12. avgust 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelka Jovanavić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Nesumnjivo da sa dva paketa pomoći, bez obriza koliko je “naduvana” njihova zvanična procena a kolika je stvarna vrednost, Srbija jeste sprečila kolaps privrede, ali sama ta činjenica, zbog neizvesnog trajanja virusne epidemije i visoke spoljne zavisnosti domaće privrede, ne garantuje svetlu budućnost koju propagiraju najviši državni zvaničnici
Tri puta neto-minimalac, pa još dva puta po 18.000 dinara. Ovo je prva i za privrednike najuočljivija razlika između prvog i drugog paketa mera pomoći koje je Vlada Srbije usvojila u razmaku od četiri meseca, 31. marta i 30. jula.
Njen najočitiji efekat je zadržavanje radnih mesta, što je bio i uslov za pomoć. Procene su više od milion, u oko 200 hiljada privrednih subjekata – što je samo po sebi opominujući podatak, pošto praktično ta mikro i mala preduzeća upošljavaju u proseku osim vlasnika još tri, četiri radnika – i to ne samo tokom naknade koja se isplaćivala i isplaćivaće se iz državnog budžeta, nego i tri meseca pride.
Mada, naravno, nije jasno na koji način će biti “kažnjeni” oni koji već u oktobru stave ključ u bravu, a nema sumnje da će mnogi biti prinuđeni ukoliko se privredni tokovi ne unormale. Ne samo u Srbiji, već i širom Evrope, pošto je Srbija duboko zavisna, najviše od nemačke i italijanske privrede, bilo da otuda stiže repromaterijal, bilo da se tamo izvozi gotova roba.
Direktnu pomoć dobijaju i velika preduzaća, 50 odsto minimalca (prvi paket tri meseca, drugi dva), a njihova obaveza je da ne smanjuju formalno broj zaposlenih – mogu tek da pošalju zaposlene na prinudni odmor, ali uz radnu knjižicu. I naravno sve odložene obaveze (porezi, dopprinosi akontacija PDV-a…) koje proističu po tom osnovu, a stići će naredne godine na naplatu, uz tada tekuće obaveze. No, zahvaljujući državnim podsticajima koji su u toku, zaposlenost formalno raste, ali bez dodatnih injekcija, jasno je da privrednici u uslovima pandemijskog poslovanja neće moći da zadrže sve zaposlene kad istekne rok koji su obećali, a to je kraj godine.
Ni mera oslobađanja plaćanja PDV na robu koju doniraju u borbi protiv infekcije kovid-19 nije neka posebna pomoć, pošto ne da nemaju direktnu korist, već zapravo daju deo robe, što je, uz pohvalnu notu dobročinstva, ipak dodatni ceh.
Izraženo u plasiranom novcu, mada je preciznije reći planiranom, iz budžeta prema privredi i građanima, razlika u težini dva paketa je bezmalo 10:1, odnosno 5,1 milijarda evra u prvom “korona-tromesečju”, mart-jul, naspram oko pola milijarde za avgust-septembar. I to, posle ranog julskog hladnog tuša da “država nema para”. Pri čemu je jedna od “skupljih” mera, bar prema rečima očito glavnog kreatora programa predsednika Srbije Aleksandra Vučića, novo odlaganje naplate poreza i doprinosa, koje prema toj računuci, državnu kasu košta oko 300 miliona evra, mada se zapravo ne zna pouzdano ni koliko je privrednika iskoristilo tu mogućnost u prvom “piku” i prolongiralo obaveze. I, naravno, oni čije firme prežive taj će novac morati da nadomeste, u ratama istina, pa se kao potencijalno ulaganje države može računati – nenaplaćena kamata.
Pomoć privredi i građanima (u mlrd EUR)
Bespovratna sredstva privredi 1,1
Odlaganje naplate poreza 1,7
Krediti Fonda za razvoj 0,2
Krediti banaka 2,0
Poklon 100 EUR građanima 0,6
Pomoć penzionerima i sl. 0,05
UKUPNO 5,65
Na mere iz paketa 2 imaju pravo i privredni subjekti koji su osnovani posle 15. marta a a pre 20. jula, a tu je i projekat nazvan “moja prva plata”. To je, praktično mera kojom se održava sistem dualnog obrazovanja, pošto se plaćaju učenici angažovani na ovaj način, malog je obuhvata i usmeren je kao injekcija najviše stranim investitorima koji su i najzaintersovaniji za ovaj vid dolaska do kvalifokovane radne snage.
Ponavlja se i novi moratorijum na kredite i druga sredstva zaduživanja poput dozvoljenog minusa, koji su sve sem olakšice, pošto ne samo da produžavaju vreme otplate, nego i uvećavaju ukupnu svotu kojima banke duže privrednike (i građane). Povoljni krediti Fonda za razvoj su druga priča, ali na njih teško mogu računati oni koji su već kreditno zaduženi.
Ono na šta upozoravaju ekonomisti, pre svih iz Fiskalnog saveta, jeste opasnost od ponovnog rasta javnog duga i samim tim troškova otplata kamata koji su neproduktivni troškovi. Ukoliko bi usledio nešto brži oporavak privrede javni dug bi mogao da se zadrži na 60 odsto BDP-a, ali ukoliko bi došlo do ponovnog prekida ekonomske aktivnosti dug bi mogao skočiti i na 65 odsto BDP-a. Uz planirani deficit budžeta od sedam odsto!
