- septembar 2022. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Bitef/Jakov Simović, Novi magazin
Ni na Istoku ni na Zapadu, ni u Evropi ni u Aziji (uključujući i Kinu), ni u Americi ni u Africi, danas više ne postoji gotovo nikakva politička brana podivljalom neoliberalnom kapitalizmu. Ekonomske razlike i socijalne nepravde su veće nego bilo kad u periodu posle Drugog svetskog rata, naglašava Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa u razgovoru za portal Nezavisnost org
Kao festival čija misija nije samo umetnička emancipacija već i društvena, i koji se i prethodnih godina suočavao sa nekim od najvećih izazova savremenog sveta (migrantska kriza, politički populizam i autoritarni režimi, ekološka kriza…), 56. Bitef, koji se održava od 23. septembra do 2. oktobra u Beogradu, postavlja kao glavnu temu pitanje rada u savremenom društvu, boreći se za njegovo dostojanstvo. Odatle i slogan ovog Bitefa: rečiti stihovi iz jugoslovenske proleterske pesme Da nam živi, živi rad – Mi, junaci rada svog…
“Posle dve mukotrpne godine, preplavljene smrću, zdravstvenim problemima, depresijom, izolovanošću, novim i često potpuno neadekvatnim oblicima rada i društvenog života, čovečanstvo je ovog proleća počelo da se nada da pandemija korona virusa odlazi u prošlost. Međutim, ako ona i odlazi, njene posledice ostaće još dugo. Pod ovim se obično misli na posledice koje se odnose na zdravlje, a zanemaruju se one podjednako ozbiljne: ekonomske i socijalne”, objašnjava umetnički direktor i selektor Bitefa, Ivan Medenica, u uvodnoj reči za ovogodišnji, 56. Bitef, koji će biti održan u Beogradu, sa devet predstava iz Nemačke, Belgije, Meksika, Francuske, Slovenije, Velike Britanije i Srbije.
“Ne treba biti pristalica teorija zavere da bi se i sama pandemija, a i svetski rat, kao i njihove ekonomske i socijalne posledice, dovele u vezu s globalizovanim svetom neoliberalnog kapitalizma. Sve izlistane pojave – prekarni rad, gubici posla, neofeudalni vidovi eksploatacije, iznuđene prekvalifikacije, itd. – odlikovale su naš svet i pre pandemije korone i rata u Ukrajini. Drugim rečima, već je bilo loše, sada je samo još gore”, dodao je Medenica.
Pred početak 56. Bitefa razgovarali smo sa Ivanom Medenicom o “radnicima u kulturi” i njihovom “društvenom i etičkom pravu da se, bez imalo gruže savesti, bore za svoja prava i da u toj borbi traže saveznike i iz drugih sfera, drugih profesija”, o “prodaji umetnosti“, o gubitku posla, neofeudalnim vidovima eksploatacije, iznuđenim prekvalifikacijama… o predstavama, selektovanim za ovogodišnji Bitef čije teme koje obrađuju i umetnički pristupi koje razvijaju, treba da potvrde slogan 56. Bitefa – Mi, junaci rada svog…
Pandemija virusa korona kumavala je uspostavljanju sistema tzv. esencijalnih i neesencijalnih profesija, gde su umetničke profesije najčešće završavale među ove druge. Umetnost, nažalost, završava u drugom ešalonu i u vreme ekonomskih i ratnih kriza. Šta onda ostaje umetnicima – kako se boriti protiv izgubljene bitke?
Kao i drugi radnici, tako i “radnici u kulturi” (kolokvijalno poznati kao umetnici), treba da se bore za svoja radna prava i interese. Iz te vizure, oni ne mogu, naravno, da pristanu da su njihove profesije neesencijalne. Međutim, i iz jedne šire, civilizacijske vizure, divljački je smatrati da su kultura i umetnost nekakav višak bez koga se, makar, u teškim vremenima, može. To je takođe kapitalistička podmetačina da bi se klasičan proletarijat okrenuo protiv radnika u kulturi, iako bi umetnost, bar ona kritička, uz obrazovanje i nauku – ja sam nekakav prosvetiteljski utopista – trebalo da budu one oblasti koje nam pomažu da jasno vidimo pravo stanje stvari, socijalne i ekonomske uzroke društvenih nepravdi.
Da se vratim na pitanje: radnici u kulturi imaju puno društveno i etičko pravo da se, bez imalo griže savesti, bore za svoja prava i da u toj borbi traže saveznike i iz drugih sfera, drugih profesija. Ako uslovi objektivno ne mogu odmah da se promene, njihova je prednost u tome što svoju proizvodnju, za razliku od većine drugih profesija, mogu da prilagode čak i vrlo lošim uslovima. Koliko smo u istoriji umetnosti videli značajnih dela, pa čak i čitavih pravaca koji su nastali iz prilagođavanja nemaštini (ili svesnog biranja minimalističkog izraza). Naravno, ovo nije situacija koja – osim ako nije u pitanju dotični, osvešćeni poetički izbor – treba da traje duže, ona je samo privremeni odgovor na okolnosti.
