- mart 2022. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Freepik
Početak pandemije je Srbiju zatekao sa javni dugom od 24,3 milijarde evra koji je za dve godine narastao na više od 30 milijardi, pre svega zbog tzv. helikopterske, potpuno neselektivne i socijalno-ekonomski nelogične raspodele finansijske pomoći privredi i građanima
Šta se za dve godine pandemije dogodilo u svetu a šta u Srbiji? Koliko su bogati postali bogatiji a siromašni ubogiji, bolesniji i gladniji? Da li je zaista moguće da su svi parametri zaposlenosti, standarda i stila u Srbiji na tako visokom nivou i tako suprotni od stanja u mnogo razvijenijim zemljama? Ili je istina pomalo zamagljena ispoliranim brojkama statističara koji prate zvaničnu politiku a koja se u najkraćem predstavlja kao mesija zlatnog doba. Pa su samim tim, takvi i „pokazatelji“, a o „perspektivama“, još jednoj milozvučnoj poštapalici vlasti, da i ne govorimo.
Nažalost, stvarnost je znatno drugačija a o procenama se malo ko usuđuje govoriti bez knedle u grlu posebno imajući u vidu ponašanje vlasti u krizi i politiku helikopterske podele milijardi evra, uglavnom onima kojima taj novac nije ni trebao. I tu ćemo započeti ovu analizu efekata dvogodišnje pandemije koja Srbiju zatiče sa javni dugom od 24,3 milijarde evra odnosno 51,9 odsto BDP-a. Zašto je to važno? Zato što nakon marta a u predvečerje izbora (21. jun), vlast, po uzoru na većinu evropskih ekonomija, izlazi sa ogromnim paketom mera pomoći od bezmalo pet milijardi evra, kako je tada rečeno da bi nakon izbora usledila nova pomoć i privredi i građanima.
Pomoć ili podmićivanje glasača
Za razliku od većine razvijenih ekonomija Evrope koje su pomagale sektore koji su se našli u krizi, država Srbije neštedimice a mnogi bi rekli i nekritički pomaže ili „podmazuje“ sve glasače. Naime, pred same izbore, svi punoletni građani Srbije dobijaju po 100 evra bez obzira na materijalni status, primanja i životni stil.
– Što je najgore od svega tu nije bio kraj. Bez obzira na sva upozorenja, ova praksa je nastavljena do danas pa čak i sada kad nam je ukrajinska kriza pred vratima, vlast se bavi isključivo populizmom pozajmljujući novac i nekritički ga deleći – kaže za portal UGS Nezavisnost ekonomista Saša Đogović.
Zašto je to važno? Zato što su od države u tri navrata novac za minimalne plate ili deo minimalne plate dobili svi poslodavci (sem velikih i javnih preduzeća) bez obzira na to da li ih je pandemije zaista dotakla ili ne. Zato što su po 100 evra pa zatim dva puta po 30 evra takođe dobili svi građani, što znači i oni koji mesečno primaju po 2.000 evra i oni koji žive od socijalne pomoći. Većinu novca, očekivano, država Srbija je zajmila doguravši javni dug na kraju prošle godine na 30,13 milijardi evra, što je iznosilo 56,9 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Prema analizi Pavla Petrovića iz Fiskalnog saveta, država Srbija je za antikrizne mere potrošila čak 55 odsto više novca nego zemlje centralne i istočne Evrope. Samo je na pomoć građanima, država potrošila skoro tri odsto BDP-a dok je prosek zemalja CIE svega 0,8 odsto BDP-a.
„Naša procena je da je zbog netargetiranosti ovih mera dato više dve, do dve i po milijarde evra nego što je bilo potrebno“, rekao je nedavno Petrović.
Pitanje koje se samo nameće je kome su i s kojim ciljem „otišle“ ove dve milijarde evra. Jer, pomoć za nezaposlene, ljudi na evidenciji su dobili samo jednom a oni koji primaju socijalnu pomoć sve vreme su tretirani isto kao i penzioneri koji su, opet bez obzira na to da li primaju poljoprivrednu penziju od 6.000 dinara ili šest puta veću, jednako nagrađivani. Ili potkupljivani pred predstojeće izbore, kako tvrdi Đogović a s njim će se složiti mnogi ekonomisti uvereni da ono što je Srbija uradila nema mnogo ekonomske logike. Jer, podsetimo, pune tri godine penzije su bile smanjene da bi država uštedela 600 miliona evra a profesor Petrović govori o dve milijarde evra nepotrebno bačenog novca.
