27. februar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Fotografije: Vladimir Manojlović, Laguna
Srbija neće napredovati dok se poslodavci i mačisti na položaju ne prestanu da zloupotrebljavaju moć, ali za to nam treba mnogo više pojedinačnih prijava mobinga, kojeg svakako ima neuporedivo više nego što to njegove žrtve prijavljuju i mediji objavljuju, napominje pisac Igor Marojević u razgovoru za portal UGS Nezavisnost
Igor Marojević je pisac originalnog pristupa narativu. Njegove priče proističu iz unutrašnje teskobe koja želi da se nametne trivijalnom okruženju. Marojević ne preza da “ukrsti mačeve” sa različitim tabuiziranim temama, od side (ugrožene manjine), preko zelenaško-bjelaškog sukoba u Crnoj Gori i “endehazije u Zemunu”, do sudbine “podunavskih Švaba”, Jasenovca, Blajburga, Srebrenice, NATO bombardovanja…
Od 1997. objavio je devet romana i pet zbirke priča, novela i eseja. U dosadašnjoj karijeri sarađivao je sa četiri izdavača – Stubovi kulture, Laguna, Dosije i Dereta.
Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, poljskom, rumunskom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.
U domaćim i španskim pozorištima izvođeno je nekoliko njegovih drama – adaptacija.
Povod za razgovor za portal UGS Nezavisnost je književna nagrada “Meša Selimović” koju je Igor Marojević nedavno dobio za roman “Ostaci sveta”, kao najbolji u 2020. godini na području Srbije, Hvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Roman govori o tragičnoj sudbini čoveka – od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca, pa do NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine.
Roman “Ostaci sveta” je “road movie” (drumski film, prim. a.) u kome čitalac samo što se navikne na jednog lika, primećuje da je “kamera” već na drugom, a prostor u kome se oni kreću liči na psihoterapeutsku seansu. Uostalom, jedan od glavnih likova i jeste psihoterapeut, koji nije “završio” sa sobom. Može li takva postavka rezultirati “hepiendom”?
– Dobro snimljena postavka, naročito u delu u kojem kažete da prostor kretanja likova liči na psihoterapeutsku seansu. Čini mi se da je takva postavka opravdano mogla rezultirati hepiendom, ali, ako se već likovi u romanu pre toga rasklapaju kroz formalne ili neformalne psihoterapeutske seanse, i da taj hepiend nije mogao biti samo emocionalan nego, čak možda i više, cerebralan. Čini mi se da glavni junak, Martin Inić, i njegova španska poznanica i koleginica sa studija Alisija Gomes dosta logično završavaju zajedno posle svega što ih je oglodalo. Ako se nekome učini da je kraj kakav jeste u “Ostacima sveta” mehanički, prihvatam to kao legitimno tumačenje, ravno autorskom, ili vrednije od njega, jer je objektivnije samo ako nije odveć mrzovoljno. Ipak ću podsetiti da psihoterapeut koji zaista nije završio sa sobom ne učestvuje u hepiendu, kakav god on bio.
Likove u ovom romanu najpre ”iscrtate”, dajući izdvojene priče iz njihovog životopisa, a potom nalazite tačku spajanja u kojoj njihove priče određuje fabulu?
– To je postupak do kojeg sam došao sasvim spontano, čak bih rekao utrobno.
U romanu ne prezate od uznemiravajućih scena, što upotpunjuje životno sivilo svih junaka? Ima li tu pomalo i egzibicionizma?
– Pa vidite, Španski građanski rat 1936-1939, Jasenovac 1943-1945, Blajburg 1945. ili Srebrenica od Drugog svetskog rata do krvavog raspleta 1995, koji je i težište govora o Srebrenici u romanu, nisu baš događaji u kojima nije bilo uznemiravajućih scena. Meni se čini da u nabrajanju maštovito krvavih perverzija koje su se sa svim tim u vezi dešavale nema egzibicionizma nego da sam, čak, ispao ekonomičan.
S druge strane, da sam na primer prećutao silovanja u Ženskom logoru Jasenovac, mislim da bih posredno podržao opšte ćutanje žrtava u kontekstu patrijarhalnog društva, u kojem se žena maltene osuđuje što je napastvovana. S obzirom na to, čini mi se da dobro razumem dotične žene što su nerado govorile o tome, ali da sam i ja to učinio dok sam sa ovakve i ovolike distance pisao o Jasenovcu, ne bih baš najbolje razumeo sebe.
Žensko odeljenje Jasenovačkog logora, politička pozadina Španskog građanskog rata, srebrenički pokolj, bekstvo od “srpske (jugoslovenske) realnosti koju upotpunjuje NATO bombardovanje”… sve to beleži “čovek sa diktafonom”, pripovedač i, moglo bi se, delom, reći autor romana, služeći se faktografijom ali ne nudeći svoj sud. Književnost, dakle, ne sudi, već beleži?
