Kad vas stalno lažu, cilj nije da vi poverujete lažima, već da niko više ni u šta ne veruje. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju, tako da vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju. Narod koji više ničemu ne veruje ne može ni za šta ni da se odluči. Njemu nije uskraćen samo kapacitet za bilo kakvu akciju, već takođe i kapacitet da misli i sudi. S takvim narodom onda možete da radite šta hoćete.
Hana Arent
Tegobna postporođajna depresija u postizbornoj Srbiji donosi svakojake analitičke misli u glavu. Jedna od onih koje se nameću je retoričko pitanje sa koliko laži na plećima čovek može da pliva a da se ne udavi? Zaista, koliki zalogaj potemkinovštine i naturene istine može da proguta čovek sa zrnom soli u glavi, koji ume da gleda i da viđeno protumači?
Postizborna magla koja je pala na Srbiju, svi ti izveštaji izbornih komisija, njihove statistike, izjave izjave izjave iz izbornih centrala… već odavno više ne donose ništa što bi bilo sazdano od materije zdravog razuma; zdrav razum se muti od tolikih oprečnih istina koje pretenduju na nepobitnost. Argumenti razuma zamenjeni su argumentima pripadnosti. Teorija krvi i tla pretočena je u izbornu matematiku.
U jednom banatskom selu tako mesni ogranak vladajuće stranke pred izbore deli ogrevno drvo, bicikle, belu tehniku… ali svojima. Pas se drži na kratkom lancu, pas ne sme da se udalji iz dvorišta. Tuđi pas ne sme da se približi našem dvorištu. Iskopaćemo dubok jarak i podići mostove, neka divlja voda ponese, ili tačnije: počisti sve naše neprijatelje. Nećemo se predati, predaja, naime, nije opcija, a predaja je svaki civilizovan pokušaj artikulacije stvarnosti i apelovanja na zdrav razum. Gusta je postizborna magla i teška je postizborna depresija.
Šta bi sada jedan pokušaj potpuno neutralne analize dva postizborna događaja mogao da donese? Ništa u konačnom zbiru. Ali, opet: svi smo mi zrno peska spram svemira, ništa već odavno nije važno, konačni zbir je svakako prevelik za nas, male i beznačajne. Pa evo da probamo.
Događaj N° 1
Dana 20. decembra pred prostorijama Republičke izborne komisije (RIK) odvija se prva postizborna protestna drama, tokom koje jedan od učesnika, sa vrlo upečatljivom štrikanom kapicom sa poprečnim prugama fosforescentne zelene boje, trči bez vidljivog cilja kroz okupljene ljude, u jednom trenutku trese metalnu ogradu koja okružuje RIK, pa se udaljava od nje i opet bludi kroz masu, da bismo ga ponovo videli u centru zbivanja dok s leđa gura Miladina Kovačevića, direktora Zavoda za statistiku dok ovaj ide ka ulazu u RIK.
Petar Đurić, lider pokreta „Ćale, ovo je za tebe“ uz reči „Đilas pokr’o izbore!“ probija se kroz masu, i uz reči „Dragoslave, dođi ovamo!“ pokušava (primetno neubedljivo) da odvoji momka u štrikanoj kapici od ograde koja ne popušta a koju ovaj trese. Momak u štrikanoj kapici se potom sa zbunjenim izrazom lica opet meša u gomilu, tumara tamo i vamo, neprestano nameštajući kapicu na glavi, zagledajući levo i desno, u jednom trenutku i u kameru koja ga snima.
