- novembar 2022. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Privatna arhiva D.Ć.
Ne treba se bojati da će mašine da otpuste radnike jer je, naprotiv, cilj tehnološkog razvoja upravo da olakša život ljudima. Priroda tehnološkog razvoja je da se traže načini da se ljudi oslobode opasnih i napornih poslova, ukazuje za portal Nezavisnot.org dr Dubravko Ćulibrk, redovni profesor Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.
Kako se takmičiti s kolegom koji ne mora da diše, ne mora da ide u toalet, ne jede, ne razboljeva se, ne treba mu odmor? Nema porodične probleme i potrebu za bolovanjem, ne spava, ne upada u depresiju i anksioznost od tolikog rada? Čak mu ni svetlost ne treba, kao ni razmena mišljenja, pozitivno poslovno okruženje , a ni plata. Niti mu treba niti ga zanima koliko će zaraditi jer on će svakako raditi savršeno programiranim tempom 24 sata u danu bez ikakvih prohteva!
Dakle, njemu se ne može konkurisati, on se ne može pobediti, od njega je nemoguće biti bolji, dostupniji, lakši za saradnju i jefitniji – jer on je robot.
Procenama iz 2019. godine je predviđano da će do 2030. godine 20 miliona ljudi ostati bez posla jer će ih preuzeti roboti s tim što je ova brojka dovedena u pitanje nakon izbijanja korone. Naime, poslodavcima je samo postalo jasnije koliko bi robotizacija bila korisnija po profit od krhkog čoveka koga jedan virus može ne samo da razboli veći uništi. Uostalom, samo od 2000. pa do 2016. godine izgubljeno je 1,7 miliona radnih mesta u svetu, od čega najviše u Kini a onda u Evropskoj uniji (istraživanje Oxford Economics).
Druga strana medalje je da isti ti roboti mogu da, na primer, ušetaju u vatrenu stihiju Notr Dama i ugase požar koji stotine vatrogasaca ne može upravo zbog “ljudskih organičenja”. Širom sveta, upravo se roboti koriste za otkrivanje žrtava od prirodnih nepogoda do kojih čovek nikako ne bi mogao stići. Roboti su vrlo u samoj pandemiji uspešno odigrali ulogu čistačica masovno dezinfikujući javne prostore bez izlaganja ljudi bilo kakvom riziku.
Na ovu temu razgovarali smo sa profesorom dr Dubravkom Ćulibrkom, v.d. direktorom Istraživačko-razvojnog instituta za veštačku inteligenciju. Naš sagovornik je završio osnovne studije na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, 2001. godine, gde je nešto kasnije i magistrirao. Godine 2003. odlazi u SAD gde je na Florida Atlantskom Univerzitetu u Boka Ratonu 2006. stekao zvanje doktora tehničkih nauka. U tome periodu primarno se, između ostalog, bavio neuronskim mrežama na kojima je i doktorirao. Posle doktorskih studija vratio se u Srbiju gde je izabran u zvanje docenta na svom matičnom fakultetu (2007.). Početkom 2018. izabran je za redovnog profesora Fakulteta tehničkih nauka. Tokom karijere bio je angažovan na projektima u brojnim kompanijama kao što su MicronasNIT (Novi Sad), Micronas (Freiburg, Nemačka), Motorola-iDEN (Plantation, SAD), ACE (Amsterdam, Holandija), CoreTex Systems (Boca Raton, SAD), RealNetworks (Seattle, SAD)… Imenovan je za prvog v.d. direktora Instituta za veštačku inteligenciju Srbije, koji je osnovala Vlada Srbije početkom 2021.
Koliko su opravdane zebnje da će nas roboti jednom zauvek isterati sa radnih mesta?
Strah od promene je, rekao bih, prirodna osobina ljudi i nešto što nas čini fundamentalno različitim od tehničkih sistema. Meni se čini da je upravo pandemija pokazala kako tehnologija može da pomogne da se održi proces rada i u tim jako teškim uslovima.
