Piše: Bojan Bosiljčić
„Mogu li sada da dobijem čašu limunade“. Tako se, posle više dana ležanja na asuri, završio poslednji od 17 štrajkova glađu Mohandasa Karamčanda Mahatme Gandija, indijskog pravnika i borca za nezavisnost. Sedamdeset osmogodišnji čovek umotan u bele haljine, ležao je danima dok su se, neposredno po zadobijanju indijske nezavisnosti od Britanije, strašno sukobljavali muslimani i hindusi ubijajući se širom zemlje koja je kroz krv gazila u prve dane svoje nezavisnosti. I Gandi je rešio da gladuje do smrti ili do prestanka krvoprolića. I smrt je već bila blizu, kada su zakrvljeni ljudi na ulicama, sa krivim noževima i dugim štapovima, poslušali jedan od besmrtnih Gandijevih saveta kojima ih je, tokom čitavog svog života, vodio kroz uvide svog shvatanja nenasilja i praštanja: Ako svi budemo uzimali oko za oko, svet će biti slep. Limunada je popijena kada je Mahatma dobio vest da su nemiri prestali. Bila je to njegova poslednja velika pobeda, pre nego što će se, koji mesec kasnije, suočiti sa svojim atentatorom.
Imamo, dakle, u ovoj priči, čoveka koji je svoj život stavio u zalog narodnog pomirenja. Njegov akt samoizgladnjivanja bio je uzvišeni gest kojim je naciji poručio da postoje drugi putevi međusobnog razumevanja od tvrdoglavog isterivanja svoje pravde i svoje istine.
U Srbiji, ovih majskih dana 2020, glad je ponovo u modi. Moda, profana reč za stvari visokog morala. Ali nije ništa drugo do moda to kad na stepenicama Skupštine jedan samostalni poslanik počne sa štrajkom glađu zbog jednog razloga, pa mu se narednog dana pridruži drugi opozicioni poslanik zbog drugog razloga, pa se trećeg dana onaj prvi štrajkač popišmani jer su mu ukrali ideju, pa se četvrtog dana dvoje poslanika vladajuće većine nacrta na to stepenište (velikih li stepenica, hvala bogu) da bi štrajkovali glađu što onaj drugi štrajkač štrajkuje i što ga tužilaštvo u tome ne sprečava, pa onda treći štrajkač i četvrta štrajkačica prekinu štrajk jer je Tužilaštvo pokrenulo predistragu protiv drugog štrajkača koji i dalje nastavlja štrajk dok treći štrajkač i četvrta štrajkačica izjavljuju da nisu baš najzadovoljniji ali eto ne gladuju više jer…
Apsurd življenja na brdovitom Balkanu raste kao testo sa previše kvasca; svi ti ljudi koje smo mi izabrali u tu Skupštinu da tu reprezentuju nas, počinju da se ponašaju kao mala deca, posvađana zbog plastične igračke koja se više i ne vidi u pesku tog prljavog igrališta. Izvodeći svoje operetske štrajkove, oni se – bili oni svesni toga ili ne – ismevaju narodu koga predstavljaju. Jer dok oni za to sedenje na skupštinskim stepenicama dobijaju veliku platu, narod, manje ili više metaforično, gladuje za njih. Kako će, naime, da na to skupštinsko stepenište gleda radnik opustošene fabrike naterane u stečaj i izložene na javnu prodaju koji potražuje trideset neisplaćenih plata i kome večeras opet sleduje klot kupus, ženina nervoza i detinji plač?
Kako će da na njih gleda radnik južnokorejske fabrike u srcu Srbije koji stvarno stavlja život na kocku svakog dana ulazeći u fabriku da sa svojim drugovima bez maske diše isti vazduh sa bliskog rastojanja i da razmišlja o tome da li je između njih stao virus?
Kako će da na to skupštinsko stepenište gleda bilo koji žitelj Bora, kome nikakva maska ne pomaže u otrovanom gradu koji umire u isparenjima fabrike koju vodi zaštićeni kineski investitor? Kako će uostalom na to stepenište da gleda bilo koji radnik uteran u tor neoliberalnog žrvnja u kom se krckaju naše kosti, meso i bubrezi dok poslodavci oštra pogleda vrebaju mogućnost da zakinu na meri, na plati, na toplom obroku, na maski, rukavicama, toalet papiru?
Pečalna naša sudbina ovog se proleća zaokreće po ko zna koji put u tom beskrajnom nizu obrta koji našu dramu vode do velikog finala. Jer, finale će jednom doći, znamo to svi. Istorija koja se valja preko nas i čiji teret već sad izgleda nepodnošljiv svako malo vremena nam olakša taj teret, e da bi nas ponovo uzjahala. Ti momenti kad istorija sjahuje s naše kičme, to su momenti kad se ta Velika Glad utoljuje. Glad za slobodom, glad za hlebom i vodom, za pravdom, za vazduhom, za pesmom. Neozbiljno je misliti da će se narodni gnev doveka moći sabijati u lonac naše svakodnevne jadikovke. Glupost i uskogrudost stepenišnih štrajkača i kontraštrajkača koji na stepenice gladi izlaze da se slikaju za televiziju je kao sveopšti hod po onoj trenažerskoj spravi koja se kotrlja pod vama pa vi morate, sve stojeći u mestu, da je stižete i da tako imitirate nekakav zdrav život u hodu, trčanju, disanju. Ova staza na kojoj svi mi imitiramo poredak u demokratiji otela se kontroli i više neće stati. Glupo nasmešeni kao na uštogljenim fotografijama državnih glavešina na skupovima praznoslovlja, mi još mrdamo nogama po toj nestabilnoj podlozi, ali već znamo ono što posmatrač sa strane možda još ne vidi: pad je blizu, uskoro više nećemo moći da budemo tako hitri, tako spretni.
I ako u tom padu budemo odlučili da, kao u nedavnoj istoriji, hvatamo jedni druge za guše, veliko je pitanje da li će biti takvog čoveka kao što je bio Mahatma Gandi koji će svoj život ponuditi za naš. Kako sada stvari stoje, mi ćemo, međutim, imati žderače pljeskavica koji će se skloniti u skupštinski restoran, da mezete zajedno dok bura ne prođe. Mora da će biti veliko razočarenje za njih kada se na vratima tog restorana bude začulo glasno kucanje onih kojima je bio namenjen kuluk i lagano odumiranje sa zaštitom varljivog imuniteta stada a koji su, eto, odlučili da se, pre nebeskog carstva, počaste sa privilegovane zemaljske trpeze koja će, opterećena težinom poroka, postati u tom trenutku Strašni sud jedne jalove, nepotrebne političarske generacije.
