- jun 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Mc.rs, Yooutube, Fpn.bg.ac.rs
Nije realno da sindikati samostalno učestvuju na izborima, imajući u vidu njihovo trenutno stanje, ali bi svakako trebalo da nađu način da povećaju svoju pregovaračku moć i tako što bi povremeno podržavali određene liste ili kandidate. Sindikati treba da se okupe oko programa zasnovanog na solidarnim, sindikalnim vrednostima i načelnim demokratskim principima, izjavio je Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
– Pravna država, visoka korupcija, organizovani kriminal su teme koje se redovno potenciraju u godišnjim izveštajima Evropske unije o Srbiji. Poslednjih godina EU insistira i na unapređenju socijalnog dijaloga, u kojem sindikati treba da imaju ključnu ulogu. Otkud ta inovacija u monitoringu EU?
Rekao bih da je ta promena posledica nekoliko ukrštenih trendova – načina na koji je Evropa ragovala na ekonomsku krizu iz 2008. i političkih posledica krize i reakcije na krizu, novog razumevanja da proces integracija mora da ima i jasnu ekonomsku dimanziju kako bi se izbegli negativni demografski ishodi kao u slučaju Hrvatske. To je, takođe, rezultat želje da se na različite načine produbi demokratičnost procesa pridruživanja, ali i procesa donošenja odluka u državama kandidatima.
– Da li bi sindikati trebali da aktivno i samostalno učestvuju na političkoj pozornici i kako bi na socijalni dijalog uticalo učešće sindikata na parlamentarnim izborima?
Mislim da nije realno da sindikati učestvuju samostalno na izborima, imajući u vidu njihovo trenutno stanje. Ali bi svakako trebalo da budu aktivniji u nastupu ka političkim partijama, što znači i da povremeno podržavaju određene liste ili kandidate.
Ulazak ili približavanje političkoj areni bi inicijalno izazvao dosta nervoze kod vladajuće većine, ali svakako sindikati moraju da nađu način da povećaju svoju pregovaračku moć. Zato je od samih izbora mnogo važnije da se konstantno vrši pritisak na vlast i da iznose zahtevi u ime radnika kako bi se dobila veća podrška i interesovanje javnosti.
– U izveštaju EU o napretku Srbije u 2020. godini ocenjeno je da “ogromna većina vladajuće koalicije i odsustvo opozicije u Skupštini Srbije ne vodi ka političkom pluralizmu u zemlji”. Da li bi sindikalni poslanici unapredili parlamentarni pluralizam?
Svako ko nije deo vladajuće koalicije bi unapredio pluralizam jer sada skoro da imamo jednoumlje u parlamentu. Sindikalni predstavnici bi doprineli da se jasnije čuje glas zaposlenih, dela društva koje stranke zaista retko predstavljaju. Zbog toga je važno da sindikat koristi i druge skupštinske mehanizme – javna slušanja, rad u odborima, pa čak i zakonodavne inicijative uprkos velikom broju potrebnih potpisa.
– Članovi sindikata su raznovrsnih političkih i ideoloških opredeljenja. Kakav politički program bi mogao da pomiri te različitosti?
Generalna karakteristika politike u Srbiji je da su nam mnogo važnija pitanja identiteta i vrednosti, nego socioekonomska pitanja. Drugim rečima, mnogo je važnije da li ste za istok ili zapad i šta mislite o Kosovu, dok su socio-ekonomska pitanja u drugom planu. Podela na ekonomsku levicu i desnicu skoro da ne postoji.
To znači da bi sindikati morali da se okupe oko programa koji je zasnovan na solidarnim, redistributivnim i sindikalnim vrednostima i načelnim demokratskim principima, dok bi sve ostalo moralo da bude u drugom planu. Takav profil bi omogućio principijelno nastupanje prema političkim partijama i suzilo bi prostor za optužbe da se sindikat previše približava određenim strankama.
– U delu stručne javnosti, ali i u sindikalnim krugovima, neretko se govori o tome da li sindikati treba samostalno da uđu u izbornu utakmicu. Ne ukazuje li sama ta dilema na veliko nepoverenje “sveta rada” u političke stranke?
Mi načelno imamo visok stepen nepoverenja u političke stranke, pa nije neobično da su i sindikalni krugovi na distanci od partija. Takva se situacija neće promeniti još dugo.
Sa druge strane ni sami sindikat nisu najpopularniji, niti su institucije od prevelikog poverenja. To nam govori o nepoverenju u skoro svaki oblik kolektivne akcije, o velikom razočaranju građana u mogućnost političkih i društvenih promena. Ipak, verujem da je deo izjava koje hvataju istraživanja javnog mnenja i deklarativnog tipa – danas je popularno i društveno prihvatljivo reći da su političari lopovi i da im ne verujemo. Ali ako pogledamo izborne rezulatate vidimo da dva miliona građana bar malo veruje Srpskoj naprednoj stranci i predsedniku Vučiću.
– Vidite li među postojećim političkim strankama, u vlasti i opoziciji, potencijalne saveznike sindikata?
Trenutna situacija je dosta neobična jer imamo partijski sistem u kome dominira jedna velika stranka, dok su svi osim nje atomizovani. To, za početak, znači da je neka vrsta saradnje sindikata sa SNS neophodna. Sa druge strane, jasno je da SNS vremenom usisava sve manje organizacije i stavlja ih pod kontrolu, što znači da je nužno zadržati neki stepen autonomije, što nije lako.
Naspram vlasti stoji opoziciona scena koja je u konstantom redefinisanju, ali bi sindikati mogli to da iskoriste kao svoju priliku da na opozicionu agendu stave neke od svojih ideja i interesa. Time bi, ako ništa drugo, podigli svoju vrednost u pregovorima sa vladajućom koalicijom.
– Osim nekih primera UGS Nezavisnost, veoma je skromna saradnja sindikata i udruženja građana. Zašto je to tako kada su sindikati deo civilnog društva, i kada je veoma mnogo zajedničkih tema kao što su ljudska prava, korupcija, siromaštvo, ekologija…?
Iako sindikati konceptualno pripadaju polju civilnog društva, najveći deo sindikata se tako ne oseća, niti ih organizacije civilnog društva vide kao takve. UGS Nezavisnost jeste drugačiji, kako zbog svoje istorijske uloge u rušenju Miloševićevog režima, tako i zbog vrednosti koje baštini.
Ipak, ni unutar civilnog društva nema neke posebne saradnje, osim u uskim krugovima. Najveći deo organizacije je usmeren na sebe i svoje projekte, kao i na puko preživljavanje, dok se uticaj ostvaruje u direktnom kontaktu sa domaćim ili međunarodnim donosioma odluka, a veoma retko uz pomoć pritiska javnosti.
Sve dok je situacija takva, i sve dok velike teme poput EU i Kosova pokrivaju političko polje, neće biti značajnije izmene.
Velimir Perović