Da li prodaja umetnosti kao jedini način za preživljavanje ugrožava umetničke vrednosti? S obzirom na tretman kulture u Srbiji – izdvajanje iz budžeta je manje od jednog procenta, hoće li je prodaja progutati i svesti na rialiti, ili mislite da ima snage da se umetnici tome odupru?
Ovo je složeno pitanje i za odgovor ovde nemamo dovoljno prostora. U osnovnim crtama, mislim da je glavno pitanje – ravnoteže. Umetnici ne bi trebalo da budu gadljivi na zahteve tržišta, jer oni nisu jednoobrazni, ne svode se uvek i svi na vulgarnu komercijalizaciju. Ima filantropskih, sponzorskih, donatorskih i sličnih pozicija i platformi koje ne dovode momentalno u pitanje umetnički integritet. S druge strane, jedino je politički necenzurisano finansiranje iz budžeta ono što garantuje umetnički integritet i nezavisnost. Zato se svim sredstvima i stalno treba boriti za podizanje tog procenta.
Gubici posla, neofeudalni vidovi eksploatacije, iznuđene prekvalifikacije… odlikovale su svet i pre pandemije korone i rata u Ukrajini, a sada je samo joše gore – konstatujete u uvodnom tekstu pred 56. Bitef. I, šta radnici (svih zemalja), po vašem mišljenju, mogu da preduzmu kako bi poboljšali svoj položaj ? Je li to “ujedinjenje i revolucija”? Kakva je tu uloga sindikata, da li oni nešto mogu da pomognu?
Hvala za ovo pitanje. Pad Berlinskog zida jeste doveo do političkih i društvenih sloboda, razvoja demokratije i ljudskih prava, u bivšem istočnom bloku. S druge strane, međutim, ekonomska i društvena tranzicija koja je usledila u tom delu sveta vrlo se često svodila na čistu pljačku društvene imovine, naglo i ilegalno bogaćenje, čak su i strašni ratovi služili kao dimna zavesa za tu pljačku, kao onaj u našoj Jugoslaviji. Takođe, bez straha od “svetske revolucije”, a koji je sovjetski blok stalno održavao, ni na Zapadu nema više potrebe da se održavaju visoki standardi radničkih prava, ono što smo zvali državom blagostanja. Ukratko, ni na Istoku ni na Zapadu, ni u Evropi ni u Aziji (uključujući i Kinu), ni u Americi ni u Africi, danas više ne postoji gotovo nikakva politička brana podivljalom neoliberalnom kapitalizmu. Ekonomske razlike i socijalne nepravde su veće nego bilo kad u periodu posle Drugog svetskog rata.
Jedan odgovor na takvo neizdrživo stanje izvesno može biti revolucija, ali ne verujem da za nju danas ima istorijskih uslova, a i bojim se da bi, čak i kad bi bila mogućna, imala izrazito desničarski predznak, ne levičarski: da bi to bio neki novi oblik nacionalsocijalizma. Takođe, ja sam pacifista pa ni zato ne bih mogao da podržim takvo rešenje. Mislim da je rešenje konstantno podizanje opšteg obrazovnog nivoa, pre svega klasne svesti, a kroz partijsko i sindikalno organizovanje, kao i – što je posebno važno – izbegavanje bilo kakvih nacionalističkih i klerikalnih podmetačina, podela, zamena teza. Partijce levice moraju se dozvati pameti i reorganizovati.
Socijaldemokratija se davno debelo prodala i izdala klasnu borbu i zbog toga, a što joj je zaslužena kazna, nestala s političke scene svugde u svetu, a proletarijat prespustila ultradesničarskim partijama (o tome odlično pišu novi francuski sociolozi i književnici, kao Didije Eribon u Povratku za Rems).
Moj politički ideal je čvrsto uvezivanje ekoloških pokreta, koji se bore za jedan od najvećih izazova savremenog sveta, i različitih ostataka levog pokreta. S tim što zeleni treba da shvate da je njihova borba, zapravo, klasna borba, jer Zemlju najviše uništava krupni kapital nadnacionalnih kompanija, a crveni da shvate da ekološki izazovi nisu problemi “prvog sveta”, povlašćenih, nego problemi celog progresivnog čovečanstva. Svoj mali doprinos tom projektu dajem prevodeći knjigu čuvenog francuskog sociologa Bruna Latura Beleška o novoj ekološkoj klasi, koju je napisao u saradnji sa Nikolajem Šulcom. On tu upravo razvija plan kako da se ekološki pokret razvije u jaku i sveobuhvatnu ideološku platformu koja bi imala odgovor i na druga pitanja, ona kojima se danas bojažljivo bavi – socijalna, ekonomska…
Kakvo je vaše mišljenje o strukovnim i sindikalnim udruženjima u Srbiji. Jesu li ona dovoljno angažovana na poboljšanju radnih i drugih uslova?
