* Iako se približno sedam odsto građana Srbije smatra siromašnim, neku vrstu socijalne pomoći prima svega 3,5 procenta * Uvođenjem Informacionog sistema “Socijalna karta” više od 16 odsto ugroženih skinuto sa liste korisnika pomoći
Stručna javnost ukazuje na niz nedostataka novog informacionog sistema “Socijalna karta” koji je umrežio više institucija kako bi kreirao bazu (ne)potrebnih podataka za utvrđivanje prava na socijalnu pomoć. Resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je, međutim, zadovoljno: iako još 20-ak odsto sredina nije u sistemu, registar je za godinu i po dana od kako se primenjuje sa spiska skinuto 16,4 odsto korisnika socijalne pomoći. To, naravno, ne znači da je u istom procentu opao broj siromašnih. Naprotiv, samo je smanjen njihov obuhvat koji je i inače bio nizak.
Registar “Socijalna karta” počeo je postepeno da se uvodi od 1. marta 2022. godine a na osnovu Zakona o socijalnoj karti koji je usvojen godinu dana ranije. Definisan je kao izvor podataka neophodnih u postupku za ostvarivanje različitih prava i usluga u oblasti socijalne zaštite a funkcioniše kao mreža baza podataka više institucija, od policije do poreskih uprava.
Samohvale resornog ministarstva
„Ovaj registar je doprineo da građani lakše i brže ostvaruju prava, jer nisu u obavezi da sami prikupljaju podatke pri podnošenju zahteva i da troše svoje resurse (novac i vreme). Centri za socijalni rad proaktivno deluju prema građanima da mogu da ostvare dodatno pravo, što je jedinstven primer brige i odnosa države prema građanima. U čak 106.838 slučajeva građani su obavešteni da mogu da ostvare neko pravo, za šta do sada nisu znali, a po zakonu su mogli, na primer dečiji dodatak, ili pravo na besplatan vrtić“, navedeno je letos na sajtu Ministarstva za rad koje je sumiralo dotadašnja iskustva.
Navodi se i da je pronađeno oko 6.000 slučajeva neosnovanih isplata jer je preminulo lice koje je imalo pravo na neki vid novčanog davanja, a “u određenom broju slučajeva ove isplate su bile i po dve decenije nakon smrti korisnika prava”. Sistem je “otkrio” i da 4.173 porodica koje su koristile novčanu pomoć imaju uvećanje nepokretne imovine dok 30.076 ima uvećane prihode, što ih je sve skinulo sa spiska korisnika.
Foto: Pexels, Timur Weber
Milica Marinković iz Inicijative A11 kazala je za portal Nezavisnost.org da se broj primalaca različitih vrsta socijalne pomoći smanjivao ranije za po procenat ili dva godišnje, dok je uvođenjem registra odjednom pao za 34.686 korisnika. Naime, početkom februara 2022. bilo je 211.266 korisnika a zaključno sa avgustom ove godine taj broj se spustio na 176.580. Naša sagovornica ističe da ne stoji narativ Ministarstva kako je postignuta velika ušteda, jer ne samo što je ostvarena na račun najsiromašnijih, već se ne prepoznaje u državnom budžetu koji je spreman i na mnogo veće izdatke poput gradnje nacionalnog stadiona. Navodi da je nerealna i tvrdnja da je na ime nekih umrlih korisnika pomoć godinama isplaćivana, jer jednom godišnje socijalni radnici proveravaju i obnavljaju rešenja, pa je u praksi možda moguće da se provuče poneki slučaj, ali svakako ne tako masovno.