Aprilska emisija evroobveznica sa prinosom od 3,375 odsto, bezmalo trostruko više nego što je traženo šest meseci ranije, pokazuje na koji se ceh mora računati, jer su i u poslovnom svetu globalno skočili troškovi “pomoći”. Pri čemu je država Srbija do kraja juna na domaćem tržištu emitovala 2,1 milijarde evra obveznica, a u julu još 100 miliona evra.
Kanali pomoći privredi i građanima (u mlrd EUR)
Oblici državne pomoći 3,65
Krediti komercijalnih banaka 2,0
UKUPNO 5,65
Ukupna vrednost davanja, sa garancijama za kredite, prelazi 12 odsto BDP-a (drugi paket manje od dva odsto), što se uz projekcije pada od tri odsto (MMF, Svetska banka i Fiskalni savet) do tzv. pozitivne nule (zvaničnici), mora odraziti na poslovanje i standard u narednoj godini.
No, prema uveravanjima nadležnih, među kojima prednjače predsednik Vučić, odlazeća premijerka Ana Brnabić, ministar finansija Siniša Mali i predsednik Privredne komore Marko Čadež, Srbija “drži” stopu javnog duga na 57,2 odsto BDP-a. Mali dah im daje činjenica da zapravo prvi paket nije vredeo 5,1 milijardu evra, već 2,5 milijardi manje; naime na toliko se procenjuje rezervisana svota za karedite za koje država garantuje a plasirani su preko poslovnih banaka. Kad se iz ukupne svote izbaci i oko pola milijarde koja je podeljena u vidu sto evra po glavi stanovnika, privredi je krajem marta obezbeđeno tek nešto više od dve milijarde, pri čemu su samo ona tri neto minimalca bili čista “dobit” iz budžeta.
Uz napomenu da se nije mnogo bavio ni prvim ni drugim setom mera, posebno ne efektima, pošto mu oba liče na “pretakanje starog vina u nove boce” i kao jaje jajetu, samo je drugo manje, ekonomista Ljubomir Madžar kaže da, zbog ograničenih resursa kojima Srbija raspolaže, mnogima kojima je pomoć potrebna i očekuju je – neće stići. “Budžet nije neograničen”, naglašava Madžar prvu prepreku na koju Srbija nailazi.
Takođe u, moglo bi se reći neplanirani faktor rizika kad je potencijalna uspešnost mera u pitanju, navodi i duže trajanje epidemije nego što se računalo.
“Možda bi i prvi krug pomoći bio dovoljan da se kriza prevaziđe, ali ona još traje”, kaže Madžar za portal UGS Nezavisnost.
Pomoć privredi i građanima (u mlrd EUR)
Prvi paket (april-jun 2020) 5,1
Drugi paket (jul-avgust 2020) 0,55
UKUPNO 5,65
Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković i sam privrednik, znatno je precizniji, a ključno je pitanje šta privredu čeka u narednom periodu. Kako kaže, a na to ukazuje i Čadež, prekinut je ili bar narušen, lanac dobavljača. Atanacković posebno naglašava već navedenu zavisnost srpske privrede od nemačke i italijanske, a ako se zna da su prema procenama – znatno manje optimističnim od ovdašnjih – tamošnje vlasti za sada krizu oročili na još osam meseci, nije realno očakivati raniji lanac dobavljača pre drugog polugodišta 2021. Ko do tada preživi.
Unija poslodavaca Srbije će, imajući sve to u vidu, socijalanim partnerima predložiti moratorijum na porast minimalne cene rada, jer bi njenim povećanjem od desetak odsto dodatno poskupelo poslovanje.
“Poslodavci koji imaju dobit povećaće zarade, posebno za deficiratna zanimanja, nezavisno od minimalne cene rada. Oni kojima je polovanje ugroženo to neće moći da izdrže”, kaže Atanacković za portal UGS Nezavisnost, uz objašnjenje da povećanje “minimalca” nužno vodi povećanju prosečne zarade.
Državi moratorijum neće odgovarati, pošto će se smanjiti planirani prihodi po osnovu poreza i doprinosa, posebno ako se ne poveća onaj neoporezovani deo zarada koji je sada 16,5 hiljada dinara. Mada, dugoročnije posmatrano, i njoj moratarijum pogoduje, pošto ako sada “popusti” – u narednoj godini neće morati da pribegava nepopularnom smanjenju minimalca, jer će pad BDP-a to svakako omogućiti.
Komentarišući oba paketa pomoći Atanacković kaže da je primarna ocena – neselektivnost. Naravno da se ona pre svega odnosi na tzv. helikopter davenje (pola milijarde evra građanima bez obzira na socijalni status), ali ni direktna pomoć privredi ne odlikuje se selektivnošću, koja bi, da je primenjena, mogla trajanije da očuva poslovanje, posebno u najugoženijim granama. Sada to jesu turizam i ugostiteljstvo, uz neke uslužne delatnosti i prevoz, ali ako se ne uspostavi onaj dobavljački lanac biće ugrožene i mnoge, posebno male proizvodne firme iz različitih oblasti. A to su oni koji jedini odbacuju novu vrednost, bez koje nije moguće ni puniti budžet.
Nesumnjivo da je sa dva paketa pomoći, bez obriza koliko je “naduvana” procena a koliko stvarna vrednost, realno oko tri milijarde evra, Srbija usporila kolaps privrede. To nije rezultat koji treba zanemariti, ali nije ni čvrsta osnova za svetlu budućnost koju vlast propagira, posebno ako se u narednom periodu ne relaksiraju uslovi poslovanja u smislu predloga Fiskalnog saveta koji obuhvataju i smanjenje poreskih stopa ili bar ne njihovo povećanje, uz obavezno zadržavanje zarada iz budžeta i penzija na sadašnjem nivou.
