„Ne radi se u ostvarenju onoga što je javni interes i zadovoljenje interesa građana Srbije, nego većina članova REM-a radi u interesu nekakvih političkih i medijskih moćnika”
Ovog meseca u fokusu medijskih dešavanja nalazi se i Konkurs za izdavanje dozvola za četiri nacionalne frekvencije. Prijavilo se 14 televizija: Pink, Hepi, Vesti, BK, Una, Nova S, N1, Prva, B92, Kopernikus, TV2, TV K1, TV Tanjug i Kurir TV, a razgovori članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) sa predstavnicima tih medijskih kuća obavljeni su sredinom jula. Svaki kandidat imao je 15 minuta za iznošenje elaborata i isto toliko vremena da odgovara na pitanja članova Regulatornog tela, potom su usledile posete kandidatima za frekvencije.
Iz REM- a navode da će odluku o izdavanju dozvola doneti u zakonom predviđenim rokovima, te da ćemo informaciju o tome ko će se narednih osam godina emitovati na teritoriji cele Srbije saznati najkasnije početkom avgusta.
Ceo proces predstavljanja medijskih kuća bio je praćen podbadanjima, sitnim čarkama, nesuglasicama medju članovima i članicama REM-a, a ceo proces budno prati medijska ekspertkinja, profesorka i šefica Odseka za medije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov koja u razgovoru za Njuzleter KUMA iznosi svoja zapažanja, brige, zaključke.
Smiljana Milinkov, lična arhiva
Kada se osvrneš na sam proces predstavljanja kandidata koji smo pratili u medijima, koji je utisak, kako bi opisala sve ono što je bilo dostupno javnosti?
- Mi smo svedočili jednoj farsi i to nije prvi put u našem društvu da se tako nešto desi kada je reč o važnim dešavanjima. To je bilo nešto što bismo mogli nazvati tragikomedija, a da nije reč o vrlo važnim stvarima kao što su dozvole za javno dobro, rekli bismo komedija, ali je prilično tragično. Na stranu reči, izjave, reakcije, vlasnika, urednika, različitih, uglavnom televizija sa nacionalnom frekvencijom, dakle, to na stranu, ali ono čemu smo svedočili još jeste još jedan dokaz da na žalost većina članova Saveta REMa nije dorasla ozbiljnosti svoje javne funkcije. Osnovni njihov zadatak jeste da deluju po sopstvenom znanju i po savesti, a moram reći, na osnovu onoga što smo imali prilike da vidimo čujemo, upitno je jedno i drugo.
Najviše polemike je izazvala izjava jedna članice Saveta REM-a Olivere Zekić? Ona je naglasila da je ovo potpuno novi konkurs i da će REM zanemariti ono što se dešavalo u prethodnih 16 godina, da će se ocenjivati novi elaborati i da potpuno iste šanse imaju televizije koje rade godinu dana, ili 15 godina. Da li njena izjava u skladu sa onim što propisuje zakon?
- Nije! To je kršenje člana, čini mi se, 92, Zakona o elektronskim medijima, gde vrlo jasno stoji da će se u razmatranje uzeti i ponašanje emitera koji su prethodnom periodu imali dozvole. Ne znam ni kako bih ocenila ovu izjavu sem da je reč o nečemu što se može podvesti i pod bezobrazluk i pod javno izrugivanje građanima Srbije. Zakon se ne poštuje u mnogim segmentima, jer osnovni zadatak članova Saveta REM-a jeste da brine o kvailtetu javnog informisanja, o javnom interesu, dostojanstvu, raznovrsnosti….a to je ono što su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom bar u nekom segmentu kršile i istraživanja to jasno pokazuju. Zakon se ne poštuje u još jednom segmentu, a to je obaveza članova Saveta REM-a da napišu Strategiju razvoja medijskih usluga radija i audio-vizuelnih usluga. Strategija bi trajala sedam godina. To znači da se vrlo jasno i precizno sagledaju potrebe naše države, ono što su neki tržišni odnosi, ono što su potrebe građana za javno informisanje i da se tek na osnovu toga raspiše konkurs. I to nije stvar dobre volje i želje, to vrlo jasno stoji u zakonu. Zakon je donet 2014. godine, a mi ni dan danas nemamo Strategiju razvoja. Znači to je ono što je bilo nužno da prethodi raspisivanju konkursa. Da mi najpre znamo da li nam je potrebno četiri nacionana emitera ili možda pet, šest… Šta je nama potrebno i šta mi kao društvo želimo, To nije učinjeno!
Postoji Pravilnik koji je REM doneo 2014. godine kojim je propisano da su obavezni informativni, dečji, naučno-obrazovni, dokumentarni i kulturno-umetnički sadržaji kao minimum programskih uslova. Da li je pravilnik dobar i dovoljan?
