Dizajn: Peščanik
Omamljeni ružičastim polenom sveopšteg napretka, mi, građani Srbije koji smo još ostali ovde očekujući da ovo sunce zagreje onako kako je pesnik davno obećavao, sa rutinom naših davno otupelih čula dočekujemo i ispraćamo strane investitore koji se smenjuju kao na pokretnoj traci naših zaludnih nadanja.
Na početku su bili najavljivani, sa najviših pozicija ovdašnje vlasti, kao nosioci našeg ubrzanog razvoja. Strani investitor postala je mantra vladajućeg establišmenta koja je podrazumevala nepogrešivost našeg izbora i očekivanja; strani investitor je sam po sebi rešenje, kao varvari u slavnoj Kavafijevoj pesmi koji se, kod pesnika, ipak nikad ne pojaviše. Ovi su varvari, međutim, došli. Mi smo oni koji su ih dočekali.
I, šta se tu imalo videti i čemu se tu imalo radovati i rašta roditi? Naprednjački asortiman floskula vrveo je svih ovih godina od nepobitnih apologetskih izjava vernosti ideji neograničenog prihvata investitora, ma kakvi oni bili. Jer, rekosmo to, investitor je sam po sebi faktor napretka. Investitoru se u zube ne gleda.
Investitoru se, naprotiv, naslepo daju subvencije za svako radno mesto koje otvori. I tako se za radničku klasu Srbije otvorio ko zna koji po redu krug pakla. Jer jako je teško, i tužno, čekati posao i poslu se nadati dok deca švrljaju ulicama a ti od ostarelih roditelja žicaš ispomoć od jadnih penzija, nadajući se da će starci poživeti još koju, i da ćete nekako, zajedno, izgurati ovu zimu naše produžene agonije.
Ali još je tužnije kada u tvoj mali grad dođe taj dugoočekivani investitor, otvori svoju fabričicu ili fabričetinu, i ti u njoj nađeš svoje skromno mesto na kome tek počneš da se privikavaš, radeći kao mrav, da bi jednog hladnog jutra (jutra su ovde uvek hladna) dobio SMS poruku kojom te poslodavac obaveštava da on – završava svoju delatnost u tvojoj zemlji i da ga ovde – više nema.
Poslednji u tom očajnom nizu čitača oproštajnih poruka fantomskih investitora u Srbiji bili su, ovog juna 2023, radnici leskovačkog „Džinsija“, turske tekstilne kompanije koja je, pokupivši dakako subvencije države i uostalom isisavši sve što je mogla sa ove ispošćene zemlje, naprosto odavde nestala.
Hronologija ovakve investitorske prakse je već podugačka: jedan od najtrijumfalnijih dolazaka u Srbiju, okrunjen predsednikovim prisustvom i slikanjem uz razdragan osmeh i investitirov lisičji pogled, bio je onaj italijanskog „Geoksa“, koji je za privremeni plasman svojih proizvodnih kapaciteta u Srbiji, tačnije u Vranju, te 2016. godine, kada je počela proizvodnja, dobio 11 miliona evra. Prethodno je, o trošku države od 100 miliona dinara, izgrađena kompletna infrastruktura za fabriku.
Nekoliko godina kasnije Italijani su se požalili kako im teško ide, i da „razmišljaju“ o odlasku, i odmah se tu našla darežljiva ruka države da zavuče duboko ruku u džep i udeli nove subvencije. Kada su i te subvencije potrošene, „Geoks“ je preko noći spakovao kofere.
Prateći isti modus operandi, tako su se poneli i turski Berteks u Kragujevcu (tekstilna industrija), i korejski „Šinvon“ u Nišu (ćerka-firma „Jure“, motanje kablova), i turska megapekara „Samit Saraj“ i svih njenih ko zna koliko pekara u Beogradu, ruski fabrikant nameštaja „Spilit“ i njegove fabrike u Vranju i Somboru, nemačka firma za preradu i konzerviranje ribe „Servfud“, bugarski „Hendi“ sa svim svojim mobilnim telefonima iz 200 radnji širom Srbije, hrvatski „Gold exchange“ specijalizovan za otkup zlata…
Nema se ovde više šta otkupiti, vaše Zlatno doba je završeno. Cirkus podiže šatru i ide dalje. Radnici Srbije, obratite se Onom Što Se Slikao I Cerio Ko Lud Na Brašno dok smo mi podizali subvencije i merkali novu investitorsku destinaciju gde još ima tupavih a podmitljivih političara sa kojima ćemo napraviti unosan dil na temu uzdizanja njihove posrnule države sa banana na šatobrijan.
