Jedno od najvažnijih prava koje ima svaki zaposleni/a jeste mogućnost sindikalnog organizovanja. Činjenica je da u velikom broju medijskih kompanija uopšte nema sindikalnih organizacija, pa je medijskim radnicima i radnicama znatno teže da se izbore za svoja prava i bolje uslove rada. Još jedna činjenica koja ne ide na ruku zaposlenima u medijima je nepostojanje granskog kolektivnog ugovora za sektor medija. Zainteresovanost za učlanjenje u sindikat kod predstavnika i predstavnica „sedme sile“ u Srbiji znatno je manja nego u većini drugih evropskih zemalja. Takođe, za sindikalno organizovanje više su zainteresovani kamerman/kei, montažeri/ke,foto-reporteri/ke, lektori/ke, nego sami novinari i novinarke. Najčešće pitanje s kojim se sindikalni aktivista i aktivistkinja u razgovoru sa zaposlenima susreće jeste „šta će meni doneti članstvo u sindikatu?“
Za početak, kolektivni ugovor!
O važnosti sindikalnog organizovanja u medijima, o benefitima koje donosi kolektivni ugovor o položaju zaposlenih, pregovorima za povećanje osnovice, za KUMU govori Glavni poverenik RTS sindikata Nezavisnost Dane Markovski.
Zakon o radu definiše minimalni stepen prava kojih se poslodavac mora držati i zbog toga često ne ide u korist radnicima i radnicama, kolektivni ugovor je taj koji može taj stepen da poveća, pomeri i obezbedi veća prava, šta sve možemo definisati kolektivnim ugovorom?
Kao prvo, da bi uopšte i došlo do Kolektivnog ugovora (KU), a mi pričamo o KU kod poslodavca,(postoje i Opšti i Posebni KU), treba da budu ispunjeni određeni uslovi. To su, postojanje sindikalne organizacije kod poslodavca i da ta sindikalna organizacija ispunjava uslov reprezantativnosti. Kada se pregovori između poslodavca i sindikata uspešno završe pristupa se potpisivanju KU.Takav KU mora biti usklađen sa Zakonom o radu (ZOR), a njime se zaposlenima mogu dati i veća prava od onih koja su definisana ZOR, a nisu imperativnog karaktera. Recimo pravo na godišnji odmor, gde Zakon predviđa minimum 20 dana, Kolektivnim ugovorom se može taj broj dana uvećati uvođenjem raznih kategorija npr. za učinak, za složenost poslova, za uslove rada itd. Takođe mogu se uvećati naknade za rad po raznim osnovama ( za rad u smeni, noćni rad, visinski rad, rad vikendom i slično) Međutim, ono što je najvažnije, i što najviše interesuje zaposlene, može se ugovarati cena rada, visina toplog obroka i regresa za godišnji odmor.
Ipak bez obzira na to što kolektivni ugovor može povećati prava radnika i radnica, činjenica i realnost jeste da mnogo medija u Srbiji nema ni kolektivne ugovore, ni sindikate, zašto je to tako?
Pravo pitanje je, zašto nema sindikata u tim medijima, i ne samo u medijima već i u mnogim drugim oblastima. Mi danas u oba Javna medijska servisa (RTS i RTV) imamo sindikane organizacije i kolektivne ugovore. Čak i na lokalu postoje pojedine medijske kuće koje imaju KU, ali je to veoma retko. Većina medija u Srbiji je u privatnom vlasništvu i radnici u njima, mahom, nisu sindikalno organizovani jer jednostavno poslodavac, to jest vlasnik na sve načine pokušava da spreči takvo organizovanje. Imamo slučajeve da, čak i kada postoji sindikat, velike su opstrukcije od strane poslodavca, kada je kolektivno pregovaranje u pitanju. Osnivanjem povereništava sindikata, jakih sindikalnih organizacija, dolazilo bi se i do KU i do boljih uslova za rad, ali i do zadovoljnijih radnika, što bi svakom pravom poslodavcu značilo.
Prvi kolektivni ugovor na RTS-u potpisan je 2006. godine. Njegovo važenje traje tri godine, pa ste ih do sada potpisali šest. Pregovori koji prethode potpisivanju traju i do šest meseci, šta vam govori iskustvo, koji je najveći benefit KU za zaposlene na RTS-u?
Da, mnogi od tih šest KU su u toku važenja aneksirani tj. dopunjivani. Pregovori koji se vode između sindikata i poslodavca nikada nisu laki ili jednostavni. Nekada traju, kao što šta naveli, i po šest meseci. Na kraju, rezultat je uvek kompromis koji je polazeći od predloga sa kojima se kreće u pregovore, prihvatljiv za ,,obe“ strane, a kojim, do sada, naš sindikat u RTS-u nije prihvatio ništa što bi bilo na štetu zaposlenih. Najveći benefit je to što imamo i dalje KU, Opšti akt kojim se uređuju odnosi između zaposlenih i poslodavca.
