- novembar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, N1
Socijalne razlike u Srbiji rastu jer srpska privreda ne raste u skladu sa svojim potencijalima a odsustvo vladavine prava i korupcija usporavaju taj privredni rast. U takvim uslovima siromašniji postaju još siromašniji, a bogatiji još bogatiji. Plašim se da će posledice ekonomske krize izazvane pandemijom biti pogubne za najsiromašnije građane, kazala je za portal Sindikata Nezavisnost Gordana Matković
Gordana Matković je danas programska direktorka Centra za socijalnu politiku i profesorka Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA). Od oktobra 2000. do marta 2004. godine, u prelaznoj vladi i u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića bila je ministarka za rad, boračka i socijalna pitanja. Tokom njenog mandata započete su reforme penzijskog sistema i socijalne zaštite, a izrađena je i usvojena Strategija za smanjenje siromaštva.
Oblasti njenog profesionalnog interesovanja su demografija, socijalna politika, tržište rada i humani razvoj. Autorka je većeg broja članaka i knjiga: Demografski činioci i ponuda radne snage (1994), Decentralizacija socijalne zaštite u Srbiji (2006), Izazovi uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji (2009), Socijalna zaštita u starosti: dugotrajna nega i socijalne penzije (2014). Kao konsultantkinja radi u zemlji i inostranstvu za Svetsku banku, UNDP, UNICEF i druge nacionalne i međunarodne organizacije.
Dobitnica je nagrade “Konstanin Obradović” (2004) i nagrade “Žene u biznisu i vladi” Erste banke i Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (2005).
Za portal Nezavisnosti Gordana Matković govori o siromaštvu, socijalnom raslojavanju, socijalnoj politici…
Ako socijalna politika pokazuje ljudsko lice države, kakvog je karaktera, u tom smislu, država u kojoj živimo?
– Socijalna politika kao instrument socijalne države ne podrazumeva samo zaštitu siromašnih, već zaštitu svih građana u slučaju kada se razbolimo, ostanemo bez posla ili kada nastupi invaliditet i starost. Mi, zapravo, kroz poreze i doprinose, izdvajamo sredstva kako bi se za sve nas obezbedila zaštita i na te namene trošimo gotovo polovinu javnih rashoda. Kada se posmatra kroz tu prizmu, „ljudsko lice“ države i dalje postoji, ali se ono nije dodatno oplemenilo. Kvalitet i stepen zaštite se svakako nisu povećali.
U pojedinim oblastima adekvatnost transfera se smanjuje.
– Kada su u pitanju penzije, na primer, odnos plate i penzije se pogoršava. Iznosi socijalne pomoći i dečijeg dodatka su i dalje niski, institucionalne usluge kao neprihvatljiv vid zaštite i dalje dominiraju, nedostaju nam kapaciteti za dečiju zaštitu, usluge u zajednici su nerazvijene…
Prema izveštaju vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, u Srbiji približno 250.000 građana koristi novčanu socijalnu pomoć, a pola miliona stanovnika nije u stanju da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe. Šta nam to govori?
– Za razliku od razvijenih evropskih zemalja u kojima je takva vrsta ugroženosti izuzetak, u Srbiji i dalje postoji apsolutno siromaštvo. Naša socijalna davanja nisu dovoljna, niti stižu do svih koji nemaju dovoljno sredstava za život. Sasvim je jasno da postoji potreba da se mehanizmi zaštite kao što je novčana socijalna pomoć dodatno unaprede kao što je u dva maha i učinjeno – 2001. i 2010. godine.
Da li ta vrsta borbe protiv siromaštva ima svoje limite?
– Davanja ne mogu da budu veća od onoga što može da se zaradi na tržištu. Što je još važnije davanja, kao što je novčana socijalna pomoć, označavaju se kao davanja kojima se pribegava kada su sve druge opcije iskorišćene. Dakle u normalnim uslovima, ljudi rade, odlaze na bolovanje ili su privremeno nezaposleni pa primaju naknade, a zatim se ponovo vraćaju na tržište rada… Tek kada u specifičnim situacijama „propadnu“ kroz sve druge mreže socijalne sigurnosti, dodeljuje se novčana socijalna pomoć. Kada govorimo o siromaštvu u Srbiji, po mom uverenju, u fokusu mora da bude prevashodno privredni rast i zaposlenost. Socijalna pomoć je samo deo rešenja. U izuzetnim situacijama i krizama, kao što je ova današnja, neophodna su dodatna davanja siromašnima kao neka vrsta dodatne jednokratne pomoći.
Zašto Srbija nema novu strategiju za borbu protiv siromaštva, kada neka istraživanja govore da čak 1,8 miliona ljudi sebi može da priušti samo puko preživljavanje?
– Strategije imaju smisla ako su zadovoljena dva uslova. Prvo, ako se formulišu kvalitetno i uz profesionalni i društveni konsenzus, i drugo, ako se primenjuju. Ispunjenje ovog drugog uslova podrazumeva da se prati sprovođenje strategije, u kojoj su jasno definisane aktivnosti, indikatori… Mi sada možda imamo i previše strategija, ali je veliko pitanje i njihovog kvaliteta i sprovođenja.
Koje su posledice velikog siromaštva u Srbiji?
– Podaci i o apsolutnom i o relativnom siromaštvu ne pokazuju da ono raste, ali se i ne smanjuje značajnije. Nizak životni standard, ali i neuređena država i neizvesna perspektiva utiču na odluku o napuštanju zemlje. Za mene je to najteža posledica. Na nivou porodice nepovoljni obrazovni i zdravstveni ishodi su svakako među najtežim posledicama koje vode i začaranom krugu siromaštva.