Sledeće što ćemo o navedenim akterima videti je sledeće: mladić u štrikanoj kapici sada bez štrikane kapice, imenom Dragoslav Milojević, je u nekom kafkijanskom, nedefinisanom i neimenovanom prostoru, gde u atmosferi kao iz filmova Koste Gavrasa, isprepadan, bled i unezveren, sa krvavom posekotinom na čelu, odgovara na pitanja iz OFF-a kojima ga dva muška glasa koji usiljeno oštro i strogo (ne baš dobro istrenirana strogoća) pitaju ko ga plaća, koliko ga plaća i zašto ga plaća, a momak u štrikanoj kapici bez štrikane kapice nevešto, glasom koji kao da nije ni izmutirao do kraja, odgovara da ga plaćaju Marinika (Tepić) i (Dragan) Đilas, da je to 50 evra (od Marinike) i 100 evra (od Đilasa). A da je svrha navedenog plaćanja „da pravi nerede“. Sve zvuči kao usiljeno ponavljanje naučenog teksta: i pitanja i odgovori.
Potom taj snimak volšebno nestaje iz javnosti da bi ga zamenio drugi, u kojem je snimateljski rad malo smireniji, vidi se rapav zid iza mladića koji ni tu nema svoju štrikanu kapicu, i koji odgovara na ista (loše istrenirana) pitanja i daje iste (konfuzne) odgovore. Čitav performans izgleda neuverljivo, i nategnuto.
Tu nije kraj storije: sledećeg dana momak sa štrikanom kapicom, obučen isto kao prethodnog dana na protestu ispred RIK-a i kasnije na famoznom isleđivanju, ali i ovaj put bez štrikane kapice, govori u kameru, manirom lošeg recitatora, kako se nalazi ispred svog studentskog doma, i kako je sve ono što je juče izjavljivao pri isleđivanju od neidentifikovanih lica bilo od njega iznuđeno. Koristi pritom neprestano reči „bukvalno“ i „svakako“ („oni su mene bukvalno iznudili“, „i svakako mogu da kažem da sam bio prisiljen“ itd. itd. itd.).
Takođe pada u oči da na snimku od prethodne noći, snimku isleđivanja od neidentifikovanih lica koja treniraju strogoću, Dragoslav Milojević ima gorepomenutu krvavu posekotinu, dužine oko 3cm. Na snimku ispred svog studentskog doma, gde demantuje da je plaćen od dvoje čelnika opozicije, dan kasnije, nikakav trag nasilja ne vidi se na njegovom čelu: ni posekotine, ni flastera, ničega.
U jednom momentu tog iskaza koji traje 2.30 min Milojević kaže kako ima tragove batina koje je primio te večeri u Upravi beogradske policije u (nekadašnjoj) ulici 29. novembra, pokazuje zglob šake (na kome se ne vide nikakve povrede) i pokazuje palcem na leđa i kaže da „ima povrede na leđima koje se vide ali da ne otvaram sada… ispred… jer dosta je veoma hladno, a i takođe su mi i pretili i smrću i želeli su da meni naude“.
Događaj N° 2
Sledećih dana ređaju se dalji protesti protiv izbornog inženjeringa kojim je izmenjen broj i struktura glasača u glavnom gradu, da bi napokon 24. decembra došlo do eksplozije nasilja pred vratima Starog dvora, tj. Skupštine grada Beograda. Nakon uobičajenih mirnih, oratorskih dešavanja pred RIK-om, najveća do tada masa demonstranata dolazi do ulaza u Stari dvor (razdaljina od nekih 120 metara) i tamo staje da sačeka da se do famoznog balkona, poznatog po dočekivanju sportista sa njihovih trijumfalnih pohoda na svetske i olimpijske medalje, popnu predstavnici opozicije, članovi trenutno vladajućeg tela Grada Beograda koje se zove Privremeni organ vlasti, da bi se odatle (što je verovatno trebalo da ima simbolički značaj) obratili svojim pristalicama.
No, nije se dogodilo: vrata su bila zabravljena, nije bilo nikoga da članove gradske vlasti koji pripadaju opoziciji pusti unutra. Tačnije: nekoga je bilo, i to mnogo njih, a u mraku ulaznog hola belasali su se njhovi šlemovi kakve inače nose pripadnici policijskih jedinica onda kada su u akciji razbijanja demonstracija.