Sindikat RTS -a Nezavisnost nastao je u teškim vremenima 1991. godine tokom borbe za demokratiju, nezavisno i nepristrasno novinarstvo u RTB-u i Srbiji, protiv propagande, rata, šovinizma i kriminala. Da li je danas neophodna ista borba. Borba, osim za radna prava, i za etičko novinarstvo?
Vreme u kome živimo prepuno je iskušenja. Na iskušenjima smo i kao pojedinci ali i naš Sindikat je na iskušenjima. Borba nikada nije bila laka i nikada neće biti laka, ali se naš Sindikat trudio da ta borba bude časna i poštena. Sindikat RTS Nezavisnost je svih ovih godina pokušavao da kao svedok vremena reaguje na razna dešavanja u društvu. Mnogima se to svidelo, ali mnogima i nije. Neretko smo mi bili ti koji su javno kritikovali svoju kuću RTS, a veoma često i jedini koji su je branili od napada i prozivki raznih udruženja, organizacija i istaknutih pojedinaca. Kada govorimo o etičkom novinarstvu, svuda, pa i u našoj kući, rad novinara je ono što se vidi i na šta javnost prvo reaguje. Sindikat RTS Nezavisnost je u mnogim svojim obraćanjima za javnost, reagovao i kritikovao kako i na koji način se izveštava, ne ustručavajući se da tu kritikujemo i rad Informativnog programa naše kuće. Da li su nas poslušali, procenite sami.
Vratimo se na aktivnost sindikata Nezavisnost u RTS-u koji se tiču položaja zaposlenih u vašoj kući. Plan su, između ostalog, pregovori o povećanju osnovice od januara, šta je za sada izvesno?
Izvesno je da smo zajedno sa dva druga reprezentativna sindikata podneli inicijativu za Aneks KU, i da ove nedelje krećemo u pregovore. Kada se pravi nešto novo, logično bi bilo da bude bolje od starog pa se i mi nadamo da će pregovori biti uspešni. Ali ishod ne zavisi samo od nas već i od druge strane. U praksi je sve češći slučaj da poslodavci nastupaju sa pozicije moći, ne uvažavaju argumente i jednostavno na takvim pregovorima nema socijalnog dijaloga niti se druga strana ponaša kao socijalni partner.
Većinu članova i članica grane Kultura umetnost mediji sindikata Nezavisnost čine upravo zaposleni na RTS-u, koji je recept da se mobilišu zaposleni i uključe se u sindikalne aktivnosti i borbe?
Nekako je i logično da najveći broj članova bude iz najveće medijske kuće. Zaposleni u RTS-u su u jednom trenutku osetili potrebu za drugačijim sindikatom, a to su prepoznali u nama. Tada se i desilo to da se naš Sindikat omasovio i postao drugi najjači sindikat u toj medijskoj kući. Vremenom, što zbog prirodnog odliva, što zbog raznih socijalnih programa broj zaposlenih, pa samim tim i broj članova se smanjio. Naš posao je da radimo transparentno, odgovorno, da reagujemo na vreme, da pružimo pomoć i podršku. To je recept. Ne možemo nikoga naterati da se priključi, ali mislim da zaposleni znaju da smo tu kada zatreba.
Da li mladi medijski radnici i radnice uviđaju sindikalno organizovanje kao mehanizam za borbu za dostojanstven rad i novinarsku etiku, koja je starosna struktura članova i članica?
Svi oni “mladi” od pre trideset godina koji su bili željni nekih promena, boljeg života koji bi proistekao iz njihovog rada i zalaganja, bez da im iko išta pokloni, su bili i ostali u sindikatu. Manje-više, danas oni čine članstvo sindikata. Što se tiče današnjih mladih, sporadični su slučajevi aktivnog učešća u sindikatu. Možda bi situacija i bila drugačija da im društvo šalje drugačije poruke. Mladi danas imaju puno problema. Najveći je sa zapošljavanjem, tj sa zasnivanjem radnog odnosa. Da bi neko bio član sindikata mora biti u radnom odnosu. To je uslov. Kada ste poslednji put čuli da se neko zaposlio preko Konkursa? Imamo slučajeve gde ljudi decenijama rade preko Ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Imaju želju i volju da se sindikalno organizuju, ali kako kad nemaju ista prava kao i zaposleni na neodređeno vreme. Kada se neko i zaposli za stalno, uglavnom je to preko raznih linija i veza. Da li takvom zaposlenom treba sindikat da ga zaštiti? On/ona već ima zaštitu. Ne govorim samo o RTS-u, svuda je to slučaj. Pokušavali smo da napravimo sekciju mladih u okviru sindikata, za one do trideset godina starosti, nije nam uspelo. Nema ih ili nisu zainteresovani. Ako oni ne shvate značaj sindikalnih organizacija i ne uzmu učešće, pitanje je kakva nas budućnost čeka.
Piše: Tamara Srijemac