Po komandi algoritma
“Dobili smo sistem koji nije u skladu sa načelima socijalne zaštite. Zanemaren je ljudski factor – socijalni radnik koji bi trebalo da je spona između ugroženih i sistema, koji razgovara sa ljudima, procenjuje da li neko ispunjava uslove, da li osoba ima mogućnosti za još neku vrstu pomoći. Umesto toga sistem, algoritam, sam donosi odluku da li neko ima pravo ili ne a na osnovu raznih podataka koji su se umrežili iz različitih institucija, od poreske uprave, službe za zapošljavanje, i mnogih drugih. To ne bi bilo sporno kada bi sistem samo prepoznao da neko nema više pravo, ali ovde se kad sistem to prepozna, automatski šalje notifikacija o ukidanju po kojoj je socijalni radnik dužan da postupa”, objašnjava Marinković.
Ona dodaje da iako Ministarstvo tvrdi kako poslednju reč ima socijalni radnik, to se u praksi ne dešava jer “notifikacija” koju od sistema dobiju o korisniku, sadrži i rešenje slučaja. Česte su greške sistema, i pre svega pogrešna klasifikacija novčanih sredstava, te je jedini put da se ovakve greške reše putem žalbi.
“Pomažemo ljudima da reaguju, da se žale kada im se ukine neko pravo, ali dok se žalba reši prođe najmanje tri meseca a govorimo o ljudima koji nemaju nikakav drugi vid pomoći. Posebno što je iznos veoma nizak, niko od toga ne može da živi. Mi smo tražili od Ministarstva da vidimo kako sistem funkcioniše, da vidimo algoritam. Prvo nam je rečeno da to ne možemo da dobijemo, a kada im je Poverenik za informacije od javnog značaja po našoj žalbi naložio da ponove postupak, tvrdili su da algoritam ne postoji što je apsurdno, takav sistem ne bi mogao da funkcioniše bez algoritma”, ukazuje Marinković i naglašava da ovakva primena registra “Socijalne karte” dovodi do kršenja prava korisnika i do diskriminacije najsiromašnijih.
Posebna priča je i to što se ovim registrom prikuplja više od 130 različitih podataka o ličnosti od kojih neki nisu od značaja za utvrđivanje prava na socijalnu pomoć (poput informacija o nacionalnoj pripadnosti, imovinskom statusu bivših partnera, zdravstvenom statusu ili invaliditetu korisnika). Tako su centrima za socijalni rad dostupne baze Centralnog registra građanina, MUP-a, Poreske uprave, RGZ-a, PIO fonda… Ali to nije sve. Pored lica koja se pojavljuju sa zahtevom za neki vid socijalne pomoći, podaci se skupljaju i za članove njihovih porodica, bivše i sadašnje partnere, srodnike, decu, roditelje i sve koji žive u domaćinstvu, pa se procenjuje da registar raspolaže osetljivim informacijama o više od pola miliona građana.
Kontrola umesto pomoći
Sociološkinja Nada Novaković, viša naučna saradnica Instituta društvenih nauka, kaže da je i u drugim zemljama u okruženju koje su primenile registar „Socijalna karta“ došlo do smanjivanja broja korisnika državne pomoći za 20 do 30 odsto, kao i da su sredstva izdvojena za te namene sve manja. Kako je izuzetno nizak prag ispod koga je zvanično definisano siromaštvo, sve je više građana isključeno iz ovog sistema. Naša sagovornica smatra da je to u skladu sa neoliberalnom socijalnom politikom tih država da svaki pojedinac vodi brigu o sebi, a država da smanji „troškove“, tj. sredstva za socijalnu pomoć.
„Zvanično i deklarativno je najavljeno da će registar Socijalna karta doneti sve prednosti digitalizacije sistema i društva, pa čak i smanjiti siromaštvo i nejednakosti u društvu. Prema onome kako je on postavljen, kako funkcioniše u Srbiji kao pilot program, ništa od toga ne može da se ostvari. Naime, s jedne strane su tehnička pitanja sistema, za koja stručnjaci smatraju da su složena i (ne)namerno napravljena, da više odmažu nego pomažu najsiromašnijim građanima. S druge strane su mnogo važnije socijalne dimenzije. Jedna od njih je nedopustivo, antiustavno i protiv osnovnih ljudskih prava pojedinca, prikupljanje podataka o podnosiocu zahteva za novčanu socijalnu pomoć, o članovima porodice, rodbini, prijateljima, zdravlju, finansijama, imovini… Tako uzeti podaci su nebezbedni i služe mnogo čemu drugom nego što je potrebno za odlučivanje o pravu na socijalnu pomoć“, naglašava Novaković. Dodaje da takva digitallizacija služi državnim organima i službama, a centar za socijalni rad je samo jedan od njih, da obavlja više kontrolu i nadzor nad siromašnim građanima, nego što im stvarno pomaže.