Ja iskreno verujem u strukovno i sindikalno organizovanje, ali na ovo pitanje, ipak, ne mogu da vam odgovorim, jer ne znam koliki je i kakav njihov angažman na poboljšavanju uslova rada u Srbiji. Možda je i ovo neki odgovor: pod pretpostavkom da tog angažmana ima, očigledno nije dovoljno vidljiv.
Kao festival čija misija nije samo umetnička emancipacija već i društvena, 56. Bitef postavlja kao glavnu temu upravo pitanje rada u savremenom društvu, boreći se za njegovo dostojanstvo. Odatle i slogan ovog Bitefa: rečiti stihovi iz jugoslovenske, proleterske pesme Da nam živi, živi rad – Mi, junaci rada svog. Objasnite nam kako će predstave na Bitefu potvrditi ove reči?
Potvrdiće ih temama koje obrađuju i umetničkim pristupima koje razvijaju. Od devet predstava u glavnom programu, meksička Tihuana pokazuje da se od fabričkog minimalca u toj zemlji nikako ne može da preživi, francuska Gardien Party tretira sudbinu “nevidljivih” muzejskih čuvara, među kojima ima i onih koji nisu našli posao u svojoj profesiji, srpska Dr Auslender/Made for Germany tematizuje masovnu ekonomsku migraciju srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika u Nemačku, engleska Ljubav prikazuje život u svratištu u kojem su ljudi završili zbog gubitka domovine, stana ili – posla.
Posebnu celinu čine predstave koje tretiraju pitanje rada u samom teatru i savremenom plesu: položaj žena u njemu (srpska Svet bez žena i slovenačka Solo) i veliki fizički rad kao bitan aspekt savremenog plesa (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima).
Bitef neguje i koprodukcije; ove godine biće ih dve. Kažete da Bitef tako pomaže domaćim stvaraocima koji su profesionalno najugroženiji u uslovima ekonomske i socijalne krize: onim s nezavisne scene. Vidite li još nekoga ko bi vam se pridružio u toj misiji?
Hvala što ste ovo primetili i istakli. Smatrali smo da nije društveno i etički prihvatljivo, da u godini kad su nam glavna pitanja uslovi rada, mogućnost da se radi, gubitak posla i slična, sredstva iz budžeta trošimo samo na strane predstave koje koštaju koliko koštaju, i tu se ništa ne može ako želite da ih imate u programu (drugim rečima, neke su baš skupe za naše uslove), već da nešto treba da uradimo i za lokalnu scenu. Tako smo sa dve partnerske ustanove, Jugoslovenskim dramskim pozorištem i Centrom za kulturnu dekontaminaciju ušli u koprodukcije, s prvima za Dr Auslendera/ Made for Germany, a s drugim za Svet bez žena, a što su projekti aktera sa nezavisne scene.
U doba pandemije neke su zemlje – ekonomski razvijenije, doduše – izašle s jasnim programima za pomoć nezavisnoj umetničkoj sceni, što kod nas nije bio slučaj. Bitefu kao platformi, ovakva saradnja nije novina, jer Bitef teatar nema samo svoju produkciju, već je i “otvoreni prostor” za nezavisnu scenu. Festival je ovog puta želeo da za takav oblik saradnje animira i druga, pre svega budžetska, institucionalna pozorišta, ali nam je uspelo samo s JDP. CZKD je ustanova upravo nezavisne scene, te su oni, dakle, uvek radili ovakve projekte, oni i mi smo u startu na istim, ili bar veoma sličnim pozicijama. Trebalo bi naći načine da se sistemski podstiče saradnja institucionalne i neinstitucionalne scene, za takve projekte u Nemačkoj su postojali, možda još postoje, specijalni državni fondovi i konkursi.
Stvarni i pozorišni život neosporno se prepliću tokom čitave istorije civilizacije. Može li kriza (bilo koje vrste) da deluje stimulativno na teatar, da pokreće, otvara nove perspektive… možda nove forme izražavanja?
Kad je pozorište u pitanju, istorija nas uči da su njegovi najprosperitetniji periodi bili oni koji su ujedno bili i periodi društvenog i ekonomskog prosperiteta: recimo, Atina u 5. veka pre n.e. Ipak, ima i suprotnih slučajeva: ako ostanemo u toj istoj antičkoj Atini, neki od njenih najznačajnijih autora, kao što su Euripid i Aristofan, stvarali su velika dela u doba sveopšte političke, ekonomske, moralne i umetničke krize…
Ovogodišnji Bitef zatvaramo premijerom nove predstave jednog od vodećih slovenačkih reditelja najmlađe generacije, Žige Divjaka i u koprodukciji Maske i SMG iz Ljubljane, a koja se zove upravo – Krize. Koliko sam shvatio, u naslovu je množina upravo zato što nam se skreće pažnja na različite aspekte fenomena krize. Pored onih očiglednih, frustrirajućih, tu su i oni drugi koji upravo mogu da budu kreativni, podsticajni… Na šta Divjak konkretno misli, to ćemo svi zajedno prvi put videti na zatvaranju 56. Bitefa.
Dragan Stošić, urednik u listu Danas