Jedan od bisera propagandne tehnike vladajuće stranke i njenih elitnih jurišnika na mozgove građana vezan je upravo za ovu materiju, i spomenuti „Geoks“: premijerka Srbije, naime, avgusta 2021, referirajući se na odlazak Italijana, ne spominjući pritom ni jednom rečju možda nekakvu akciju države na povraćaju subvencija i slične trice, izgovara kako, eto, „Geoks“ „nije mogao da isprati porast plata u Srbiji“ (sic!), dodajući kako je prosečna plata u Srbiji sada „65 hiljada dinara“ pa Italijani idu tamo gde „radnike mogu da plate manje“.
Ali ono što je bolno uočljivo i što nijedan damage controler podmitljivih vlastodržaca Srbije neće moći da opravda je istovetan scenario po kom se odvijaju svi odlasci naših investitorskih spasilaca: priliv subvencija-slikanje za televiziju-početak rada-problemi u poslovanju i prvi gubici-noćne SMS poruke radnicima. Kraj. The End. Fin. Kонец фильма.
Radnicima ostaju prašnjave ulice pred zakatančenim kapijama njihovih dojučerašnjih fabrika u kojima su učestvovali u eksperimentu in vivo na temu Kako preveslati što veći broj radnika za jedinicu vremena i ostati neotkriven pa im i dalje prodavati priču o Zlatnom dobu i Balkanskom tigru. Ostaje im i mučna dilema šta će biti sa njihovim zakasnelim platama (uvek tu ima neisplaćenih zarada, makar za poslednja dva meseca), sa doprinosima za socijalno osiguranje, sa današnjim ručkom kog će opet valjati servirati porodici iz zajedničkog kazana u dvorištu socijalne ustanove.
Epska investitorska saga Srbije tako se nastavlja kao u noćnoj mori u kojoj stalno sanjamo kako smo se probudili ali onda opet dalje sanjamo kako nas neki monstrum davi a mi sanjamo da se budimo… ali se ipak ne budimo i monstrum je opet tu da nas davi i davi i davi…
U američkom karikaturalno komičnom filmu „Idiokratija“ iz 2006. (Idiocracy) autori se bave distopijskom temom naše bliske budućnosti u kojoj je preovladala populacija glupih ljudi koja u toj budućnosti živi i vlada državama i društvima, poglavito američkim društvom. Koncepcija filma se bazira na jednostavnoj činjenici da se školovani i osećajni ljudi znatno manje reprodukuju, da stalno čekaju „bolje vreme“, „povoljniju ekonomsku klimu“, itd, itd, dok, naprotiv, glupaci punom snagom, bez zazora pred životom, grabe sve što im dođe pod ruku i rađaju se nekontrolisano. I tako se, jednostavnom progresijom, u jednom trenutku istorije stvori klasa idiokrata.
U toj bliskobudućoj fazi Zlatnog doba, idiokrate će biti ministri finansija, pa će, kad im u Srbiji zbog plagijata oduzmu doktorat, u roku od godinu dana, radeći sve vreme kao ministri u Srbiji, završiti trogodišnje doktorske studije, izvršiti potrebna istraživanja i napisati doktorsku disertaciju a sve to u Slovačkoj, pa se u Srbiji slikati sa glupavim osmehom za tabloidne naslovne strane, a mi ćemo im verovati.
Idiokrate će takođe podizati fabrike marihuane na kukuruzištima Vojvodine i na ružičastoj televiziji se krstiti pred ikonama posađenim u plastične prozore i objašnjavati kako je to što oni proizvode dobro za našu decu.
Idiokrate će voditi poslove naših najvećih gradova u kojima će rušiti postojeće mostove da bi izgradili lepše i starije 100 metara nizvodno.
Idiokrate će biti ti koji će bratskim idiokratskim firmama davati poslove izgradnje saobraćajnih obilaznica oko Novog Sada koje će prolaziti – kroz centar grada, pa će nam objašnjavati kako obilaznica mora da obilazi baš tuda i nikuda drugde a njihovo novo naselje, koje će graditi ista idiokratska firma, mora da zagazi u Dunav jer nikako drukčije ne može biti izgrađeno i da je to sasvim dobro, naročito za plovidbu Dunavom.
Idiokrate će biti predsednici vlade pa će sve nas koji radimo na neodređeno primati za stalno, jer tako nešto umeju samo idiokrate. A mi ćemo se radovati novom zaposlenju.
Itd. Itd. Itd.
Pitanje kojom će putanjom istorije krenuti Srbija, idiokratskom ili racionalnom, zavisi od toga dokle će većina onih koji ovde uopšte izlaze na izbore glasati za šuplja obećanja Zlatnog doba i investitore koji će sa dalekih meridijana doneti u Srbiju bolju budućnost. Ta fina razlika i odmak od vladavine glupih odnosno idiokratije desiće se u ovoj generaciji. Ili se neće desiti. U tom ćemo slučaju biti glupi i zadovoljni a Zlatno doba će nam, na ovoj zaleđenoj ledini razuma i duha, biti garantovano doveka.
Piše: Bojan Bosiljčić