Nejednakosti i među najugroženijima
Sociološkinja napominje da su politički interesi diktirali i vreme usvajanja Zakona o registru Socijalna karta, a sve u ime evropskih vrednosti. Međutim, EU ukazuje da su sredstva za socijalnu zaštitu u BDP-u Srbije sve manja, a iznos pomoći sve više zaostaje za realnim potrebama najsiromašnijih građana.
„Zanimljivo je da takav registar ne postoji, niti ga je moguće uraditi, za celokupno stanovništvo. Teško je i zamisliti da bi svoje podatke dala postojeća politička i ekonomska elita. Oni ne žele da prijave svoje osnovne i dopunske prihode, pa ni mesta i države u kojima im se nalaze. Ovaj aktuelni registar Socijalna karta stvara nove nejednakosti među najugroženijim stanovništvom“, ukazuje Novaković.
Foto: Youtube
Podseća naša sagovornica da se stopa siromaštva u Srbiji nije bitnije promenila u poslednje dve decenije, iako su sve vlade najavljivale da im je smanjenje siromaštva jedan od prioritetnih ciljeva.
„Procene su da je 2002. godine u Srbiji 800.000 građana bilo apsolutno siromašno što je bilo 10,6 odsto ukupnog stanovništva. Prema podacima od 2006. do 2020. siromaštvo građana Srbije nije se značajnije smanjilo, bilo da je u pitanju apsolutno, relativno, subjektivno siromaštvo i socijalna isključenost. Apsolutno siromašni su oni koji ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe (hrana, odeća, obuća, stan..). U 2006. godini takvih je bilo 8,8 odsto ukupnog stnovništva ili 703.000. Trend smanjenja zabeležen je do 2012, kada ih je bilo najmanje, odnosno 6,3 odsto, ili 459.000. Usledio je nagli rast apsolutno siromašnih u 2013. godini na 7,4 odsto ili 524.000. Od 2014, sa tzv. merama finansijske konsolidacije taj procenat povećao na 7,6 odsto ili 534.000 građana. Ta najsiromašnija grupacija stanovništva je u 2020. smanjena na 6,9 odsto ili 476.000. Iz ovoga sledi da nijedna vlast nije imala namere niti je preduzimala sredstva da ozbiljnije smanji siromaštvo građana Srbije. Udeo apsolutno siromašnih u ukupnom stanovništvu u periodu 2002. do 2020. godine nije se prepolovio, a smanjenjen je samo za 3,7 odsto“, navodi Novaković i naglašava da se u najnovijim statističkim dokumentima više ne iznose podaci o apsolutnom siromaštvu.
Zablude i nepotpuna statistika
Dodaje Novaković da su relativno siromašni oni koji nemaju prihod kojim bi obezbedili pristojan i prihvatljiv standard života u datom društvu, ali statistika tvrdi i da to ne znači, nužno, da su i siromašni. U toj kategoriji stanovništva, prema zvanično određenom pragu rizika od siromaštva, u poslednjih pet godina bilo je između četvrtine i petine građana (2017. godine 25,7, a 2020. – 21,7 odsto).
