29. april 2021. Kategorija: Vesti Izvor: UGS Nezavisnost Foto: S. R.
Ima li socijalnog dijaloga u Srbiji, da li je taj dijalog iskren i efikasan, koliko Socijalno-ekonomski savet učestvuje u kreiranju socijalnih, ekonomskih i drugih javnih politika…
Ovo su samo neka od pitanja na koja su odgovarali učesnici video konferencije „Dve decenije socijalnog dijaloga u Srbiji“, koja je održana danas u Beogradu, u organizaciji UGS Nezavisnost i Fondacije Centar za demokratiju, uz podršku nemačke Fondacije Fridrih Ebert.
Konferenciju je otvorio Max Brandl, direktor regionalne kacelarije Fondacije Fridrih Ebert a učesnici su bili ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević, izvršna direktorka Fondacije Centar za demokratiju, predsednik Unije poslodavaca Srbije Miloš Nenezić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko i predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković. Moderatorka debate bila je novinarka Ljubica Gojkić.
Na pitanje o produktivnosti socijalnog dijaloga Kisić Tepavčević je odgovorila da sastanci Socijalno-ekonomskog saveta (SES), ključne institucije socijalnog tripartizma sastavljene od predstavnika države, poslodavaca i sindikata nisu uvek prijatni razgovori ali da je ona u svojstvu ministarke otvorena za različita mišljenja, predloge i komentare.
Povodom primedbi socijalnih partnera, posebno sindikata, da su oni u socijalnom dijalogu sa državom često ignorisani, odnosno da nisu konsultovani o najvažnijim socijalno-ekonomskim pitanjima, ministarka je kazala da lično uvažava predstavnike sindikata i poslodavca i njihove doprinose u raspravama o pomenutim temama.
Povodom pitanja o učinku socijalnog dijaloga, predsednik Nezavisnosti je izjavio da su sindikati u Srbiji „duboko potcenjeni“, i da „ne radimo ono što je evropska mantra o socijalnom dijalogu“. Pojasnio je da se SES nikada nije bavio temama kao što su demokratske promene, statistika i planiranje privrednog razvoja, pa čak ni budžetom; „najsrećniji slučaj je bio kada je neki ministar povodom rebalansa budžeta došao da nam usmeno, neobavezno i ukratko kaže šta misli o tome… Nas su naučili da sindikati treba da se pitaju o zaradama i eventualno o kolektivnom ugovoru, kakva strategija privrednog razvoja”.
Obašnjavajući poziciju sindikalnih organizacija u srpskom društvu Stojiljković je rekao da one imaju veoma ograničenu moć i uticaj i nisko poverenje, što je „posledica realne strukture“, i da je takvo stanje veoma teško promeniti. Ništa manje važno objašnjenje nemoći sindikata, prema Stojiljkoviću, treba tražiti i u svesti radnika, svih koji rade i od toga žive, o tome da li su i koliko oni važni u duštvu. „Imamo li makar deo svesti o tome, ako ne o samoupravljanju ono makar o participaciji radnika u upravljanju, ili većina misli ‘neću da talasam, dobro je dok me niko ne mobinguje i dok primam kakvu takvu platu’“.
Stojiljković je dodao da u poslednje vreme ima nekih ozitivnih pomeranja u radu SES-a, „sad se sastajemo jednom mesečno, provuče se i neka velika tema“, ali da je „moć inicijative SES-a toliko redukovana kao da smo na sporednom koloseku“.
Govoreći o dometima socijalnog dijaloga Miloš Nenezić je takođe rekao da ima pozitivnih promena u radu SES-a ali i da je od suštinskog značaja da sindikati i polodavci kao socijalni partneri države učestvuju aktivno u kreiranju javnih politika i zakona. Nagllasio je da je osnovni smisao SES-a upravo da konsenzusom sva tri partnera dođe do rešenja koja će preduprediti eventualne konfliktne situacije.
Mihail Arandarenko je podsetio na razloge uspostavljanja SES-a i ukazao na rastući deo radno angažovanih koji nisu obuhvaćeni socijalnim dijalogom, kao što su radnici po ugovorima na određeno vreme ili samozaposleni, u nekim fleksibilnim formama povremenog radnog angažovanja, angažovanja na daljinu i slično. Naglasio je da je veoma važno naći način kako sve njih uključiti u neku vrstu socijalnog dijaloga.
Nataša Vučković je istakla da je socijalni dijalog izuzetno važan ali da on ne uključuje interese svih građana i da je zato neophodno omogućiti širi društveni dijalog. Kao primer, navela je da SES nije razmatrao Zakon o rodnoj ravnopravnosti, iako je to moralo da bude u njegovoj agendi. Njena primedba je bila i da država nema nameru da uz pomoć socijalnih partnera ali i civilnog društva kreira i usvoji plan razvoja Republike Srbije koji bi uključivao i soacijalno-ekonomski razvoj.
S. R.
