Kad je nedavno na tviteru osvanulo retoričko pitanje: Da smo mi Srbi neko indijansko pleme, kako bismo se zvali? i kad je od istog pitača odmah usledio odgovor: Pizde koje ćute, slatko smo se nasmejali. Smešljiv smo narod. No, smeh sa ozbiljnim povodom često ume da se zaglavi u grlu.
Malo posle te jurodive objave narodnog genija o našem hipotetičkom indijanskom imenu u Francuskoj je, ove zime, izbio štrajk zbog predsednikove planirane izmene penzionog sistema. Stotine hiljada ljudi, širom zemlje, podiglo se zbog predviđenog povišenja starosne granice za odlazak u penziju na – šezdeset četiri godine! Mi, koji smo odavno na šezdeset pet, i kojima se najavljuje podizanje tog praga na šezdeset sedam, a možda i više, sedimo u toplini doma, krckamo prosečnu platu od… koliko? petsto evra?… ma neće biti da je petsto, znam tolike koji rade za dvesta pedeset, sedimo, dakle, i ćutimo: Ma, samo da ne bude sedamdeset, boli kičma kad ustaješ u sedamdesetoj, znam to po deda Stanoju, mnogo stenje ujutru.
Kako je, dakle, moguće da je jedan kočoperan narod, narod Karađorđa i Miloša Obilića (da ne ode autor malo predaleko sa Obilićem?), narod koji je umeo da protiv opasnog vladara Miloša Obrenovića podigne dve bune (Đakovu i Miletinu) i ovom poslednjom iznudi čak i Ustav, koji je protiv još opasnijih Turaka dizao ustanke čim Habzburzi zarate s njima, a na kraju, ne libeći se rizika da omasti turski kolac, podigao svoj, autohtoni Ustanak 1804, pa potom i 1815. a pre ovog drugog još i jednu bunu pride protiv Turaka (Hadži-Prodanovu), narod koji je čak i 1968. pod novobeogradskim Podvožnjakom umeo da proguta ispljuvak pun krvi proizveden pendrekom Titove policije… kako je, dakle, taj narod dospeo u ovo stanje letargije i podaničke odanosti kojoj nema ravne u njegovoj burnoj istoriji?
Nešto sa narodom ne valja, mora biti. Ali, najlakše je sad okriviti narod; zar temeljno načelo demokratije ne kaže kako je narod uvek u pravu? Kako je volja većine… i kako je samim tim što je većina rekla, onda…? Ne; u definiciji demokratije ne kaže se kako je narod uvek u pravu; temeljno načelo demokratije, koja je samo pokušaj uspostavljanja nekakvog, kakvog takvog, sistema društvene pravde i reda, glasi naprosto da ono za šta prosta većina kaže da joj se sviđa, da to onda – bez obzira koliko je taj izbor u skladu sa bilo kakvim merilom pravde, čovečnosti ili zdravog razuma – postaje zakon za sve, i za manjinu, pa i za tu većinu, i da više do sledećih izbora, a možda i nikad više, nema promene mišljenja. (Ovo „nikad više“ odnosi se na kratke, srednje kratke ili bogami duže uspostave diktature koje su se završavale uglavnom tragično po narod koji se pod njima našao. Setimo se samo nemačkog naroda od sredine tridesetih pa do sredine četrdesetih, itd, itd, dugačak je spisak onih koji su pristali na diktaturu, upokojavajući time demokratiju).
Ovoliko kvarenje supstrata nacije očitovano danas u Srbiji nije normalno i pred njim se više ne može sedeti skrštenih ruku; ovde više nije zdravo živeti. Nije zdravo živeti u ljudskom okruženju koje se do te mere miri sa vređanjem zdrave pameti, sa rezonom po kome onaj koji je javnosti obznanio gadne prevare u državnoj firmi za oružje treba da sedi u zatvoru jer ministar kaže da je on ustvari špijun, i to ministar čiji je otac to oružje kupovao ispod cene i onda ga, što reče neko, valjao kao trule banane po Bliskom istoku.