Državna štednja na sirotinji
Najavljujući ovu neselektivnu pomoć predstavnici države su trudili da se izdavajanjem keša za sve povećava domaća potrošnja, čime se preko poreza dobar deo novca vraća u bužet, istovremeno čuvajući domaću privredu od pada kupovne moći. I tada su kao i danas, dve godine posle, mnogi stručnjaci sasvim suprotnog mišljenja naročito podsećajući na činjenicu da je Srbija još 2018. godine bila zemlja koja je prema podacima iz Silk ankete (Anketa o prihodima i uslovima života) bila treća u Evropi po nejednakosti dohotka. U kriznim vremenima kakve su bile prethodne dve godine, sve finansijske međunarodne institucije su upozoravale vlade da obrate posebnu pažnju na socijalno ugrožene i siromašne građane jer su oni uvek prvi na udaru.
– Kod nas se godinama unazad smanjuju izdvajanja za socijalno ugrožene po svim osnovama a istovremeno se smanjuje i broj ljudi koji primaju socijalnu pomoć. I to je nastavljeno u pandemiji, nažalost. Transferi za socijalnu pomoć nezaposlenima su smanjeni sa 0,4 odsto BDP-a u 2013. godini na svega 0,1 odsto BDP-a u 2020. godini – kazala je za naš portal Sarita Bradaš iz Centra za demokratiju.
Naša sagovornica podseća i da su transferi za socijalnu pomoć smanjeni u pomenutom periodu sa 3,4 na 2,8 odsto BDP-a.
– Efektivnost socijalnih transfera je takođe smanjena, pa je 2013. godine bila 23 odsto dok je 2020. godine pala na svega 18,7 odsto. Dakle, iako postoje jasni pokazatelji da ono što država čini ne doprinosi smanjenju siromaštva i popravljanju položaja najugroženijih, sa ovom praksom nije prekinuto čak ni u godinmama krize – zaključuje Bradaš.
Na ovogodišnji 20. februar – Svetski dan socijalne pravde generalni direktor Međunarodne organizacije rada (MOR) Gaj Rajder ponovio je da je kriza izazvana pandemijom pogoršala nejednakosti, kako unutar tako i između zemalja.
– Najgore su pogođeni oni koji su bili u nepovoljnom položaju pre pandemije – mladi, žene, radnici u neformalnom sektoru i radnici migranti, mala preduzeća. Ali ništa od toga nije neizbežno, i zavisi od izbora koje donosimo; odluke koje donosimo – rekao je Rajder ukazujući da će izbor kreatora politike oporavka od pandemije odrediti pravac promene i da je svetu “potreban oporovak koji se fokusira na ljude”.
Istog dana, 20. februra oglasila se i ovdašnja Fondacija Centar za demokratiju (FCD) saopštavajući da je “stanovništvo u Srbiji među najsiromašnijim u Evropi, ekonomske i socijalne nejednakosti u državi su sve izraženije, a izdvajanja za socijalnu pomoć su iz godine u godinu sve manja“.
Bogata država – siromašni građani
Iz ove fondacije podsećaju da skoro pola miliona ljudi živi u apsolutnom siromaštvu (mesečno raspolažu sa manje od 12.500 dinara) dok je „jedna trećina u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti”. Medijalna zarada za decembar prošle godine znosila je 53.349 dinara dok je prosečna plata kojom vlast voli da se hvali u istom mesecu bila 74.629. dinara. Međutim, polovina svih zaposlenih ostvarila je zaradu do 53.349 dinara što uključuje i onu armiju ljudi koji primaju minimalac, a koji se svaki put kad čuju podatke o prosečnoj plati zapitaju: „Ko to prima“. Uostalom, posle mučnih meseci rasprava, minimalna plata ni ove godine nije izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom a država nije ni nagovestila da razmišlja o pravičnom oporezivanju, što bi značilo da oni koji imaji više i plaćaju više.
Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko nedavno je na sajtu Peščanik objavio tekst pod nazivom „Bogata država siromašnih građana“ gde je citirao studiju „Svetska baza podataka o nejednakosti“ Pariske škole ekonomije, čiji je jedan od kodirektora poznati ekonomista Toma Piketi. Anketa je obuhvatila 26 evropskih zemalja i SAD.
„Srbija je jedina od svih zemalja u kojoj transferi ne povećavaju udeo u dohotku donje polovine stanovništva! To znači da se u Srbiji siromašnijoj polovini stanovništva vraća kroz transfere – penzije, socijalnu pomoć, dečije dodatke, naknade za porodiljsko odsustvo, ali i kolektivnu potrošnju – tačno onoliko koliko joj se uzima kroz poreze“, napisao je profesor Arandarenko. To bi u “prevodu” značilo da najsiromašniji ne dobijaju ni dinar podsticaja više od države nego što su joj dali kroz poreze, doprinose, akcize…
– Svrha državnih intervencija je da popravi položaj najsiromašnijiih ali kod nas ta redistribucija nije usmerena na socijalnu pravičnost i razvoj nego na neku preraspodelu u kojoj jedni prolaze bolje od drugih – rekao je za naš portal profesor Arandarenko.
On posebno skreće pažnju na činjenicu da su najsiromašnji najviše opterećeni i indirektnim porezima odnosno PDV-om i akcizama.
– To su porezi koji pogađaju one koji sav prihod troše umesto da makar deo uštede a to su opet ljudi koji imaju najmanja primanja i koji moraju sve da potroše – objašnjava profesor ovu neslavnu analogiju.
Sačuvana nekvalitetna radna mesta
Nažalost, oni sa najmanjim primanjima su istovremeno i ljudi koje rast cena najviše pogađa a Srbija je prošle godine, posle Estonije i Litvanije, imala najveću inflaciju u Evropi.
– Nema sumnje da se u ove dve godine država nije bavila najsiromašnijima iako se ne može poreći ni činjenica da nije došlo do masovnih otpuštanja kako se prognoziralo u prvoj godini krize. Nažalost, tu je stvar u tome što se ljudi zapošljavaju uglavnom na određeno i u industrijama koje protežiraju minimalne zarade – kaže Bradaš.
Pomenuti stav potvrđuje i Čedanka Andrić, predsednica UGS Nezavisnost. Ona podseća na minimalne plate koje je država isplaćivala kao meru očuvanja radnih mesta zaključujući da to jeste umnogome sačuvalo radna mesta. Međutim, kao i Sarita Bradaš, Andrić skreće pažnju na kvalitet zapošljavanja.
– Tačno je da je porasla zaposlenost ali je to najvećim delom zaposlenost u privremenim i povremenim poslovima u neformalnoj ekonomiji i sa kratkoročnim ugovorima, što suštinski znači da su u pitanju nesigurni oblici rada. Tačno je da je kod nas bilo rasta BDP-a ali je pitanje, da li je taj rast bio inkluzivan i da li je doveo do povećanja standarda. Ako uzmete u obzir poskupljenje energenata i ukupnu inflaciju, rast BDP-a nije nešto što je radnik osetio na svom platnom listiću – analizira naša sagovornica vraćajući nas na priču o minimalnoj potrošačkoj korpi i minimalnoj plati.
– Pa mi još uvek govorimo o tome a čak ni te dve minimalne vrednosti nismo uspeli da izjednačimo. Ako nam stvarno tako dobro ide kako tvrdi država, zar ne bi trebalo da pregovaramo o izjednačavanju minimalne i medijalne zarade – pita Čedanka Andrić.
A o tome se ne pregovara, veruje ekonomista Đogović, zato što je država okrenuta dovođenju stranih investitora kojima se daju „netargetirane i netransparentne subvencije“.
– Davanjem subvencija visokotehnološkim firmama, država bi podsticala razvoj kompanija koje ne dolaze u Srbiju samo zbog jeftine radne snage kao sada – smatra Đogović.
Jelena Aleksić