Prema istraživanjima evropskog i srpskog zavoda za statistiku, socijalne nejednakosti nigde nisu tako velike kao u Srbiji. Petina građana ima za čak 10 puta veća primanja od petine građana sa najnižim primanjima. Gde nas vode takvi trendovi?
– Razlike su velike, ali ima i nekih metodoloških ograničenja i tehničkih razloga zbog kojih Srbija zauzima tako dramatično lošu poziciju. Ako tehnička pitanja ostavimo po strani, istraživanja pokazuju da su razlozi velikih nejednakosti u Srbiji najvećim delom vezani za položaj na tržištu rada. Veoma je važno da se ovi trendovi prate.
Očigledno da Srbija nije samo politički, nego i socijalno doboko podeljeno društvo. Koliko politika aktuelne vlasti doprinosi sve većim socijalnim podelama na bogate i siromašne?
– Doprinosi u meri u kojoj srpska privreda ne ispunjava svoje potencijale za rast i u meri u kojoj odsustvo vladavine prava i korupcija usporavaju privredni rast Srbije na način na koji je to u prošlogodišnjem izveštaju istakao i Fiskalni savet. U takvim uslovima siromašniji postaju još siromašniji, a bogatiji još bogatiji.
Da li imate utisak da vlasti sprovode latino-američki model razvoja koji stvara ogromne socijalne razlike?
– Od latino-američkog modela smo udaljeni, ali se nadam da to u Srbiji nije prihvatljivo.
Šta treba preduzeti da se spreče sve veće socijalne razlike?
– Istraživanja koja su se sprovodila poslednjih godina ukazuju pre svega na neophodnost poboljšanja situacije na tržištu rada, ali i na redistributivnu ulogu socijalnih transfera i promene u okviru poreske politike. Kada su u pitanju socijalni transferi, a imajući u vidu veoma nizak nivo novčanog dohotka najsiromašnijih u Srbiji, u studiji UNDP iz 2018. godine, na kojoj sam i ja sarađivala, posebno smo istakli neophodnost da se unaprede socijalna davanja koja su usmerena na siromašne.
Šta to podrazumeva?
– To bi pre svega podrazumevalo da se uvede neka vrsta socijalnih penzija za najstarije, povećanje pondera koji se dodeljuje deci starijeg uzrasta i uvođenje univerzalnog dečijeg dodatak za decu osnovno-školskog uzrasta koja žive u neuslovnim romskim naseljima. Na srednji rok veoma su važne mere u oblasti obrazovanja, pre svega veće uključivanje dece iz siromašnijih slojeva u predškolsko obrazovanje, uvođenje mera za sprečavanje ranog napuštanja obrazovanja, unapređenje inkluzivnog obrazovanja, kao i širenje programa stipendiranja, ne samo za univerzitetski već i za srednjoškolski nivo obrazovanja.
Koliko je četvoročlanoj porodici potrebno novca za normalan, pristojan i dostojanstven život?
– Lako je da se pogleda i kaže koliki je iznos prosečne potrošačke korpe, ali je teško da se proceni da li i u kojoj meri ona odgovara onome što se označava kao pristojan i dostojanstven život. Naši pojmovi o potrebama, a posebno o odrednicama kao što su pristojan i dostojanstven život mogu veoma da se razlikuju.
U mnogim evropskim zemljama se izrađuju tzv. referentni budžeti, koji pokazuju koliki treba da bude porodični budžet za određeni nivo životnog standarda. U izradi ovih budžeta se najčešće polazi od stvarne potrošnje, ali ako se uzimaju u obzir i potrebe, onda se uključuju i normativne ocene eksperata. Interesantni su primeri zemalja, kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo, u kojima se izrada budžeta više zasniva na mišljenju fokus grupa. Bilo bi važno da i Srbija pokuša da izradi takav budžet.
Imate li utisak da naše društvo ostaje bez srednje klase, koja sebi od plate može da priušti letovanje, zimovanje, izlazak u restoran, pozorište, kvalitetniju ishranu, garderobu, zdravstvenu zaštitu, umetničku sliku…?
– Postoje ozbiljna sociološka istraživanja koja se bave ovim pitanjima i koja srednju klasu definišu na bazi dodatnih parametara koji nisu samo materijalni. Ja nedovoljno znam o tome. Ali ono što bih istakla u ovom kontekstu su istraživanja koja pokazuju odsustvo socijalne mobilnosti, kretanja iz jedne klase u drugu, što u suštini znači odsustvo jednakih mogućnosti.
Oko milion i po penzionera i skoro svaki četvrti zaposleni od ukupno 2,9 miliona imaju primanja koja su manja od vrednosti minimalne potrošačke korpe (38.000 dinara) za četvoročlanu porodicu. Kako žive porodice s decom čija primanja ne prelaze 500-600 evra?
– Teško, uz mnogo odricanja. U velikim gradovima, pogotovo. Lakše u sredinama u kojima mogu da se oslone i na proizvode iz sopstvene bašte i u kojima su troškovi života niži. Za mnoge je neizvesnost još teža, pogotovo ako porodica zavisi od nestabilnih izvora prihoda. Plašim se da će posledice ekonomske krize izazvane pandemijom biti u tom smislu pogubne.
Kada slušate predsednika Srbije kako govori da imamo najbolju privredu i najveći privredni rast u Evropi i da živimo gotovo u blagostanju, šta Vi zapravo čujete?
– Ja i dalje verujem svojim očima.
Velimir Perović