Posle jednosatne nedoumice šta raditi i višestrukih molbi nekih čelnika opozicije, prvenstveno Srđana Milivojevića i Vladimira Obradovića da ih policija pusti unutra jer to je njihovo radno mesto – na šta se policija oglušila, odjednom je omanja grupa mladića, vrlo uvežbano i robustno, krenula u demoliranje ulaza u Skupštinu Grada: kopljima zastava (kojih je te noći bilo neuobičajeno mnogo), kopljima sa kojih su poskidane zastave, razbijali su stakla, pokušavali da nabodu nekog od policajaca koji su iznutra blokirali vrata, potom su povadili kamene kocke iz platoa pred ulazom i počeli i to da bacaju ka prozorima.
Tako je ulaz u Skupštinu Beograda demoliran jedno pola sata, veliki broj okupljenih, mnogi od njih sa malom decom, je napustio poprište događaja, da bi tada, kao u američkim filmovima, iz odjednom pristiglih tamnih kombija poiskakali policajci sa belim šlemovima kojima su se, vrlo uigrano, pridružile kolege iz zdanja Skupštine koji su naglo nahrupili iz zgrade čiji su ulaz do tada čuvali. Te dve formacije spojile su se na platou pored ulazom u Skupštinu da bi se potom, vrlo uigrano i sinhronizovano, raspršile naokolo okružujući i zgradu Skupštine Grada, i zgradu Predsedništva kao i RIK od koga je sve i počelo. Demonstranata protiv izbornog inženjeringa je nestalo u trenu.
Obnevideli
I tako dolazimo do – Hane Arent, citirane u motu ove kolumne. Laž je postala naša zastava i naš modus postojanja. I to ne nevina laž kojom deca tvrde da nisu pojela pekmez; ovo je Laž kosmičkih dimenzija. Laž koja se taloži na laž koja se taloži na laž… i tako stalagmitski raste u monumentalni spomenik našem posrtanju kroz krivine istorije.
Ergo, ovdašnje društvo doseglo je stupanj obesmišljenosti kakav je u svojim rečenicama opisivala Hana Arent (1906-1975), filozof i teoretičarka politike, a te su se reči odnosile na nacističku Nemačku i metode kojima je Adolf Hitler opčinio nemački narod.
Tako da sada više nije ni važno razbijati glavu razmišljenjem i odgonetanjem da li je mladić sa štrikanom kapicom plaćen a pogotovo ko ga je platio, da li je on žrtva koja je tučena u podrumima policije kao u Pinočeovom Čileu ili je loš glumac amaterske predstave koju režira propali reditelj sa stranačkim uhlebljenjem u propagandnoj jedinici MUP-a (ne bi bio jedini reditelj takvog kalibra kojeg je stranka uhlebila).
Nevažno je i da li je grupa mladića koji su kopljima zastava nabadali policajce kao ražnjiće bili revoltirani i nasilju skloni demonstranti protiv nasilja, ili su to bili huligani koje vladajuća stranka već uhodano koristi za raznorazne glumačke, zastrašiteljske i druge radove; nevažno je, na kraju krajeva, i da li će tužilaštvo otkriti ko to saslušava mladiće na onakav način i snimke pušta u javnost, da li je to policija ili su to fantomski pojedinci, kompletni idioti koje ćemo jednog dana otkriti a možda i nećemo.
Važno je samo to da mi više ni ne pokušavamo da spoznamo istinu oko nas; istina je postala sluzava i neuhvatljiva kao jegulja u mutnoj, zagađenoj vodi kroz koju ronimo zatrovanih očiju koje više ništa ne vide. To su oči koje, i kada bi jednog dana izronile na svetlost bistrog dana, više ne bi videle ništa.
Grdno debela skrama laži pokriva horizont Srbije. Glasači svih zemalja, ujedinite se! Obnevidela Srbija vas čeka.
Piše: Bojan Bosiljčić