– Istorijskim motivima razvijanim u romanu pristupio sam sa najmanje dve ideološki oprečne strane, pa, i ako je s jedne, pripovedač „zadužen“ za prepričavanje datog događaja bezmalo je šizofreničar, sa nekom vrstom stokholmskog sindroma tako da sam, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, zastupao obe strane. Verovatno je takav pristup i urodio prepuštanjem krupnih vrednosnih sudova čitaocu.
Književnost koja beleži zapravo je građa a ne književnost, a ona koja jednosmerno sudi ima dobre šanse da bude pamflet. Po meni je književnost pre svega postupak a ja pre “Ostataka sveta” ne znam za roman ulančanog iskaza u kojem jedan narator završi ispovest, drugi se na tom mestu nastavlja i tako do kraja.
Jasenovac i Srebrenica su, ovih dana, “prešli” regionalne granice (Zapadni Balkan), “zahvaljujući” filmovima “Quo vadis, Aida” i “Dara iz Jasenovca”. Bez ulaženja u vrednovanje filmskih ostvarenja, možete li oceniti situaciju u kojoj su “krv, suze i zločini” konstanta ovih napaćenih prostora?
– Okej, nećemo vrednovati. Po mom skromnom mišljenju, najveći i najdalekosežniji izvor patnje ovih napaćenih prostora, koji su zapravo dobrano zavoleli patnju, jeste nastanak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije. Nije pravi multikulturalizam sama činjenica da ljudi različitih vera i nacija žive u istoj državi ili regionu, nego bi bio u tome da uspeju da se spokojno sažive gde bi njihove razlike bile pretvorene u prednosti. Ako nije tako, a opšte okolnosti idu tome na ruku, logično je da se sve završi onako kakav je bio slučaj sa pomenutim i srodnim narodima. Međutim, jako je dobro što su – bez obzira na njihove razlike – napravljena dva filma koja ste pomenuli. Umetničko tabuizovanje krupnih krvavih događaja može dovesti samo do stalnog spoticanja o njih u praksi, dočim detabuizacija može voditi uslovima da se prave bolji filmovi ili knjige o tome i do relaksiranja ukupnog javnog govora.
Smatrate li da književnost mora da zaroni u dubinu tabua iz krvave istorije na ovim prostorima, tačnije, hoće li “trenutna hit tema” dovesti do ozbiljnih ostvarenja?
– Legitimno je da književnost bude sasvim neangažovana; više verujem Borhesu nego Sartru. Ona mora da zaranja u rečene tabue ako konkretan pisac oseća tu potrebu – koju ja, uzgred, osećam – inače je jalov ako ne i nemoralan, kao i onaj koji je ne oseća ali tematski zaranja u krv jer misli da je to isplativo. Ne znam na šta tačno mislite kad pominjete trenutnu hit temu, niti bih se u tome prepoznao.
U vašem književnom opusu ženski likovi su neizostavni. Od najvulgarnijih do najprefinjenijih. Objasnite nam, najpre, kako dolazite do njih? Iskustveno?
– Pretpostavljam da su u svakom iole ambiciozno književnom delu, ako ne i u svakom, ženski likovi neizostavni. U svojim ranim narativima više sam do njih dolazio intuicijom a u docnijim više iskustveno. Uverljivi ženski likovi jesu objektivna falinka srpske književnosti. Da li je većina srpskih pisaca, mislim na muške, premalo volela i još manje j…..? I ne samo srpskih, ali uz hispanske, ova me književnost najviše zanima.
Poslednjih meseci realni “ženski likovi” su u glavnoj ulozi kad je reč o nasilju nad njima, pedofiliji, silovanju, mobingu… Je li to karakteristika ovog podneblja ili nalazite “dublje” korene?
– Različite su to pojave pa su im različiti i koreni, osim ako kao zajednički uzmemo beskrajna prostranstva loše strane ljudske prirode. Ljaga koja se baca na ženu posle njenog silovanja ako ga ona ne prećuti, jeste karakteristika svakog naglašeno patrijarhalnog ustrojstva. Iz naizgled različitog, a zapravo sličnog straha, mobing nad poslovno niže rangiranim ženama i poslovno niže rangiranim osobama uopšte kod nas se, kao i u svakom korumpiranom društvu, nedovoljno prijavljuje. Kao što napastvovana žena izbegava da se oglasi traumatičnim povodom da ne bi naišla na osudu zaostalog socijuma, ona mobingovana se plaši da bi prijavom mobinga mogla ostati i bez posla i bez dotadašnjeg društva, budući da većina naroda ne voli da ima posla sa osobama koje imaju konkretan problem, bez obzira na to kako je do njega došlo i ko je među sukobljenim stranama u pravu.
