potrošačka korpa prešla cenu od 44 hiljade dinara. Tada dolazimo do toga da onaj koji je prihvatio takav koncept, svesno prihvatio da nema dostojanstvenog rada“, istakao je Ristić složivši se da ostalim učesnicima debate da je „Srbija postala zemlja jeftine radne snage“.
Naprosto, na veoma retke kompanije koje su u Srbiju prenele svoja tehnološka dostignuća dolazi mnogo više onih koje traže jeftinu radnu snagu (motanje kablova, izrada tekstilnih proizvoda ili presvlaka za automobilska sedišta).
Na kraju ove deprimirajuće analize, podsetimo na završetak poslovanja Geoksa u Srbiji kada se po isteku ugovorenog roka o subvenciji ta kompanija jednostavno pokupila i napustila zemlju. Italijanski proizvođač obuće je svojevremeno (2012.) dobio 11,4 miliona evra subvencija što je tada svedeno iznosilo 9.000 evra po zaposlenom. Onda je krajem jula prošle godine preko noći 1.200 radnika ostalo bez posla a država „uskočila“ s pričom da će spasiti radnike. Evo i kako.
Naime, za otvaranje proizvodnog pogona u Vranju na mestu nekadašnjeg Geoksa turska kompanija Teklas dobija 10,7 miliona evra državne pomoći. Posla će biti za najmanje 500 Vranjanaca što znači da je subvencija po zaposlenom 21.500 evra, ili duplo više nego što je dato Geoksu. Kompanija koja u Srbiji posluje u Vladičinom Hanu obavezuje se da uloži 22 miliona evra u nov pogon što, dakle, znači da je država u toj investiciji u Vranju učestvuje sa celih 50 odsto.
Recimo i to da Teklas za auto-industriju proizvodi sisteme za cirkulaciju fluida niskog pritiska, što je prilično „prljava tehnologija“. Pogoni u Srbiji najbliži su nameri Turaka da se približe zemljama Evropske unije, jer je kod njih proizvodnja sa takvom vrstom tehnologije – zabranjena!