Nije zdravo živeti u ljudskom okruženju koje pristaje na to da bude brojano u glavu i da i dalje tu glavu podmeće na ponovno brojanje, kao tupani kojima je u osnovnoj školi dežurni kabadahija udarao čvrge na svakom odmoru a jadnik bi samo saginjao glavu, nikad ni ne pokušavši da kabadahiji polomi prst kojim mu ovaj još od prvog razreda klepeće po tintari.
Nije zdravo živeti u okruženju koje vonja po dimu popušenog organskog paradajza sa privatne firme pod državnim okriljem, firme koja je tako mnogo obećavala.
Nije zdravo živeti u okruženju koje je svoj ljudski i intelektualni potencijal svelo na putujući cirkus polusmrznutih autobusa kojima se prevozi do blatnih vetrometina na kojima se tiska uz binu da pozdravi predsednika u njegovom osmom otvaranju istog auto-puta.
Nije zdravo živeti u okruženju koje je spremno da zarad beznačajne sinekure, ili povećanja plate od 0,1 koeficijenta, ćuti pred pljačkom firme u kojoj se masni i bogati i glavati još više maste i bogate dok oni plaze jezik da pokupe te procentualne mrvice sa poda.
Nije zdravo živeti u okruženju koje po navici anatemiše sindikat kako „ništa ne radi“, a onda masovno 8. marta navali u sindikalnu kancelariju da pokupi vaučer za pomade, gaće i sprejeve, da bi sutra opet udarilo u anatemu. A ni u okruženju u kome sindikati umeju da iznevere članstvo, pa i da štrajkbrehuju kad procene da im je tako isplativije, ostavljajući članstvo na cedilu.
Zato je tako lekovito sada gledati u – Francusku. U Francusku koja je uvek umela da skoči na tiranina i da za sebe izbori neki novi status, pa i da, ako status u finalnom ishodu i ne ispadne bolji, makar gura dalje kroz krajolik istorije, umesto da kao steona krava sedi i čeka da joj vetar promene sam dune u njušku.
U Francusku koja sada, ustajući protiv svog predsednika, drži lekciju svima nama pokorenima i obezpamećenima, nama strpanima u autobuse na putu za bespuća novih auto-puteva i beskrajne horizonte Zlatnog doba čije zlato vonja na zarđalo, okrvavljeno gvožđe. Svima nama ubeđenima da je naša jedina sudbina davno određena i da se ne može promeniti, da ima samo da izađemo na izbore kao na gubilište, da zaokružimo i pognutih glava odemo kući, na jeftin ručak i tanak led debelih obećanja, koja smo naučeni da gutamo kao naforu.
Francusku na barikadama, u žutim prslucima, sa uspravljenim srednjim prstima, koji tako moćno pokazuju da se nećemo dati tako lako pomesti sa lica zemlje, da nećemo bez borbe pristati da budemo svedeni na mašinu za glasanje i aplaudiranje, na sliku pôlja suncokreta u sumrak kad te biljke redom pognu glave, kao da su spremne na večernju čvrgu.
Jer ako to nije interakcija ljudskih bića na planeti, to da se ugledamo jedni na druge, plašljivi na hrabre, potlačeni na slobodne, da uzbunimo i mi, i da se pobunimo i mi, da širimo kroz vazduh energiju svojih htenja, i ideju univerzalne slobode, ako to, dakle, nije naša misija na planeti, da budemo ljudi a ne podanici i da to uverenje prenosimo jedan na drugoga sve dok ta kolona ne postane jedna grandiozna barikada… onda smo promašili temu svog boravka na Zemlji pa je i red da završimo onako kako su pred daleko moćnijim zavojevačem jednom završila indijanska plemena koja su imala mnogo časnija imena od našeg.