Međutim, Srbija neće napredovati, između ostalog, dok se poslodavci i mačisti na položaju ne useru pre nego što pokušaju da zloupotrebe moć, ali za to nam treba mnogo više pojedinačnih prijava mobinga, kojeg svakako ima neuporedivo više nego što to njegove žrtve prijavljuju i mediji objavljuju. Kako pak vidimo, nuspojave interneta omogućuju porast pedofilije čije forsiranje, s druge strane, u prošlosti seže do pre nove ere, jer je u nekim kontekstima bila legitimna u antičkoj Grčkoj.
Aktuelni ste dobitnik nagrade “Meša Selimović”, a u dosadašnjoj karijeri nisu vas mimoišla različita priznanja, stipendije i slične “književne potpore”. Kako gledate na taj segment književnog života?
– Gledam da gotovo ništa ne gledam izvan konteksta. Koliko god mi neka druga priznanja koja sam dobio znače u smislu da sam mogao da prihvatim da ih dobijem, i da sam od nekih manje ili više zaradio, nagrada “Meša Selimović” je naročito bitna, pre svega otkako je istoimeno tuzlansko priznanje koje je pokušalo da parira beogradskom ukinuto i otkako je Ninova nagrada izgubila ozbiljnost i pretvorila se u hiperideološko-lobističko-amaterski cirkus. “Meša Selimović” je bitna nagrada i zbog demokratskog i transparentnog sistema glasanja u kojem svaki član žirija, kritičar ili pisac, obrazlaže svoj izbor pet najboljih knjiga prethodne godine često vrlo različitih žanrova imenom, prezimenom, obrazloženjem i fotografijom. Nema tu mnogo mesta za nameštaljke, znate, a ja svojim najvećim uspehom smatram to što sam se oslobodio služenja vojske u Jugoslovenskoj narodnoj armiji pod dijagnozom “asocijalan”, pa možda i možete zamisliti da nisam spreman na pojedine društvene igre.
Nego, čini se da oko vašeg pitanja lebdi značajniji odgovor u smislu da bi trebalo očekivati da je Maja Gojković, koju je za čelo Ministarstva kulture delegirala ljubav prema kulturi, ako je već postigla da se procenat za dotični resor vrati sa 0,6 na jedan odsto budžeta, obavezna da poruči i uvođenje stipendija za pisanje nove knjige domaćeg autora. Ukoliko bi država želela makar da uverljivo isfingira da joj je stalo da matične literature, morala bi da preduzme takav korak koji je inače postao pravilo i lepa pomoć piscu čak i u Hrvatskoj.
Može li se, nazovimo, književna zajednica sindikalno organizovati kako bi zaštitila svoja prava, ili su dovoljna samo esnafska udruženja?
– Da nije bilo Koordinacionog odbora reprezentativnih umetničkih udruženja i njegovog potpredsednika Duška Paunkovića, mi samostalni umetnici teško da bismo dobili po devedeset hiljada dinara na ime obeštećenja za nemogućnost zarađivanja usled lokdauna. Bez obzira na to što je nas dve-tri šačice stvaralaca zasebno javno ukazivalo na nemar države prema kulturi i da bi rečeno i slično obeštećenje činilo minimum minimuma nadoknade za to.
U tom kontekstu, član ste Srpskog PEN centra (od 2000), Srpskog književnog društva (od 2001) i Katalonskog PEN centara (od 2002). Kakva korist od toga? I šteta, ako je ima?
– Korist je u mogućnosti da dobijamo milostinju za penziju i obezbeđeno socijalno i zdravstveno osiguranje, što je postignuto, ovde mislim na Srpsko književno društvo. Neću propustiti da napomenem da sam jedan od njegovih brojnih osnivača i da nikad nisam bio član Udruženja književnika Srbije, niti bih. Opšta korist je i u tome što se PEN bori za slobodu javne reči i zaštitu ugroženih stvaralaca. Ne vidim posebnu štetu, na kraju krajeva nisam posebno aktivan član nijedne od pomenutih asocijacija.
Na kraju, kako na vašu kreativnost i život utiče “slučaj korona”?
– Kad se desi “vis maior” (viša sila, prim. a.) one vrste u koje spada pandemija i proglašenje prinudnog lokdauna, čovek može da reaguje inercijom, koja gotovo nikad nije dobra. Ili nestrpljenjem da se sve što pre vrati u normalne tokove koje može da pređe u histeriju, čije je značenje na grčkom materica, ili da pokuša da pretvori nedostatak slobode u prednost.
Posle prinudnog opšteg lokdauna, ja sam izabrao nastavak ličnog lokdauna da bih ranije nego što sam mislio završio roman “Ostaci sveta”. Verujem čak i da sam izvornije napojio knjigu duhom blizine smrti zahvaljujući koroni jer naravno da pandemija, nažalost, znači stalnu blizinu smrti.
Dragan Stošić