„To smanjenje se javno proglašava velikim, čak dotle da premijerka konstatuje da je ekstremno siromaštvo u zemlji iskorenjeno. Vredi pomenuti da zvanična statistika radije iznosi podatke o procentu ljudi u riziku od siromaštva nego apsolutne brojeve. Taj način saopštavanja podataka prisutan je i kod ocene broja siromašne dece od strane UNICEF-a. Radije se daje procenat dece koja žive u bedi, a tek retko i stidljivo i njihov broj. Prema podacima od 24. maja 2023. u našoj zemlji 13,8 odsto dece je apsolutno siromašno, ili 120.000, što ima dalekosežne posledice po njihovo zdravlje, obrazovanje i odrastanje“, ističe Novaković.
Foto: Shutterstock
Ona ukazuje da je prema podacima za 2021. godinu 14,4 odsto građana tvrdilo da „veoma teško“ sastavlja „kraj sa krajem“, 29,6 odsto „teško“, a 44,9 odsto sa izvesnim teškoćama, što je ukupno 88,9 procenata ili jednostavnije, svega 10,1 odsto stanovnika je više ili manje bogato.
Nejednakosti postoje, kaže Novaković, i među siromašnima a od 1991. se produbljuju se i klasne nejednakosti, zaoštrene i na štetu su najvećeg broja pripadnika radničke klase. Oni su i najmasovniji u grupaciji najsiromašnijih građana. Kako se privatizacija društvene svojine ubrzavala (praćena deindustrijalizacijom i rastom nezaposlenosti) to su radnici plaćali najveću cenu.
Neoliberalni koncept razvoja i dalje doprinosi rastakanju socijalne države. Ona štedi na sredstvima za zdravstvo, obrazovanje, nauku, kulturu i socijalnu zaštitu, a doprinosi rastu bogatstva najviših slojeva kapitalističke klase. Da bi to bogatstvo sačuvali i uvećali država sve više ulaže u sredstva kontrole građana, smanjuje socijalnu pomoć i ne preduzima ništa ozbiljnije da ublaži siromaštvo većine stanovništva, zaključuje sociološkinja Nada Novaković u razgovoru za portal Nezavisnost.org.
Kako nas vide drugi
Prema analizi koju je 2022. objavio zajednički tim Svetske banke i UNICEF-a, „u poređenju sa zemljama Evropske unije i Zapadnog Balkana, Srbija ima prosečan nivo davanja za socijalnu zaštitu. Međutim, davanja za programe usmerene na siromašne su znatno niža. Sa rashodima za socijalnu pomoć u iznosu od 1,96 procenata BDP-a, ukupna davanja Srbije za socijalnu pomoć manja su od davanja Bosne i Hercegovine i Estonije, koje za te namene izdvajaju preko dva procenta BDP-a. Ovaj iznos je i dalje nešto viši nego u Albaniji i Severnoj Makedoniji i oko pola procentnog poena viši u poređenju sa Bugarskom, Rumunijom, Češkom, Letonijom i Litvanijom”.
foto: Freepik
Na programe namenjene siromašnima u Srbiji se troši tek oko pet odsto sredstava namenjenih za socijalnu zaštitu (prosek u EU i zemljama Zapadnog Balkana je 12 procenata) dok u preostalim davanjima dominiraju kategorije poput naknada tokom porodiljskog odsustva, nege deteta i roditeljski dodatak. “Više od polovine siromašnih i samo 60 procenata siromašne dece obuhvaćeni su programima socijalne pomoći”, navodi se u analizi i dodaje da je pokrivenost siromašnog stanovništva programima socijalne pomoći niska – samo 3,5 procenata, dok osnovne potrebe ne može da zadovolji 7,1 procenat stanovništva.
“Broj korisnika socijalne pomoći je tokom godina opao, mada se u istom periodu nije desio statistički značajan pad stope siromaštva ili stanovništva. Ukupan efekat ovih programa na smanjenje siromaštva je ograničen, jer je obuhvat prilično uzak, a vrednost transfera niska”, stoji u analizi Svetske banke i UNICEF-a uz napomenu da “uprkos cilju vlade da podrži porodice sa decom, mnoga deca iz siromašnih porodica ne primaju socijalnu pomoć”.
Autor: Mirjana Stevanović