- Ono što stoji u pravilniku je ono što pretpostavlja neki kvalitet i pluralizam medijskog sadržaja koje bi emiteri koji imaju privilegiju da emituju programe na nacionalnom nivou trebalo da ispoštuju. To je onaj minimum koji bi trebalo da se poštuje. Dokumenta koja stoje na sajtu Regulatornog tela za elektronske medije, formalno, su u suštini u redu. I ne samo pravilnik, ono što je REM zvanično usvojio kao pravilnike ili različite analize programa koje različite službe REM-a rade, one su u principu vrlo korektne. Recimo analiza programa kako se emiteri brinu i štite dostojanstvo maloletnika. To je odlična analiza i u njoj je vrlo jasno konstatovano ko u kom segmentu to krši. Uglavnom emiteri koji do sada imaju dozvole krše i tu su dve televizije koje su apsolutni prvaci u tome. Tako da, te analize su vrlo korektne, sa vrlo jasnim preporukama, ali problem je u tome što REM svoje sopstvene analize ne poštuje i ne reaguje u skladu sa njima. Takođe, poslednja analiza na sajtu REM-a rađena je 2019. Godine, kao da se ove dve, tri poslednje nisu ni dogodile.
Freepik
Upravo najveći broj pritužbi REM-u u proteklom periodu stizao je na nasilje, diskriminaciju, govor mržnje u određenim rijaliti programima koji se uglavnom emituju na Televiziji Pink i Happy TV. Da li su brojne pritužbe na kršenja zakona u rijaliti programima, peticije da se oni ograniče, brojni apeli, dovoljni da se pomenute televizije diskvalifikuju iz trke za frekvencije?
- Pa na žalost realnost i sve ono čemu svedočimo poslednjih godina, ne daju prostora za neki optimizam. Kada je reč o rijaliti programima i tu smo mogli čuti odgovore predstavnika REM-a da bi njihovo ukidanje značilo uvođenje cenzure i druga opravdanja. Nije stvar u tome, i rijaliti sam po sebi ne mora da bude problematčan, ali je ogroman poblem rijaliti koji se emituje na ovim televizijama. Ta vrsta programa ne da ne štiti dostojanstvo nego u gotovo svakom segmentu narušava dostojanstvo građana Srbije. U rijalitiju, na tim televizijama, imamo i nasilje i govor mržnje i diskriminaciju i sve ono što bi REM po zakonu i po svojoj dužnosti morao da sankcioniše.
Na konkurs su se prijavile i televizije koje do sada nisu imale frekvenciju. Tu su N1 i Nova S, zatim Vesti, BK, Una, Kopernikus, TV2, TV K1, TV Tanjug i Kurir TV. Da li je moguće sad predvideti ima li neka od pomenutih medijskih kuća šansu i koji kriterijumi će prevagnuti?
- Svaki član glasa po sopstvenoj savesti i znanju, ali ono što možemo da naslutimo je da se trenutno stanje neće mnogo promeniti. Mislim da će televizija koja je najnovija ovde, spoj Tanjuga i K1 dobiti dozvolu što je onako vrlo upitno. Upitan je način na koji su nastale te televizije. Vlasništvo drugih nekih televizija je takođe upitno i tu isto dolazi do kršenja zakona i onog što bi trebalo da bude medijski pluralizam. Da ne govorim o radio stanicama gde vi za četiri nacionalne frekvencije imate dva vlasnika, a i ovde imamo dve televizije, a jednog vlasnika. Naprosto su situacija i način na koji nastaje danas neki medij, vrlo upitni. Ali, na žalost ono što realnost pokazuje, da podvučem još jednom, ne radi se u ostvarenju onoga što je javni interes i zadovoljenje interesa građana Srbije, nego većina članova REM-a radi u interesu nekakvih poltičkih i medijskih moćnika.
Period na koji emiteri dobijaju nacionalne frekvencije je osam godina, kada možemo očekivati neki boljitak? Ima li nekog razloga za optimizam u ovom krugu?
S obzirom na to da se profesionalno bavim medijima i da mi je to život, ja bih jako volela da možemo da se nadamo nekom boljitku. Na žalost, ne mogu reći da će se to i dogoditi. Mislim da su potrebne suštinske promene i u funkcionisanju REM-a i u shvatanju dužnosti REM-a kao regulatornog tela. Takođe je važno da na mesta članova Saveta REM-a napokon dođu ljudi koji imaju ono što jeste kredibilitet i neki integritet profesionalni i da zaista odlučuju po sopstvenoj savesti. Tek tada možemo govoriti o nekim suštinskim promenama jer i pravilnici i zakoni su, ponavljam, vrlo solidni, ali problem je u tome što u praksi imamo sasvim drugačiju sliku i što se negde izruguju nama građanima Srbije.
Piše: Tamara Srijemac
