Аnd now, something completely different
DŽABAMETAR ili: merna jedinica za uzaludni rad
Sigurno ste čuli onu anegdotu u kojoj nadobudni otac pokušava da objasni svom zbunjenom mladuncu razliku između naizgled sinonimnih pojmova „besplatno“ i „džaba“. „Vidiš, sinko,“ reče otac zadovoljno se smešeći što primer za razlikovanje značenja dve lekseme pronalazi u vlastitoj porodici. „Tvoje školovanje je – besplatno, ali… DŽABA!“
Poslednji u nizu genijalnih izuma trusta mozgova koncentrisanih u Ministarstvu prosvete i Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave upravo je – džabametar – čudesna sprava za merenje radnog učinka zaposlenih u ustanovama obrazovanja. Pompezno najavljeno u gotovo svim medijima koji prate nezaustavljivi tehnološki napredak našeg društva, ovo dugo očekivano rešenje problema visine zarada u prosvetnom sistemu još uvek je dostupno samo malom broju p(r)osvećenih. Samo oni znaju tajnu merne jedinice za uzaludni rad i formulu za izračunavanje zarade zaposlenima čiji radni učinak ne doseže standarde naprednog društva zasnovanog na efikasnom znanju. Sada konačno možemo da odahnemo jer će se odvojiti žito od kukolja, entuzijasti od neradnika, a uzaludni rad dobiti svoj finansijski ekvivalent. Ugledni zvaničnici Ministarstva (pr)osvete sa zadovoljstvom će obznaniti da se u okviru dualnog obrazovanja otvara novi (doduše jednogodišnji) smer: stručnjak za očitavanje džabametra – zanimanje budućnosti, koje brzo i bešumno ispravlja nagomilane društvene nepravde i donosi značajne uštede u budžetu. Smeta Vam što nas neće procenjivati bolji od nas? Kao… nismo navikli?
Zli jezici će sigurno pokušavati da naude ovom projektu iz snova vladajuće elite, tvrdeći da je upravo ta upravljačka elita dokaz da najuzaludniji rad može rezultirati društvenim uspehom. Tvrdiće da odgovorne i značajne uloge u društvu imaju baš oni koje su i vaspitači i nastavnici bezuspešno pokušavali da (pre)vaspitaju i makar elementarno obrazuju. Maliciozni kritičari će poturati priče da su za sistem nevidljivi njegovi najbolji izdanci, čije su naučne ili umetničke potencijale radosno prihvatile neke tuđe zemlje. Nevidljivi su i oni koji godinama čame na spiskovima Zavoda za zapošljavanje, suočeni sa poraznom stvarnošću u kojoj njihov predan rad i stručnost ne trebaju nikome.
Napetost i nestrpljenje rastu kako se približava trenutak razotkrivanja algoritma koji će srpsku prosvetu postaviti na mesto koje joj odavno pripada. Kako li će izmeriti radni učinak predane vaspitačice, koja se u prepunoj grupi bori da od mališana oblikuje buduće dobre ljude? Koja je merna jedinica za vezivanje pertli, brisanje nosića, čitanje priča, razbijanje strahova, zagrljaje koji zaceljuju dušu i (uz sve to) popunjavanje administrativnih obrazaca… Koja je merna jedinica za ljubav? Ili za borbu protiv vetrenjača?
Kako izmeriti posvećenost učitelja koji prkosi rijaliti stvarnosti i uspeva da usadi u svoje učenike etičke vrednosti koje će ih voditi kroz život? Koliko vredi entuzijazam profesora čija predavanja nadahnu mladog čoveka da svoj profesionalni život posveti jednoj nauci, umetnosti ili struci? A kakvo tek oko treba da ima čitač džabametra da se u ovom kolopletu razabere?
Značajno je pitanje predviđa li implementacija mernog uređaja za radni učinak finansijske sankcije za prosvetne radnike u okolnostima kada su nemoćni pred dominantnim negativnim uticajima porodice na dete, kao i vrednosnog sistema promovisanog u javnom diskursu. Hoće li ministar lično potpisati pravni akt u kojem je i nova biološka vrsta rakun-đak direktna posledica nerada zaposlenih u obrazovanju?
Eto nama i novog pozdrava za prvake:
Jeste l‘ čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za rakune male!
Pitam se samo koliko će uštede u budžetu izazvati Zmajevi stihovi:
Učili ih, učili
od srede do petka,
al‘ se nisu odmakli
dalje od početka…
dr Vesna Vojvodić Mitrović,
portparol GSPRS „Nezavisnost“