Lično nemam strah da će nas tehnologija zameniti zbog naših ograničenja. Cilj tehnološkog razvoja je upravo da olakša život ljudima. Jedan od najkorisnijih robota sa odeđenom dozom inteligencije kog moja porodica koristi na dnevnom nivou je mašina za pranje posuđa. Možda se može reći da je postojanje takvog uređaja, kao i ostalih naprednih kućnih aparata poput mašine za pranje veša i savemenog štednjaka dovela do toga da se smanji broj ljudi čija je profesija bila da se ručno obavljaju pranje veša i slične poslove za domaćinstva, ali je i poboljšala kvalitet života ljudi i način na koji koristimo prirodne resurse. Ako mašine i „zamene“ čoveka na nekom zadatku, taj proces je tipično postepen, najpre dovede do poboljšanja efikasnosti sa kojima ljudi izvode svoje zadatke, a radno sposobno stanovništvo se prekvalifikuje na „lepše“ poslove. Priroda je našeg tehnološkog razvoja da tražimo načine da ljude oslobodimo opasnih i napornih poslova.
Šta je ključna prednost čoveka u odnosu na veštačku inteligenciju, a gde nas roboti nesumnjivo „dobijaju“ i koje su osnovne slabosti jednog i drugog radnika? Doktor ili frizer ne mogu baš biti zamenjeni tek tako?
Mislim da je pitanje prednosti čoveka u odnosu na veštačku inteligenciju fundamentalno pogrešno. Za mene je to kao da pitate: „Koja je prednost kita u odnosu na podmornicu?“
Iako se može reći da imaju nekih sličnosti, podmornica je tehnički sistem dizajniran da služi nekoj specifičnoj svrsi, koja je za kita nerelevantna. Ili je možda bolji primer pitanje kakva je razlika između čoveka i veš mašine? Sistemi veštačke inteligencije, poput veš mašine, su tehnološki sistemi čija je namena da olakšaju život i rad ljudi. U tom smislu je njihova prednost što se ne umaraju, niti fizički niti psihički u obavljanju svojih zadataka, što su i osnovna ograničenja ljudskog radnika.
Ima li veštačka inteligencija onda ikakvih ograničenja?
Ograničenja veštačke inteligencije u ovom trenutku, a to se neće u skorijoj budućnosti dramatično promeniti, su što se mogu porediti sa ljudskim sposobnostima, i čak ih prevazići samo u okvirima vrlo ograničenih zadataka. Da citiram jednog kolegu, “Sistem VI može odavno da vas pobedi u šahu, ali teško može da se doveze do prostorije u kojoj se održava meč”.
Što se tiče samih zanimanja lekara ili frizera, slažem se sa time da neće skoro zameniti ova zanimanja i da je sve što treba fizički uraditi veći izazov, ali u nekoj daljoj budućnosti verujem da ćemo imati tehničke sisteme koji mogu da odmene i te ljude u nekoj meri. Trenutno nije cilj da se bilo ko zameni, već da se olakša posao ljudima i da se razviju sistemi koji pomažu u domenima u kojima postoji nestašica radne snage.
Tu stižemo do primera primene robotike priliko gašenja požara u Notr Damu.
Mislim da su primeri koje ste naveli odlični, jer su to upravo primene u kojima roboti preuzimaju opasnost na sebe. Ali razvoj takvih sistema se ne bi ni desio da nije bilo potrebno smanjiti opasnost kojima se izlažu spasioci. Kao što rekoh, veštačka inteligencija i njene najveće primene nisu u domenu robotike trenutno. Teško je napraviti jasnu granicu između „običnog“ računarskog sistema i veštačke inteligencije i njena svrha je primarno da poveća efikasnost sa kojim računari obavljaju svoje zadatke.
Ima li sektora koji se razvio bez upotrebe veštačke inteligencije?
Ne bih mogao da izdvojim sektor koji se uopšte nije mogao razviti bez primene veštačke inteligencije, ali ima mnogo njih koji ne bi izgledali tako kako sada izgledaju bez rešenja veštačke inteligencije. Prepoznavanje govora npr. je tehnika veštačke inteligencije, kao i inteligentna pretaga na kakvu smo navikli. Elektronska kupovina bi bila mnogo više ograničena. Savremeni sistemi dostave ne bi mogli postojati.
Ima i mišljenja da veštačka inteligencija nije pretnja jer njome upravlja čovek koji jednostavno može zaustaviti njen razvoj. Ima li to smisla?
Mislim da je pogrešna pretpostavka da se veštačka inteligencija razvija iz bilo kog razloga, osim da poboljša i olakša život i rad ljudi. U tom smislu je za mene to pitanje isto kao i da li možemo zaustaviti razvoj računarske tehnologije (računara, mobilnih telefona, itd.). Verujem da možemo, ali ne vidim zašto i ne verujem da bi lako došli do efikasne zajedničke akcije na svetskom nivou da se tako nešto desi. Čini mi se da su fosilna goriva i globalno zagrevanje mnogo veća pretnja za čovečanstvo nego veštačka inteligencija, ali nismo u stanju da ih koordinirano rešimo, pa ne vidim da bi se sve zemlje sveta lako složile da se odreknu prednosti koju napredni sistemi veštačke inteligencije mogu doneti.
Kakva je situacija u Srbiji u odnosu na procene o tome koliko će radnih mesta nestati. Jel naša prednost što nismo razvijeni kao Kina ili SAD?
Mislim da je to što ne spadamo u bogate i tehnološki razvijene zemlje uvek mana, jer utiče na našu spremnost kao društva da se izborimo sa promenama. Svako drugo novo radno mesto u Srbiji u ovoj godini je bilo u IT sektoru, a budućnost IT sektora je u velikoj meri u primeni veštačke inteligencije. Kada govorimo o samoj automatizaciji i primeni veštačke inteligencije, Kina prednjači u tom domenu, zbog specifičnog socio-ekonomskog okruženja, a skoro sam čuo podatak da je u Šenženu primena automatizacije dovela do porasta broja zaposlenih za osam odsto i da je porast bio najviše u visokotehnološkom sektoru. Nadam se da ćemo takav pozitivan trend uspeti da ostvarimo i kod nas, uz poštovanje svih etičkih normi za primenu ovakvih sistema, koje su kod nas razvijane po ugledu na Evropsku uniju i u tom smislu znatno naprednije nego u Kini i SAD.
Konačno, često se govori o tome da robotizacija zamenjuje najpre poslove niskog obrazovnog kadra. Da li je ovo takođe pretnja Srbiji u kojoj je manje od 10 odsto stanovništva visoko obrazovano?
Teško je odrediti sektor, ali verujem da će najpre sistemi veštačke inteligencije uticati na one najnapornije zadatke u visoko tehnološkom sektoru, poput podrške korisnicima, testiranja softvera, itd. U tom smislu ne mislim da će se najpre zameniti poslovi nisko obrazovanog kadra.
To što napredni tehnički sistemi uobičajeno zamenjuju poslove nisko obrazovanog kadra je, najverovatnije, posledica toga što ti ljudi obavljaju najteže i najrepetitivnije poslove, koje je najlakše zameniti tehničkim sistemom. Za mene, koji sam se opredelio za profesorsku karijeru, najveća pretnja Srbiji u svakom pogledu je upravo to što je manje od 10 odsto stanovništva visoko obrazovano.
Gde vidite prednosti veštačke inteligencije kada je u pitanju razvoj Srbije?
Mislim da razvoj automatizacije, veštačke inteligencije i IT sektora predstavlja mnogo veću priliku za našu zemlju, nego pretnju, i da treba uvek da radimo na obrazovanju. I na broju visoko obrazovanih i na kvalitetu svih nivoa obrazovanja. Visoko obrazovanje kakvo sad postoji i dostupnost resursa koje stoje na raspolaganju svakom ko želi nešto da nauči se ne može porediti sa situacijom koja je postojala pre razvoja Interneta. Možda je upravo obrazovanje, uz nauku, sektor u kome bez naprednih tehnologija ne bi ni bio moguć razvoj kakav smo doživeli na svetskom nivou u proteklih par decenija.
Jelena Aleksić
